Mohanđijev govor na temu Korona virusa – 3. deo
Mohanđi je opet govorio o aktuelnoj situaciji, zdravstvenoj, ekonomskoj i duhovnoj krizi u svetu
Pozdrav svima. Do današnjeg dana ima oko 80 hiljada ljudi koji su se potpuno oporavili od Korona virusa. Umrlo je 7100 ljudi. To su prijavljene brojke. I na šta treba da se fokusiramo? Na to da se 80 000 ljudi oporavilo, što znači da je postotak opravka vrlo dobar. Oko 200 000 ljudi je, prema procenama, zahvaćeno virusom, od 7,5 milijardi ljudi na planeti. Dakle, od sveukupnog broja zaraženih, 200 hiljada, 80 000 je već oporavljeno, a oko 7000 ih je umrlo. I ti što su umrli, nisu umrli od virusa, on im je spustio imunitet, i oni su umrli od komplikacija stanja koja su već imali. Dakle, kako sam razumeo, ako ste prosečno zdravi, definitivno ćete preživeti čak ako se i zarazite virusom. No, ako ste slabog zdravlja, oporavak bi mogao biti otežan – zato je prevencija ključna.
Još jedna stvar koju sam video gledajući televiziju je ta da je količina emisija štetnih gasova drastično opala svuda u svetu. Vazduh je mnogo čistiji, manje je vozila na putevima, zagađenje je mnogo manje na svakom polju, pa i u zemljama koje mnogo zagađuju, kao što je Kina. U mnogim zemljama je zagađenje smanjeno. I to je jedna pozitivna strana ove situacije, i način na koji je možemo gledati.
Drugo, krećemo se prema recesiji. Tako mi se čini, da je ekonomski slom neizbežan i već se događa. Mnoge zemlje već redefinišu svoje budžete, moraju, jer je mnogo poslova stalo, npr. industrija transporta, industrija turizma, mnoge su industrije zahvaćene i poslovanje trpi. To je snažan znak da uvek moramo biti fleksibilni u našim ekonomijama, poslovanjima. Ovo je vreme da ostanemo fleksibilni. Vidite, trošili smo nesvesno: zarađivali smo, trošili smo, nismo ni o čemu brinuli. No, ova situacija s virusom uzrokovala je izolaciju država, zatvaraju se, odvajaju, nema komunikacije. Svaka zemlja se trudi da se pobrine za svoje građane, a druge izoluju. Dakle, celo se jedinstvo promenilo, iako danas na svetu ima mnogo više država i granica nego što je to bilo pre sto godina. Sada se sve zemlje moraju izolovati jedna od druge. To znači i da nema ekonomske podrške, nema kupovine, uvoza i izvoza, nema putovanja, ekonomije stagniraju. Stoga države i političari na vlasti moraju redefinisati ekonomije i podupreti svoje stanovnike jednom kad se epidemija završi, da se sve vrati na nivo kakav je bio pre epidemije. Za pravi oporavak će trebati nešto više vremena, ali barem da se situacija vrati na prethodno stanje. Trebaće vremena, i baš zato treba da širimo pozitivnost, nadu i višu svest danas u svetu, koristeći platforme koje imamo. O tome sam govorio zadnja dva dana. I svi koji ste povezani sa mnom i Mohanđi Fondacijom, voleo bih kad biste pružili ruku ljudima oko sebe i napravili nešto dobro za njih, kako biste doneli pozitivnost u njihov život, sreću i nadu, poručili im da smo svi u ovome zajedno, da ste tu da im pomognete. Zato sam rekao, ako je neko od naših ljudi ostao u drugoj državi, znajte da ćemo učiniti sve da vam pomognemo. Nemojte paničiti, pomoć dolazi.
Dakle, da sažmem situaciju, kako sam je razumeo: ovakve stvari se moraju dogoditi. Ovu situaciju smatram uporedivom da Trećim svetskim ratom, ne u smislu da se rat dogodio, nego na nivou sličnosti situacije kad bi se rat dogodio. Bile bi zabrane letova, zabrane prevoza tereta, zabrane kretanja, prometa, turizma i slično. Takva je situacija danas. Zato, pravo je vreme da dobro razmislimo. Imamo dosta vremena, kod kuće smo, ugasite televiziju, ugasite mobilne telefone i druge uređaje i počnite da se povezujete sa sobom. Redefinišite sami sebe. Ovo je pravo vreme za to. U prisilnoj izolaciji, odvojenosti, vreme je da se ponovo preispitamo. Možemo mnogo toga popraviti. Prvo, svoju neosetljivost. Automatsku, spontanu, nesvesnu neosetljivost prema svemu na Zemlji. Mnogo toga smo uzimali zdravo za gotovo, hranu svakako, zato i vidimo panično kupovanje. Čak i ako kupimo previše, možemo li imati ogromne zalihe, možemo li pojesti više nego što možemo? Ne možemo. Zato je važno zapamtiti – pogledajte ptice i životinje, one će vam pokazati kako se treba ponašati prema hrani. One pojedu koliko mogu, a ostalo ostave. One ne gomilaju, znaju da će uvek biti hrane. Ako imaš usta, imaćeš i hranu. Priroda nam govori šta da radimo, pogledajte prirodu, ona ima sve odgovore. Danas, želim naglasiti, povežite se s prirodom. Ako želite, odmaknite se od savremene trke. Svi smo bili nesvesni, svi smo bili odvojeni od prirode, trčali za profitom, prodavali svoje vreme za novac. To smo radili, a sada je trenutak u kojem ne možemo prodavati svoje vreme za novac jer nema novca kojim bismo kupili. To se danas događa, i u prisilnoj smo izolaciji, i danas se sve mora nanovo definisati: naši odnosi s ljudima, ono od čega zavisimo… Naposletku, svi ćemo razumeti: rodili smo se sami i umrećemo sami. Ništa nas ne poseduje i mi ništa ne posedujemo. To moramo dobro razumeti.
I, kako sam juče rekao, strah od smrti je jedna od najsnažnijih emocija koju svi imamo, uključujući životinje, ptice, sve. Ali, pogledajte šta smo učinili životinjskom carstvu: doslovno smo s lica Zemlje izbrisali razne vrste, neosetljivo, nesvesno, bez ikakvog kajanja, krivice, ikakvog osećaja. Sada je vreme za razmislimo: i oni su želeli da žive. I oni su imali strah od smrti kakav mi imamo. Sada taj strah osećamo, mnogo ljudi ima smrtni strah od virusa i njegovih posledica. Danas prolazimo kroz iskustvo smrtnog straha. O ovome treba da razmislimo i proširimo tu svest među ljudima (jer nam je priroda omogućila to iskustvo): pogledajte, isti strah koji osećamo mi danas, osećala su možda i sva bića koja smo ubili tokom svih ovih godina. Imali su veliki strah od smrti, bojali su se dok smo ih ubijali za meso, užitak, udobnost naše kože. Stavljali smo ih u laboratorije i nanosili im bol, zapravo smo ih mučili i kasapili – sva su ta bića osećala strahove i bol, u laboratorijima, cirkusima, zoološkim vrtovima, klanicama, farmama mlečne industrije i industrije jaja. Oni verovatno prolaze ista iskustva kao i mi, iste strahove, jer je strah od smrti povezan s našim primarnim instinktom, instinktom za preživljavanje. Svi ga imamo. I zato taj strah ne možemo izbeći ni promeniti ga: jednog dana moraćemo da umremo. Sve što se rodi, mora i umreti.
Ta je vest vrlo važna danas: ne posedujemo ništa sa Zemlje, ne možemo ništa posedovati, večnost nam nije dostupna. Naravno, večni smo na nivou duše, ali obično o tome ne razmišljamo, mi gledamo ovu inkarnaciju i priželjkujemo večnost, trudimo se sačuvati ovo telo, ovaj život – i tako dolazi do straha od smrti. Ali, vreme je za preispitivanje, svaka kriza je vreme preispitivanja, i zato ova generacija ima sreće. Jer, u nezagađenoj atmosferi, kod kuće, u izolaciji, kad nemate mnogo posla i u meditativnom ste stanju i kad nema obilja jer je proizvodnja usporena pa konzumirate samo ono nužno i nema emocionalnog prejedanja, imate dosta vremena za razmišljanje i drugačije delovanje: mudro iskoristite ovo vreme. Prvo, povežite se sa sobom i razvijte razumevanje: da hodate ovom Zemljom i vi pripadate njoj, a ne ona vama. Zemlja će vas prekriti pre ili kasnije. U ovom kontekstu, dakle, dobro se pozicionirajte, s dobrodušnošću, saosećanjem, zahvalnošću, velikom zahvalnošću i svesnošću. I nesebičnošću. Konzumirajte ono što želite, delite ono čega imate u izobilju, i pobrinite se da je ljudima oko vas bolje, da imaju više nade, ravnoteže i stabilnosti zbog vas.
Želim vam veliku sreću i odlično zdravlje. Uvek sam s vama. Volim vas.
Mohanđi
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Lektorisala: Danijela Micić
Uredila: Dejana Vojnović
