Vera je ključ
Gorela sam od želje da idem na Krija intenziv i to baš u Visoko.Imala sam prilike da to mesto energetski osetim prilikom jedne posete. Kakvo moćno mesto! Koliko li je tek moćno u društvu Mohanđija. Čim sam saznala, odmah sam se prijavila.
No, kako to biva već u životu, uvek se dešavaju nepredviđene situacije. Međutim, ono što se tad dešavalo u mom životu bilo je izuzetno bolno, ili je to moj um želeo tako da doživi.
Saznala sam mnogo pre ritrita da mi je tetka teško bolesna od neizlečivog i brzo napredujućeg karcinoma pluća. Kako se vreme ritrita približavalo, njeno stanje se sve više pogoršavalo. Neposredno pred ritrit pala je u krevet i ostala nepokretna. To je značilo da joj treba pomoć od 24 sata dnevno jer sama nije mogla ni da sedne ni da ustane iz invalidskih kolica.
Imala sam samo nedelju dana da nađem osobu od poverenja koja će spavati u njenoj kući, s obzirom na to da je tetka živela sama. Od bliže rodbine imala je samo mene.
Grozničavo sam tražila rešenje i panika me je hvatala da ću ja, jedini njen oslonac, biti 5 dana u drugoj državi. Pitanje dali da idem ili ostanem gorelo je u mojoj glavi.Našla sam negovateljicu, ali nas je ona napustila nakon par dana.
Moj pritisak u glavi je bio sve veći i veći. Glavno pitanje koje sam sebi postavila bilo je Da li sam ja zaista duhovna osoba? Zbog čega idem na ritrit? Da li je prava duhovnost kad pomogneš nekom ko je bespomoćan ili želiš još jednan odgovor, doživljaj više kako bi utolio glad i dodao još jedan delić iskustva u puzzle na svom spiritualnom putu.
Na kraju, ne mogavši da donesem odluku sama, sela sam jedno veče gledajući u Mohanđijevu sliku i predavši mu se potpuno, tiho sam rekla: ’’Ti me vodi, ti znaš bolje nego ja! Neka bude volja tvoja.’’
Našla sam negovateljicu, organizovala tetkin komšiluk i krenula u Visoko. Ali sam i dalje bila strašno nervozna na putu. Moj mozak je i dalje postavljao pitanja da li je to ok što radim. Šta ako mi jave da je umrla, a ja nisam pored nje u poslednjim trenucima. Molila sam se da ostane živa i da ne umre a da nikoga od rodbine nema tu, jer sam znala da je to njena poslednja želja.
No, kako to biva već u životu, uvek se dešavaju nepredviđene situacije. Međutim, ono što se tad dešavalo u mom životu bilo je izuzetno bolno, ili je to moj um želeo tako da doživi.
Saznala sam mnogo pre ritrita da mi je tetka teško bolesna od neizlečivog i brzo napredujućeg karcinoma pluća. Kako se vreme ritrita približavalo, njeno stanje se sve više pogoršavalo. Neposredno pred ritrit pala je u krevet i ostala nepokretna. To je značilo da joj treba pomoć od 24 sata dnevno jer sama nije mogla ni da sedne ni da ustane iz invalidskih kolica.
Imala sam samo nedelju dana da nađem osobu od poverenja koja će spavati u njenoj kući, s obzirom na to da je tetka živela sama. Od bliže rodbine imala je samo mene.
Grozničavo sam tražila rešenje i panika me je hvatala da ću ja, jedini njen oslonac, biti 5 dana u drugoj državi. Pitanje dali da idem ili ostanem gorelo je u mojoj glavi.Našla sam negovateljicu, ali nas je ona napustila nakon par dana.
Moj pritisak u glavi je bio sve veći i veći. Glavno pitanje koje sam sebi postavila bilo je Da li sam ja zaista duhovna osoba? Zbog čega idem na ritrit? Da li je prava duhovnost kad pomogneš nekom ko je bespomoćan ili želiš još jednan odgovor, doživljaj više kako bi utolio glad i dodao još jedan delić iskustva u puzzle na svom spiritualnom putu.
Na kraju, ne mogavši da donesem odluku sama, sela sam jedno veče gledajući u Mohanđijevu sliku i predavši mu se potpuno, tiho sam rekla: ’’Ti me vodi, ti znaš bolje nego ja! Neka bude volja tvoja.’’
Našla sam negovateljicu, organizovala tetkin komšiluk i krenula u Visoko. Ali sam i dalje bila strašno nervozna na putu. Moj mozak je i dalje postavljao pitanja da li je to ok što radim. Šta ako mi jave da je umrla, a ja nisam pored nje u poslednjim trenucima. Molila sam se da ostane živa i da ne umre a da nikoga od rodbine nema tu, jer sam znala da je to njena poslednja želja.
Na ritritu sam zaista iskusila i osetila u svom telu istinu koju Mohanđi stalno ponavlja, a to je: ’’Vera je ključ.’’ Spoznala sam da je vera ključ koji nas nepogrešivo vodi ka tome da saznamo ne šta mi mislimo da jesmo, već ko mi zaista jesmo.
Duboko zahvalna u dubokom naklonu pred Tvojim stopalima.
Olivera
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
