Autor: Janet Negru
Iako mi je ova godina počela operativnim zahvatom, za razliku od prošle, ova godina, ipak, nesmetano teče. Sve se odvija u pravom trenutku, sa mnogo manje trzavica, sve je fluidno i lagano i kako god isplaniram nešto, iako, naizgled deluje nemoguće, stvaraju mi se uslovi da sebi ispunim ono šta sam zacrtala i naumila. Tako je bilo i sa odlaskom na ritrit u BiH. Nisam znala 100% da li ću moći da idem s obzirom na to da sam bila na bolovanju. Birokratija traži svoje, a čekala sam i poziv za rehabilitaciju u Niškoj Banji. Uveliko je bio april mesec, a ja još uvek nisam dobila poziv iz banje. Bitan mi je bio taj poziv iz više razloga:
1. Rehabilitacija traje pune tri nedelje, 21 dan, pa je morala da se uklopi pre samog ritrita; da se do 25.05. vratim u Novi Sad i pripremam za BiH, jer…
2. Moja majka je od 19.02. bila sve vreme sa mojom decom u Novom Sadu. Uzela je stari godišnji, novi iskoristila, sve se dogovorila sa svojim poslodavcem, koji je shvatio situaciju i nije pravio nikakav problem i dao joj i sve slobodne dane da iskoristi i neplaćeno odsustvo, ali je, ipak, 1.06. morala da se vrati na posao.
3. Što znači, da na rehabilitaciju ne mogu da idem posle 31.05, jer se starijem sinu škola završava tek 15.06. i ako ja tad odem na rehabilitaciju, a majka se vrati na posao, sa njim, kao i sa mlađim sinom, ne bi imao ko da ostane u Novom Sadu.
4. Ovde bih da napomenem da kada se u Socijalnom predaje zahtev za rehabilitaciju, ti dani moraju da se iskoriste u roku od tri meseca, a ja sam ih dobijala do kraja juna meseca.
5. Takođe, socijalno mi je zakazalo kontrolu 29.05. kako bi se ustanovilo moje zdravstveno stanje; da li da mi produže bolovanje ili ne.
6. Kardiohirurg mi je rekao da grudna kost zaceljuje između 6 i 8 nedelja, znači dva meseca, i da tek posle toga mogu ići na rehabilitaciju, a ne pre toga.
Što bi značilo da, pošto sam operisana 26.02.2018, na rehabilitaciju mogu da idem tek dva meseca nakon operacije, tj. oko 26.04. Ritrit je zakazan za 25.05, a rehabilitaciju mogu da iskoristim do kraja juna, što znači da na nju moram da odem, najkasnije, oko 10.06. da bih ispunila uslov iz socijalnog, a ne mogu tada da idem zbog deteta koje još nije krenulo na raspust, i još im zadali, u poslednjim danima, neke kontrolne zadatke, a već je 15.-16. april i niko ništa ne javlja.
Do tada sam sve vreme pričala kako bi bilo dobro da me krajem aprila pozovu da idem, kako bi sve fino leglo i da se stvari ne bi komplikovale. Uzela sam stvari u svoje ruke i nazvala čuveni Radon u Niškoj Banji da pitam kada imaju slobodan termin.. Gospođa kraj telefona mi je rekla da od Socijalnog iz Novog Sada ništa još nije stiglo i da pozovem za nekih desetak dana da proverim. Čekala sam narednu nedelju i 25.04, sam zvala ponovo, spremna da im objasnim situaciju da mogu ili sad odmah da idem, ili tek posle 15.06, kako bih sve uklopila (jer tada još uvek nisam bila sigurna da li ću moći da idem na ritrit). Nisam još ni izustila šta sam htela, a gospodin sa druge strane veze mi je rekao: “Javite nam se 27.04, do 13h!”
Ostala sam OPET bez teksta, zbog načina, čuda kako se stvari lagano odvijaju u moju korist, kako mi se otvaraju putevi da sve bude kako treba i da ništa tu nije slučajno ili bez nekog posebnog razloga! ZA SVE postoji razlog. Tako sam ja otišla na rehabilitaciju, u Nišku Banju, 27.04. i vratila se 19.05. To mi je bio najduži period da sam bila odvojena od svojih milih anđela. Lakše mi je ovo palo, naravno, nego kada sam bila 15 dana na Dedinju.
Po povratku iz banje, oprala sam stvari, kupila nove, posebno za inicijaciju u kriju, i čekala da krenem na put. U međuvremenu, koliko god da sam se trudila da ostanem pozitivna, meditiram u prirodi u banji, napunila sam se ponovo nekom silnom teškom energijom dok sam tamo boravila, nekom bolesnom energijom. Bila sam najmlađa tamo. Ne radi se o tome što je njih 98% bili 65+, nego njihova niska vibracija, priče o bolestima, o smrti, o lekovima, terapijama. Toliko sam postala uznemirena nakon jedne nedelje provedene tamo, da mi je došlo iz kože da iskočim. Provodila sam vreme maksimalno se odvajajući od svih, boravila sam utišini, posmatranju itd… Ali sam tu energiju ponela sa sobom u BiH, nesvesno. I tamo sam počela da vrištim u sebi.
Mohanđi je radio na tome, očigledno, da se oslobidim svega toga. Bilo je bolno, jer sam počela sa osudama, kritikama, bila sam besna na sve, htela sam samo da spavam, da budem sama, da odem odande, da pobegnem od svih, da pobegnem od sebe. Bila sam besna na sebe što sam uopšte bila besna. Svađala sam se sa Mohanđijem u sebi, čak i nakon inicijacije sve do poslednjeg dana pre polaska kući, gde sam se emotivno raspala na paramparčad, ego rasturen i počela da plačem pred Mohanđijem kada smo se opraštali i zamolila ga za oprost. Izvinila sam mu se u bezbroj navrata, zbog negativnosti, zbog svog besa…
Znam da mi je oprostio, jer uz to što je ON svetlost, putokaz, ljubav i sve, omogućio mi je da prevaziđem sebe, dao mi je snage da premostim granice svojih mogućnosti, da dokažem sebi zapravo svoju veličanstvenost i za šta sam sve sposobna, koliko sam zapravo jaka, kolika je snaga zapravo u meni, koliko jako i veliko srce imam. Dao mi je da izvučem maksimum iz sebe, iz svih okvira stečenih tokom života, dao mi je iskustvo koje je meni otvorilo oči, i srce, i dušu.
Sve vreme tokom puta do BiH i tokom boravka tamo, govorila sam da NEMA ŠANSE da se penjem na piramidu Sunca zbog operativnog zahvata i da mi ne bi bilo pametno da sebe stavim pod takvo opterećenje, jer mi je doktor napomenuo da se ne opterećujem. Mislim, prošlo je tek 3 meseca od operacije, gde ću onako sveža da se penjem uz strminu, na piramidu. Suludo skroz! Nisam palac operisala, već srce. 26.05.2018, tačno 3 meseca posle moje operacije ili bolje rečeno, mog ponovnog rođenja, svi se uputili na piramidu Sunca. To je bilo na programu. Zaista, iz Visokog bi mi to bilo previše i nisam smela sebe toliko da opterećujem, te se jedan od vodiča ponudio da idem sa njim, kolima, do platoa. Hvala njemu i njegovoj divnoj duši.
Kad smo stigli gore, bila sam oduševljena prirodom, energijom koja je vladala tamo, lepotom koja me je okružila… Krenula sam polako prema piramidi, zajedno sa svojim prijateljem Brankom. Još uvek mogu da čujem svoj um kako mi stalno govori: “Nemoj, nećeš moći, pozliće ti, kako ćeš se spustiti, ko će te spustiti niz te strmine itd”. Ali, noge su išle same od sebe prema piramidi. Počela sam lagano da dišem, napravila sitne korake, bez žurbe. Ostali su, od restorana gde smo bili na ručku, stigli polako, penjući se uz silne isprepletene uličice, sve do platoa. Devi je stigla među prvima i rekla mi: “Samo polako, ako ti treba pomoć, tu sam ispred tebe”. Stigla sam do oboda piramide gde je krenula “kozja” stazica, kako sam je nazvala. Strmo uz piramidu, uzak put, mnogo rastinja i žbunja sa svih strana. Nakon nepunih pet minuta, nekako sam ostala sama na toj stazi. Bila sam toliko spora, jer nisam želela sebe da opteretim, iako mi je srce već bilo u ždrelu i imala sam osećaj da mi je puls 200. Nakon nekih desetak sekundi, pristigli su Indijci iz grupe i prijateljica Vesna. Objasnila sam im situaciju. Imali su izuzetno mnogo razumevanja i pružali mi podršku. Bodrili su me. Negde na pola puta mi se strahovito zavrtelo u glavi. Stala sam. Obuzeli su me panika i strah. Srce je lupalo kao ludo, vlaga iz tog rastinja me gušila, nisam imala dovoljno vazduha. Sela sam na zemlju da se malo odmorim. Uzela sam par gutljaja vode i disala duboko. Ljudi su prolazili pored mene i nastavljali dalje. Kao što sam napomenula, imala sam osećaj da će mi srce iskočiti iz grudnog koša i da mi je puls sada prešao 200. U banji su nas naučili kako da merimo puls, te sam krenula da ga izmerim. Puls 108! Pitala sam se KAKO? Kako samo toliko, a osećala sam se kao da ću večito tu ostati.
Ustala sam i naglo krenula ka gore, kretala sam se napred. Čula sam glasove, približavala sam se grupi. Nije mi falilo još mnogo, bila sam blizu. I onda, kada sam naišla na kamenu stazu, pružila se jedna ruka odozgo, kao pomoć pri penjanju i to na samom vrhu piramide Sunca. Kada sam ugledala ostale članove iz grupe, na svojim odabranim mestima, kako u tišini, u toj veličanstvenoj prirodi i pogledu, meditiraju, nisam više mogla da se suzdržavam i pustila sam glas, na sav glas, nakon čega su usledile suze radosnice, suze sreće, suze ponosa… Pod bilo kojim drugim okolnostima, NIKAD ne bih rekla da ću uspeti da se popnem tamo, a ipak jesam. Tri meseca nakon operacije na srcu, uspela sam da prevaziđem taj napor i da se popnem na, do sada, najveću piramidu na svetu, tri meseca nakon mog ponovnog rođenja! Drugi se, možda, nakon takvog zahvata, ne bi usudili da se popnu ni na bicikl ili slično. Ja sam, ipak, uspela! Bila sam tako srećna. Pomislila sam, ako sam mogla OVO, SADA, u ovakvom stanju, pa šta tek sve drugo mogu u životu… Čudo. Najčudnije je bilo kada sam stigla gore i zauzela poziciju za meditaciju, i opet sebi izmerila puls. Deset minuta nakon prethodnog merenja, meni je puls bio 88. Čudo! Ispričala sam Branku, posle meditacije i krije šta se sve desilo i da mi je puls bio 108. On je kao iz puške odgovorio: “Pa da, 108 “kuglica” ima rudrakša! Čuvaju te svi.
O ovom svom doživljenom iskustvu i čudu htela sam da pričam pred svima kada smo se vratili u hotel. Mohanđi je tražio da čuje inspirativnu priču, doživljenu na ritritu, ali sam bila isuviše stidljiva da je podelim uživo pred svima, te je zato sada pišem i iskreno se nadam da je bar jedan deo vas inspirisala i motivisala da krenete putem svetlosti, da krenete putem duhovnosti, da krenete ovim belim putem, jer, iskreno, tu sam svega dve godine, mnogo toga ne znam, ili ne umem da izrazim, ali “vidim” unutar sebe, mogu da osećam, da slušam. Protekle dve godine su mi bile najburnije u svakom smislu, pogotovo kad je reč o čišćenju nakupljenog “đubreta”, oslobađanja ega ili čega već, osvešćivanja, postala sam svesna nekih stvari. Sinhroniciteti na svakom koraku, bolne borbe sa umom/egom. Toliko tog prodrmavanja, jer, zaista, za 38 godina svog života nisam imala toliko burnih izazova, prepreka i čišćenja koliko samo u poslednje dve godine. Toliko bolno, ali, koliko god suludo zvučalo, tokom protekle dve godine, iako su bile najburnije, najbolnije i pune svega, nikada nisam bila srećnija, rasterećenija, slobodnija, mirnija, jer sa svakim čišćenjem, koliko god bolno bilo, dolazi ona tišina, onaj mir za kojim svi tragamo. To je moje iskustvo. Da sam poslušala strah svaki put, ne bih imala o čemu sada da pišem.
Go with the flow… i prepusti se.
Lektorisala: Jelena Fassbender
Uredila: Staša Mišić
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na: iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
