Zmije imaju otrov, zar ne? Zašto imaju otrov? Da bi se zaštitile. Kad zmija oseti da joj je potrebna zaštita, onda je to nešto lično, vezano za njenu ličnost. Ona nema poverenja, ne predaje se. Međutim, kad zmija pomisli: „Šta će mi otrov?! Zaštićena sam.“ Otrov je kao iskušenje da možete da budete svoj um. U tom trenutku, kad zmija shvati da je zaštićena, neće upotrebiti otrov. Tada će se koncentrisati na njega, a on će se neutralisati i postati dijamant. Otrov nije upotrebila, već je meditirala na njemu. To je poput toplote meditacije koja neutrališe otrov i on postaje dragoceniji od bilo kog dijamanta. S druge strane, kad zmija upotrebi svoj otrov, to stvara karmu, i ona mora da se vrati (novim rođenjem). Ali, kroz tapas (određenu duhovnu praksu) zmija postaje prosvetljena. Vraća se tamo odakle je došla.
Dakle, vi posedujete otrov pomoću kojeg možete stvoriti karmu ako želite. Međutim, ako ugradite božanstvo u svoj srčani centar, onda to i postajete. Tada druge stvari nisu važne. Nije vam potrebna nikakva zaštita, nikakva podrška, ništa vam ne treba jer imate sve. Već imate sve te stvari. Kad osećamo da nam je potrebna zaštita, to znači da postojimo. Zato je zmiji dat otrov. Ako ona to oseća lično, upotrebiće ga jer se plaši. U momentu kad shvati: „Ja sam zaštićena. Zašto bih bilo šta koristila?“, oslobađa se. Dolazi do oslobođenja. U tome je poenta.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Lektorisala: Dejana Vojnović
Prevela i uredila: Staša Mišić
