Autor: Janet Negru Ćirić
Da bih opisala sve ono šta sam osetila i doživela na ritritu u BiH, u maju ove godine, moram da se vratim par meseci unazad, u prošlu 2017, koja me je do koske prodrmala. Jedan događaj, bacio me je pod zemljine noge, odakle više nisam znala kako da se izvučem. Ali naravno, tu je bio ON, sve vreme, i svi ostali meni dragi i najbitniji u mom životu, od kojih sam nesvesno crpela snagu i energiju kako bih se podigla, radi sebe, radi njih.
Sve je počelo sa čuvenim junom, 2017, kada mi je na jednom običnom rutinskom pregledu kod kardiologa, rečeno da se polako pripremim za operaciju srčanih zalizaka, koja bi mogla da bude za jedno 5 godina, a moguće i ranije. Naravno, u jednom takvom momentu, svašta prolazi kroz glavu, pa i ono najgore šta može da se desi, ukoliko situacija krene naopako. Nauka je to, srce je to, motor organizma, a ja tako mlada, sa takvim izazovom pred sobom, sa dvoje male dece o kojima sama brinem. Stariji sin oca nema, jer je poginuo 2012, a otac mlađeg sina nema kontakt sa njim, iz samo njemu poznatih razloga. Pomislila sam: šta će biti sa mojim anđelima ukoliko, ne dao Bog, mene izgube?!
Pala sam u depresiju jedno vreme, crne misli su me obuzimale, vrištala sam u sebi, osetila sam kako mi se celo telo cepa od bola, straha, negativnosti. Imala sam osećaj da će mi duša na nozdrve izaći, koliko je sve bolelo. Um me obuzeo, kontrolisao misli i hranila sam se svim mogućim đubretom, ali samo dok sam bila sama. Pred mojim anđelima sam pokušala da budem prizemna i mirna, jer ne moraju oni da znaju, ovako mali, kroz šta sve prolazim… Otišli smo na more u Egipat, uživali, vratili se kući. Za vreme odmora, malo sam se bolje osećala, jer sam skrenula misli od svega i bila fokusirana isključivo na moje anđele.
Po povratku, stanje je počelo da mi se pogoršava. Zamor sve veći, teško sam disala i jedva imala vazduha. Više nisam mogla da dišem punim kapacitetom pluća. Išla sam ponovo kod kardiologa da se vidi u čemu je problem. Ispostavilo se da više ne može da se čeka, i tako su me po hitnom postupku ubacili na „hitnu” listu, gde je trebalo da u naredna 3 meseca dobijem termin za operaciju na Dedinju, u Beogradu. Srce mi više nije pumpalo krv kako treba i ogromna količina vraćala se nazad i zadržavala u plućima. Zbog toga sam polako počela i da se gušim. Dobila sam lekove za izbacivanje vode, jer sam počela da se naduvavam kao balon i sve teže mi je bilo.
Došlo je i vreme za ritrit na Borskom jezeru. Zbog problema sa disanjem i manjka kapaciteta pluća, nisam išla na jogu, ostala bih u sobi i meditirala, izašla napolje da prošetam i udišem, koliko je bilo moguće, čist vazduh iz okoline. Sve vreme mi je bio ON u mislima. Jedva sam čekala da mu se približim i zamolim za blagoslov i da bude uz mene sve vreme tokom operacije i da ne da da odem. Da ne dozvoli da moji anđeli ostanu bez majke. Da mi da snage da prebrodim ovaj, najveći do sad, izazov u životu, da me čuva, šalje energiju i izvuče iz crnih misli koje su me obuzimale. I onda mi je dao drugačiji Šaktipat nego inače i rekao: “I am with you… always! I will be there with you.” (Sa tobom sam… uvek! Biću tamo s tobom.)
Na dan polaska kući, osećala sam mir, lakše sam disala, iako mi je tokom ritrita ponekad bilo zaista loše, ali sve do februara meseca ove godine, lakše sam se i osećala… odjednom. Čudno, je l’ ?! Brige i crne misli su jenjavale, skoro pa da ih više nije bilo. Počela sam da sagledavam celokupan izazov sa lepše strane, sa pozitivne strane. 19. februara, 2018. otišla sam raširenih ruku, spremna da prihvatim i suočim se sa onim šta me je čekalo. Prvih par dana mi je bilo teško, plakala sam stalno, nisam mogla da se zaustavim. Stalno sam se molila, držeći malu statuu Sai Babe, koju mi je moja duhovna sestra Maja donela iz Indije, Mohanđijevu sliku držala sam ispod jastuka. Na noćnom stočiću su mi bili i moji anđeli koji su mi dali snagu da lakše sve podnesem, jer sam dala obećanje da ću im se vratiti kući, iako su oni mislili da sam na nekom seminaru, jer sam želela da ih poštedim briga. Nisam želela da se za mene plaše. Ovako su normalno mogli da funkcionišu, a da ne brinu ili strahuju.
Bila sam na programu za 26. februar, ujutru u 8h. Kardiohirurg koji mi je bio dodeljen, tog dana je slavio svoj jubilarni 50. rođendan. To sam saznala tek posle operacije. 23. februara je bio Mohanđijev rođendan. Poslala sam mu čestitku u inboks na FB. Pomislila sam da će ko zna kad videti poruku, s obzirom da mu je, sigurno, na hiljade ljudi čestitalo. Ono što se desilo pre operacije, u meni je probudilo toliku veru, poverenje, samopouzdanje, sigurnost, da je to rečima jednostavno teško opisati, skoro pa nemoguće. S obzirom da sam svaki dan meditirala, slušajući Mohanđijevu Gajatri mantru, preko telefona, dok sam ležala na bolničkom krevetu, prepustila sam se zvucima i mantrama koje su sledile. Dan pre operacije sam meditirala. Završila se Mohanđijeva Gajatri mantra i krenula je neka druga mantra na Youtube-u, toliko opuštajuća, moglo se osetiti blagostanje, kao i mir u duši. Nisam želela da otvorim oči, jer mi je bilo toliko divno da je slušam, ali je unutrašnji osećaj bio toliko jak, pa sam ipak jedno oko otvorila i zavirila da vidim koja je mantra u pitanju. Preko celog ekrana na mobilnom telefonu je bila slika Sai Babe! Ostala sam u tom trenutku bez daha, bez reči i suze radosnice su krenule da mi se slivaju niz lice. I onda sam pomislila: TU SU! Svi su tu! Sad znam da će biti sve u redu. Nakon mantre sa Sai Babinom slikom, krenula je nova sa Babađijevom. Uzbuđenje je u meni samo raslo i tada sam definitivno bila sigurna da me čuvaju i da će sve biti besprekorno. Plakala sam od sreće…
Ujutru, u 5h su me probudili radi pripreme za operaciju. Uzela sam telefon u ruke. Tog jutra, 26. februara, Mohanđi mi je poslao poruku na mesindžer u kojoj mi se zahvaljuje na rođendanskoj čestitci. KOLIKA je bila mogućnost u „normalnim” uslovima da mi se Mohanđi javi BAŠ tog jutra, pre same operacije?! Od hiljade ljudi koji su mu se sigurno javili, da stigne i meni da piše?! Ne, to nije bila slučajnost, već ZNAK da je bio tu, uz mene. Čim sam videla poruku, zaplakala sam ponovo od sreće. Napolju je još uvek bio mrak i brzo sam krenula da mu pišem i zamolim Ga da bude sa mnom, jer se spremam za operaciju. On mi je uzvratio onom njegovom umirujućom rečenicom, njegov „glas” koji me skroz opustio, nakon toga nisam osetila više ni trunku straha, niti sumnju da išta može krenuti po zlu: “I am with you, always! I love you.”
Onako smirena, gde su se i cimerke čudile i sestre koje su me vodile u operacionu salu čudile, počela sam da pevam, da se smejem i šalim, usput do sale, gde su me ubrzo pripremali za zahvat. Stavili su mi masku sa anestezijom i utonula sam u stanje kog se ne sećam. Ono čega se sećam jeste da sam se 15 sati kasnije, uz jak kašalj, probudila iz anestezije, gde sam ležala sa drenovima, tubusom u ustima, cevima u nozdrvama, sa „zilion” braunila, kateterom, u šok sobi, gledajući na sat iznad pulta gde su setre dežurale nad nama koji smo bili operisani. Učinilo mi se kao da sam Kijanu Rivs u Matriksu kada se budi u onom „jajetu” gde je prikopčan duž kičme, na silne cevi. Sat mi je mutno delovao, ali sam prepoznala da je bilo nešto između 22h i 23h. Ostala sam u šok sobi do sutradan oko podneva.
Nakon što su me oslobodili polovine svih tih cevi, prebacili su me na poluintenzivno odeljenje. Tada sam dobila mobilni telefon, kako bih mogla da se javim roditeljima i dragim osobama. Kada sam uključila telefon, videla sam da imam par poruka na mesindžeru. Videla sam da mi je Devi Mohan poslala poruku u trenutku kada sam došla svesti i probudila se iz anestezije, između 22h i 23h. Poruka je glasila: „Dobro nam došla nazad – u novi đir sa zdravijim srcem. Ljubim te puno!“ Prosto sam ostala bez teksta. Kako je sve to bilo moguće? Slučajnosti NE POSTOJE. Ne verujem u slučajnosti. ZNAM da je bila uz mene, da su SVI bili uz mene i da je njihovom voljom, svojom voljom, voljom Univerzuma sve besprekorno teklo i da sam bila zaštićena sve vreme i da JESAM zaštićena sve vreme i da sve ove senzacije napomenute i doživljene, nisu slučajnosti. Moja Maja mi se ukratko posle toga javila i objasnila da su se zajedno molile za mene i da je Devi videla moju dušu kako je malo plutala gore, pa opet ušla u telo i onda ju je “udario” talas energije i teralo je na kašalj, a ja sam se probudila zbog kašlja.
Hvala Devi. Hvala Mohanđiju. Hvala mojoj Maji. Hvala Sai Babi. Hvala Babađiju. Hvala SVIMA koji su se molili za mene, verovali u mene, dali i pružali podršku, Hvala SEBI što nisam od sebe odustajala, što sam stekla veru koju sam odavno izgubila, ili bar mislila da sam je izgubila, jer život je ČUDO. Čuda se dešavaju samo onima koji veruju, a o sledećem svom čudu pisaću u drugom delu, biće to nastavak ovih čuda koje sam ovde navela…
Volim vas SVE!
Lektorisala: Jelena Fassbender
Uredila: Staša Mišić
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na: iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
