Autor: Maja Ožegović
Dragi moji,
Nemoguće je prepričati iskustva kada „živite” sa majstorom, ne postoji čak ni želja da se osećaj oblikuje u reči jer će nas reči izdati svaki put, biće male i slabe, nedovoljne da prikažu istinski osećaj. Dugo ih i ne pronalazim, svakako, svako ko mi se nađe u blizini oseti sve što je potrebno. Više ne čitam ni knjige, niti tražim odgovore, niti imam pitanja, prosto uživam u svim datim blagoslovima, a ima ih bezbroj na svakom koraku, u svakom trenu i samo tečem, život zna put, kada život povede, ples postaje čaroban.
Ne znam čak ni kako je počelo, prvom meditacijom u Vršcu, čini mi se, dopao mi se mir u koji sam pohrlila kako bih pronašla mrvu stabilnosti u veoma stresnom životu. Nikada me život nije previše mazio, hvala Bogu, jer sam izgleda potrošila teži deo, a i naučila lekcije koje je trebalo. Pošto sam bila osoba kojoj mora biti apsolutno jasno šta se događa, naravno da je knjiga, kao i danonoćno čitanje bloga bilo moja opsesija. Knjiga mi je stajala na stolu na vidnom mestu iz mnogih delova kuće koji su najfrekventniji (čak i nakon što sam je pročitala 🙂 ) i zavolela sam je jako, previše, nisam mogla da odvojim oči od lica majstora koji me je pratio pogledom svakodnevno, od lica koje je pokazivalo bezvremenu, bezuslovnu i beskonačnu ljubav. To lice bilo je živo u mom srcu. Morala sam da ga vidim uživo. I tako sam se prijavila na svoj prvi ritrit – Srebrno jezero, oktobra 2016. Naravno, prekasno. Ali „ne” nikada nije bilo nešto što me je zaustavljalo kada krenem. Možda se tu negde desilo prvo čudo. Toliko sam sebe jasno videla tamo, postalo je nemoguće ne videti te oči uživo, oči oca, brata i najboljeg prijatelja. Spakovala sam se i javila organizatoru da čekam spremna i da mi javi ukoliko se desi da se uprazni moje mesto. Poziv sam primila oko ponoći, a sutradan je počinjao ritrit. Organizator je bio u čudu, promrmljao je nešto o veličini moje vere. Čekala me je moja soba, a čak se i prevoz pojavio.
Bilo je to par lepih i korisnih dana, naučila sam mnogo, upoznala moje drago lice i moje drage oči i ispostavilo se da me uživo vole još više, upravo mene, moju suštinu, mene takvu kakva jesam u ovom trenutku bez ikakve potrebe za otklanjanjem bilo čega, apsolutnu mene. Nikada nisam tako nešto doživela… nikada do sada nisam videla ljudsko biće iz koga isijava čista Božanska ljubav.
Nakon toga, nastavila sam sa meditacijama koje sam skidala sa interneta, i naravno, koje sam posećivala kada god smo u mom gradu imali priliku za to.
Prošlo je par meseci, a moja veza sa Mohanđijem je jačala, nekako sam ga osećala uvek blizu, uvek me je čuvao, brinuo za mene. Jednom sam bila bolesna, hvatala me je baš neka jača prehlada i nije mi bilo dobro, ali želela sam da sednem malo u moj mir, makar petnaestak minuta i pustila sam meditaciju Moć čistote. U trenutku sam osetila da Mohanđi sedi, a ne ja, osetila sam njegovu energiju i potpunu preplavljenost njime, bili smo jedno u par trenutaka, jedna energija, jedna duša. Nakon toga, legla sam da spavam opijena iskustvom i temperaturom. Ništa ne bi bilo preterano čudno da se ujutru nisam probudila zdrava. Uopšte ne znam šta se dogodilo, ali ono što znam je da je život uz majstora nemerljivi blagoslov i svaki put kada se toga setim mogu da zaplačem od siline osećaja. Koliko nas Otac voli kada nam ovako pruži ruku, kada za nas pripremi ovakav most kojim mu možemo prići bliže, kojim možemo prići bliže sebi.
Došao je na red sledeći ritrit u našem okruženju, Hvar, maj 2017, preskup za mene. Nakon par dana dvoumljenja dobila sam jasan znak… Ujutru kada sam polazila na posao, na mom autu je od snega koji je te noći padao, bio iscrtan savršeni peščani sat, bila je jasna poruka od mog gurua, da vreme teče i da to ne smem zanemariti. Sve je već unapred znao jer njegov vid je drugačiji od našeg. Glavni preokret, ne u mom životu, nego mog života desio se upravo na Hvaru. 8 punih dana nas 40 je imalo ekskluzivnu priliku da provede sa Njim. I grupno, i individualno, i kako god smo želeli. Nezaboravnih 8 dana. 8 dana kada je vreme stalo za mene, period tokom kojeg je sve ružno što je ikada postojalo samo nestalo iz mog sveta. Sve brige, svi tereti, slutnje, strahovi, ožiljci… sve… Osetila sam se kao neka treća nova ja, čista i prozirna kao kristal, neka ja koja može sve, neka ja laka i divna koja je čista ljubav. Sve moje terete je preuzeo, sve brige očistio, uz milost Božiju dao mi je čist početak, novi početak iskustva i putovanja zvanog Život. Uz sve navedeno, što sam vukla životima i godinama, nisam mogla ni da dišem, a kamoli da živim. Kada skinemo tamne naočare, život dobije sasvim drugačije boje. Kada nas ovako dotakne milost Božija, zahvalnost, ljubav i vera su sve što preostane. Bez tereta smo prazni, naše granice ne postoje, otvoreni i široki, a sa ljubavlju smo puni, toliko puni blagoslova da je nemoguće da se oni ne preliju na sve što dotaknemo.
To što sam se ja promenila je manja stvar, to što se sve oko mene promenilo je mnogo veća jer naš svet je naše ogledalo. Sve je oko mene počelo da cveta, moja porodica, prijatelji, kolege, poslovne mogućnosti, sve se otvorilo, blagoslovi su pristizali sa svih strana. Razumela sam tada po prvi put zašto. Univerzum je prepun darova za nas, ali mi mu okrećemo leđa, Bogu, sebi, celoj Kreaciji, zatvaramo se u neke svoje svetove, gradimo ih sami iz ograničene percepcije uma. Tako je lako sve ih srušiti, samo prepuštanjem i verom. Naravno, ono što je bilo neminovno je da počnem da prenosim na druge ljude svoja iskustva, svoje uvide i svoju ljubav i energiju. Nemoguće je da sve zapišem, sada, 9 meseci kasnije nije mi jasno zašto mi ljudi toliko komplikujemo život, zašto živimo u umu kada možemo u srcu i zašto želimo da svoju kreaciju nametnemo Božijoj, u čemu su duboki uzroci naše tuge. Koliko malo vere treba i poverenja u život i želje da sve promenimo, samo malo želje da Otac pošalje nekoga po nas, nekoga da nam pruži ruku. Trudim se da i ja budem deo te ruke i najsrećnijom me čini kada vidim da to popravlja ovaj svet, a popravlja ga iz dana u dan. Ljubav je najmoćnija sila koja postoji, njen dodir može promeniti svet. Beskrajno sam zahvalna što mogu biti deo te priče, deo takve priče, sredstvo koje Bog koristi da načini promenu u svetu. Uvek nam se vraća ono što šaljemo svetu, ljubavi se, osećam, uvek vraća sa bonusom, jer raduje Božije srce.
Potpuno sam predana mom guruu, osetim ga u svakom trenutku, znam da je tu. Šalim se često i kažem, ja ne brinem, nikada, uživam u pogledu sa suvozačevog mesta i znam da će sve biti savršeno dok moj guru vozi. I još jedna stvar se desila, nisam samo obasjana njegovom ljubavlju i ljubavlju ljudi kojih je sve više oko mene, već nekim čudom i neopisivim blagoslovom, ljubavlju celog Univerzuma.
Nikada nisam bila bliža Bogu nego sada, nikada bliža Isusu kome sam se molila godinama, a sada je i On stalno tu sa mnom, drugi majstori takođe, kao i sveci. Mohanđi me je naučio, kroz njega sam pronašla put i desilo se to da nakon vremena provedenog sa njim više ne vidim prijatelja, oca ili brata, čak ni Božanstvo koje obitava u telu zvanom Mohanđi. Po prvi put vidim sebe u tim očima, pravu sebe. Zasigurno mogu posvedočiti sada, da Mohanđi nije osoba, već da je Istina, Život, Ljubav i Put. Put ka nama samima.
Život je tako savršeno iskreiran kada ga pustimo da bude, naš put je tako precizno isplaniran, a mi ga najčešće ostavljamo da zakorovi i vučemo na neki drugi, tuđi, najčešće, ili na više njih odjednom. Vratimo se na svoj, očistimo ga i obaspimo ljubavlju i povešće nas pravo do Boga, pravo do nas samih jer mi jesmo Božija deca i oličenje Oca samog. Sve što nam je potrebno na tom putu je malo usmeravanje i vera, vera u Život, Boga, Sebe i Kreaciju, u Kreaciju koja smo mi sami. Kada Univerzumu pružimo ruku, on će nas prihvatiti u zagrljaj, zagrljaj nemerljive ljubavi, sklada, neprolaznosti i apsolutne savršenosti.
Zagrlimo sami sebe bezuslovnom ljubavlju, nemojmo je tražiti van nas samih jer je tamo nema, Ljubav smo Mi, osetimo Ko smo, setimo se Ko smo.
Pogledajmo nebo, to je je naša granica, nikada drugu nismo ni imali, naš um ih je stvorio, majstor će nam pomoći da ih rastvorimo i vratimo se Kući u zagrljaj Majke koja nas čeka svim srcem.
Nema više ničega što bih rekla, sve je ionako nedovoljno, moj um ne može da definiše sve što sam sada, tako da ga za to ni ne koristim, a moje srce ide napred, prateći put moje Duše u najvećoj zahvalnosti, sa Ocem kuda god je potrebno jer to je i osnova naše molitve zar ne:
„Neka bude volja Tvoja, neka bude carstvo Tvoje” <3
S ljubavlju,
Maja Ožegović, Vršac, 19.02.2018.
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
