Ramanov put je bio čist. Gubitak njegovih najmilijih i najbližih članova porodice stvorio je ogroman vakuum iznutra, ali ipak pre smrti Ramanova majka mu je dala jasno odredište i čvrstu svrhu u životu koju je trebalo da ostvari u danima koji su sledili. Imao je čvrstu veru u majčine reči. Tako je odlučio da krene prema severu. Gde je sever? Sa njegove desne strane sunce je izlazilo, a sa leve sunce je zalazilo. Put između je bio njegov put. Nije znao ništa više, a nije ni bilo potrebno da zna.
Kako je koračao svojim majušnim koracima na putu ka konačnom oslobođenju, majstori koji su ga vodili išli su deset koraka ispred njega. Uvek je tako. Jednom kada su uverenje, odlučnost i posvećenost apsolutni, Majstori, Bog ili Univerzum pomažu da se ispuni zadatak.
Raman je lutao ceo dan, pri zalasku sunca pronašao je jednu terasu od naizgled nekorišćene građevine, blizu staze koja je vodila ka selu, i odlučio je da provede noć tu. Tu se nalazio bunar u dvorištu. Ugledao je kofu i shvatio je da se ovaj bunar koristi. Možda su njome seljani u blizini uzimali vodu iz ovog bunara. Umio je lice i popio malo vode. Nije osećao nikakvu glad, iako nije jeo ništa još od majčine smrti. Dok je sedeo na verandi gledajući u zalazak sunca, jedna stara žena se pojavila ispred njega. Bezubi osmeh je osvetlio njeno izborano lice. Izgledala je poput skitnice.
Sela je pored Ramana i upitala ga je: „Šta nosiš svojim stvarima?‟ Raman je odgovorio: „Nešto pirinča i nekoliko novčića, i nekoliko poveza za preko kukova.‟ Rekla je: „Hajde da skuvamo pirinač.‟ Raman je otvori svoju krpenu torbu i stavio pirinač u njenu posudu. Otišla je do bunara, oprala pirinač, stavila nekoliko kamenčića unutra, napravila je mesto za vatru, uzela nekoliko suvih štapova i sasušenu kravlju balegu koja se nalazila okolo, stavila sve to ispod posude i upalila šibicom. Ubrzo je pirinač bio gotov. Podelili su ga. Stara žena je dala Ramanu većinu porcije, što nije bilo mnogo, a ona je pijela ostatak. Podelili su i supu od pirinča. Do tada je sunce već zašlo. Bilo je prilično mračno. Delimična mesečina je osvetlila nebo. Osim Ramana i stare žene nije bilo nigde nikog vidljivog u blizini. Stara žena je počistila verandu prekrivenu prašinom i suvim lišćem, raširila je na nju mnogo krpa koje je nosila, i pozvala Ramana da spava sa njom. Na trenutak, Raman je osetio kao da ga je majka pozvala. U tami je glas ove stare žene bio nalik glasu njegove majke. Raman je legao pored stare dame. Rekla je: „Nisam mogla da pronađem nimalo hrane ceo dan. Ti si bio gladan takođe. Ali, ti si mi dao sve što si imao. Blagosiljam te, sine moj, da nikada u životu ne budeš gladan. Moje reči nikada neće biti uzaludne. Blagosiljam te.‟ Raman je već bio prilično umoran i pospan. Utonuo je u dubok san, poput transa. Poslednjih nekoliko rečenica koje je čuo od ove stare žene su otišle u njegovu podsvest, kao uverenje i istovremeno važan pravac: „Nikada ne dozvoli prašini da se nastani u tvojoj svesti. Budi na oprezu. Pazi. Inercija uvek vreba iza ćoška. Nije uvek lako počistiti prašinu i povratiti uobičajeni sjaj, posebno ako se prašina nagomila. To može trajati životima. Možda me više nikada nećeš videti. Ali, zapamti, tvoja majka je sa tobom. Ona će te štititi sve dok ne stigneš na konačno odredište. Ona te čuva sada i ona će te čuvati sve dok ne budeš u sigurnim rukama u cartsvu Svemoćnog. Ona odlaže svoje dalje živote za tvoje dobro. Ona je božanska duša. Ona zna ko si ti i koja je svrha tvog rođenja. Odlučila je da ide sa tobom, do kraja. Nećeš je videti, ali osećaćeš ponekad njeno prisustvo. Ona me je poslala danas. Ona će slati još više ljudi, moćnijih od mene, da ti pomognu na ovom putovanju. To je božanska saradnja.‟ Ove reči su zauvek ostale sa Ramanom kao podsetnik u danima povremene nesigurnosti, ponovo u njegovom umu.
Raman je delimično razumeo reči stare žene. Međutim, bio je toliko umoran da je utonuo u stanje transa. Kada se ujutu probudio, žena je već nestala. Bile su tu mlade devojke koje su se igrale u otvorenom dvorištu, i neke žene koje su uzimale vodu iz bunara. Ustao je, prišao je bunaru i zamolio za malo vode. Punačka žena je upitno gledala u njega, ali bez pitanja sipala mu je vodu u ruke. Umio je lice i usta. Uzeo je nekoliko listova sa mango drveta i oprao njima zube. Kada je žena otišla sa decom, on se okupao, oprao svoj povez za preko kukova i vezao drugi oko sebe. Ugledao je plod manga koji mu je bio na dohvat ruke. Ubrao ga je i pojeo. Zatim je uzeo svoj povez za preko kukova koji je stavio na sušenje, složio ga i spakovao u krpenu torbu, ponovo se uputivši prema severu.
Spajanje Velikih Okeana
Celokupno Ramanovo putovanje se može podeliti na tri dela. Prvi deo – nakon što napušta rodni grad, upoznaje brahmina sveštenika i ostaje u njegovoj kući nekoliko godina dok ne nauči sanskrit i mantre. Drugi deo-susret sa Atmanandom, i treći deo-napuštanje Atmanande i stvarno putovanje prema Badrinatu, sam.
Sveštenik je živeo u maloj kući blizu reke. Raman je pešačio danima i noćima kako bi stigao do sveštenikovog boravišta. U svari, on je bio vođen do tamo. Osim jednog incidenta gde je jedan pohlepan trgovac pokušao da zarobi Ramana kako bi radio u njegovoj prodavnici, njegovo putovanje je teklo prilično glatko. Stalno je dobijao pomoć i, začuđujuće, baš kad bi mu je pomoć bila potrebna. Trgovac mu je dao nešto hrane, a zatim ga je zarobio da radi kao pomoć u kući. Sakrio je Ramanovu torbu u kojoj su se nalazile njegove stvari i nekoliko novčića koje mu je majka dala. Ovo je bio način da trgovac osigura da će Raman ostati sa njim. Međutim, usled obrta događaja u kom se dogodila svađa u komšiluku, u svom tom haosu Raman je pobegao iz svog zatočeništva, bez ijedne stvari. Dakle, sudbina mu je oduzela čak i to malo zemaljskih stvari. Išao je praznih ruku prema severu. Dok je jednom spavao u gostionici hrama na putu, koji je bio namenjen za besplatan smeštaj putnika, sredovečni sveštenik je ugledao tog malog usamljenog Brahmina dečaka Ramana, i iz sažaljenja ga poveo svojoj kući. Nakon službe koju je vodio kao sveštenik u hramu, a koja je trajala satima, učio je decu Bramina iz komšiluka sanskrit, Vede, Upanišade i mantre koje su se koristile pri puđi (*pooja = obred u čast bogova) ili molitvama. U to vreme imao je 17 studenata. Raman mu se pridružio kao 18.
Raman je ostao sa braminskim sveštenikom pomažući njemu i njegovoj maloj porodici (koju je činila njegova pobožna žena i lepa, otmena ćerka) u kućnim poslovima. Uvek je pratio sveštenika. Prisustvovao je časovima bez izostanaka i za nekoliko godina Raman je postao prilično dobro upućen u sanskrit, Vede i Upanišade. Mogao je takođe da izvodi rituale puđe (predložena forma ritualnog obožavanja) i mnogo puta, kad se sveštenik, njegov učitelj, ne bi osećao dobro, on je izvodio obrede u hramu, toliko sistematično da su svi posvećenici voleli i poštovali Ramana.
Svakodnevno se Raman budio zajedno sa Bramin sveštenikom u tri ujutru (vreme Brama Muhurte) i odlazio bi sa njim do obližnje reke da se okupa i dovrši jutarnje rituale koje je su brahmini izvodili. Reka je bila široka, ali prilično plitka blizu obale. Zajeno su mantrali su Gajatri mantru i zaranjali u reku zajedno sa još mnogo drugih bramina. Prali su svoju odeću i stavljali je da se suši, vezujući je za stubove natstrešnica (gde se odlazilo posle kupanja) koje su se nalazili na nekoliko koraka od obale. Svi brahmini su zajedno mantrali u ranim jutarnjim satima, što je stvaralo lepe vibracije svuda u okruženju. Sveštenik i Raman bi tada nastavili ka hramu da upale lampe, da okupaju božanstva, promene im kostime, ukrase ih i da izvedu redovni ritual bogosluženja, svakog dana bez prestanka, bez obzira da li je padala kiša ili je vreme bilo hladno. Kada bi završili sa tim, i otvarali vrata hrama za arati, hodnik hrama bi bio pun posvećenika. Lampa za arati je imala pet fitilja koji su predstavljali pet elemenata, pet prana, pet koša itd., i što je od suštinske važnosti, element vatre u nama. Vlažna odeća se koristila za držanje lampe, kako bi se dlanovi zaštitili od toplote, predstavljajući element vode, neophodan za održavanje života na zemlji. Lepeza od pera pauna predstavlja element vazduha. Cvet predstavlja element zemlje. Lepeza repa jaka (krupno goveče sa Tibeta) predstavlja suptilnu formu etra. Dakle, pet elemenata koji čine zemaljsko postojanje se nude Gospodu. Zajedno sa tim, mirisni štapić koji predstavlja čistotu našeg stanja, miris čiste svesti, se nudi takođe. Tako mi nudimo svaki aspekt našeg postojanja svemoćnom Gospodu i živimo naš život u potpunoj predaji Njegovoj volji.
Nakon aratija primakli bi lampu posvećenicima da se pročiste tom vatrom koja je uhvatila suštinu božanskog. Sveštenci su takođe nudili pastu od sandalovine posvećenicima da je nanesu na treće oko, kako bi smanjili toplotu koja je izazvana intenzivnim molitvama prenetim kroz treće oko (zatvorenih očiju) i cveće, koje je predstavljalo zemlju, da ostanu uzemljeni, ali ipak u potpunosti zahvalni. Dan je započinjao molitvama za zemlju, da nam oprosti za hodanje po njoj, ili njenom telu (zemljino telo; zemlja kao Majka Zemlja). Zemlja nama je poklon od Boga, data za ispunjenje naših želja ili kako bismo iscrpeli vasane zemaljske prirode. Cveće nas podseća na ovaj jako lep poklonod Boga, sa upozorenjem da se brinemo o njoj nežno, sa pažnjom, kao kad držimo u ruci osetljiv, nežan cvet.
Raman nije imao priliku da živi sa svojim ocem dugo jer mu je otac umro kada je Raman bio veoma mali. Stoga nije mogao da iskusi način života sveštenika u hramu. Ovde, živeći sa guruom, naučio je stil života brahminskih sveštenika i takođe je upoznao čist i pobožan način života čitave porodice, potpuno prepuštene tradiciji i Gospodu. Nikada ih nije čuo da se svađaju ili čak da se nameću jedni drugima.
Isto tako, njihova mlada ćerka se takođe uvek ponašala pristojno i nesebično. On ih nikada nije video da je savetuju ili obučavaju. Izgledalo je kao da je pokupila kvalitete spontano, kao deo svoje prarabde. Nikada nije video da su lutajući monasi ili prosjaci otišli bez hrane, odeće ili novca iz njihove kuće. Svakoga su smatrali gostom koji je predstavljao Boga i davali su mu šta god su imali u tom trenutku ili ono što bi mogli da podele. Duboka harmonija, čvrsto ukorenjena u duhovnom uverenju i veri, postojala je u čitavom domaćinstvu. To je Ramanu pružilo stabilnost i blagostanje za vreme njegovog formiranja. Uvek su Ramana tretirali kao da je deo njihove porodice. Nikada nisu pokazivali nikakav oblik diskriminacije. On se tamo nikada nije osećao strancem. Bila mu je data potpuna sloboda u kući i delili su sve što su imali sa njim takođe. Oni nisu bili posebno bogati u smislu materijalnog bogatstva. Ali, bili su veoma bogati u srcu, što je mnogo vrednije i trajnije.
Sveštenik i njegova porodica su se uvek budili u tri ujutru i uvek su u devet uveče odlazili na spavanje. Večerali su uvek u sedam sati. Jeli su samo satvičnu hranu, napravljenu od povrća koje je raslo iznad tla i koje je grejalo sunce. Nikada nisu konzumirali korene neke biljke ili koru biljke ili drveta. Imali su kravu i tele kod kuće. Kravu i tele su tretirali kao da su članove porodice, sa uzvišenom ljubavlju i brigom, i uvek su se starali da tele dobije dovoljno mleka pre nego što oni mleko uzmu za svoje potrebe. Tele je uvek bilo slobodno i moglo je da uzima majčino mleko kad god je želelo. Nikada ne bi prodali kravu kada bi joj mleko presušilo. Služili bi je istom posvećenošću i brigom, sa zahvalnošću za njeno nesebično služenje koje im je ona pružala. Raman je naučio veoma važnu lekciju o izražavanju zahvalnosti prema svim bićima i ništa nije uzimao „zdravo za gotovo‟. Shvatio je da prijatne vibracije koje svako biće stvara kada je obasipano ljubavlju, harmonizuju celu atmosferu, posebno u domovima gde je ljubav preovladava u izobilju. Blagostanje svih bića na Zemlji reflektuje se na celu Zemlju i izvan nje. To otklanja sve emocionalne blokade i milost teče u izobilju.
Nakon pet godina boravka Raman je završio svoje obrazovanje. Odlučio je da nastavi svoje putovanje. Sveštenik i njegova žena su rekli Ramanu da ostane još nekoliko godina. Ali, Raman je već odlučio da nastavi svoje putovanje ka severu. Bio je to Sam Bog u formi prosjaka koji je došao u njihovu kuću i rekao Ramanu, dok mu je on davao kuvani pirinač: „Sine, vreme je da opet putuješ. Ovo nije ni tvoje boravište ni tvoje odredište. Vreme je da napustiš ovo mesto.‟
Raman im je ispričao sve o svom slučaju i datom zavetu. Nisu se više protivili njegovim odlukama. Raman je gajio drvo manga u njihovoj bašti. Za pet godina dalo je nekoliko plodova. Oprao ih je, stavio pet manga na tanjir i prineo stopalima svog gurua rekavši: „Svami, ovo je moja guru dakšina tebi. Ja sam dužan sam i zahvalan tebi i tvojoj porodici za sve što ste mi dali, hranu, sklonište, znanje i iznad svega – bezuslovnu ljubav prema siromašnom, beskućnom dečaku. Kako drvo manga bude raslo, rašće i vaše bogatstvo.
Neće vam ništa nedostajati u životu.‟ Guru je blagosiljao Ramana, podigao ga i zagrlio. Oprostivši se od divne porodice, Raman je još jednom započeo svoje putovanje ka severu. (Ramanova predviđanja i blagoslovi su sigurno urodila plodom. U kasnijim godinama sveštenik i njegova porodica su nasledili ogromno bogastvo, a njihova ćerka je dobila veoma pobožnog i isto tako bogatog muža. Živeli su srećno do kraja života. Ali se nikada nisu razmetali niti bili egoistični i uvek su vodili jednostavan život, u predaji i zahvalnosti božanstvima kojima su se molili. Sveštenik je nastavio da radi svoj posao u hramovima i podučava decu).
Svami Atmananda Čaintanja je rekao jednom od svojih stalnih pratilaca, Svamiju Čidanandi: „Dečak koji pripada mestu gde se „ogromni okeani spajaju‟ je stigao na Konkan zemlju. Moramo ga upoznati.‟ Svami Čidananda (Manav) je pitao Atmanandu: „Koliko je on značajan za nas? Nikada ne idi u potragu za učenicima!!!‟ Atmananda se smejao i rekao: „On je značajan za tradiciju. Ja nisam samo čovek. Ja sam tradicija.‟ Iako je Čidananda naučio da ne postavlja pitanja i da uči kroz praktične lekcije koje život i Guru daju, što je način na koji tradicija funkcioniše, nepromišljeno je rekao: „Koja tradicija?‟ Šetali su. Iznenada je Atmananda stao, okrenuo se, i gledao direktno u Čidanandine oči neko vreme. Čidananda je osetio kako njegovi nervi i meridijani podrhtavaju pod tim intenzivnim pogledom. Njegovo celo telo je počelo da drhti. Znoj je počeo da izlazi iz svake pore njegovog tela. Video je veoma jak intenzitet i moć kao da je to sam Bog Šiva. Osetio se paralozovano, nepokretno. Stajao je zaleđen. Osetio je kako mu treće oko gori i puca. Kičma mu je postala poput vrele šipke!
Atmananda je govorio tihim, dubokim glasom: „Navnat tradicija. Gospod Krišna je pozvao sva viša bića pre nego što je napustio svoj fizički oblik i saopštio im je da se svrha i poruka od Njegovog avatara mora nastaviti u celom univerzumu. Odabrao je devetoro ljudi kao svoje izaslanike. Oni su Nav Nat sveci. To su Matsjendranat, Goraknat, Đalendarnat, Kanifnat, Gahininat, Bartarinat, Revenanat, Čarpatinat i Naganat. Gospod Datatreja je Param Guru koji je započeo tradiciju. Oni su devet Narajana. Ime „Narajana‟ znači „čovekovo odredište‟. Sam Gospod Krišna Narajana je sazvao svih devet Narajana, koji su Njegova projekcija u Njegovom prisustvu, i naredio formiranje Nat sampradaje (*sampradaya = tradicija, duhovna loza). Tako je Krišna proširio Sebe na mnoge. Svrha je bila nastavak održanja darme. Carstvo ili „karma bumi‟ predstavlja ceo univerzum. Svaki Nat Guru ispoljavao je duboku mudrost i poseban i jedinstven karakter i karakteristiku koja je navodila ljude da se pitaju da li su oni zaista deo Nat tradicije. Neki su naglašavali jogu, neki samo posmatranje tišine, neki posvećenost, a neki znanje. Neki su naglašavali veru i strpljenje, dok su neki opet naglašavali čistotu, nenasilje i veru na svim nivoima. Nat tradicija je poput mreže. U naizgled različitostima postoji ekstremno jedinstvo i svrsishodnost. Svi Nat gurui deluju kao jedno biće, jedan dah, iako svaki guru prikazuje drugačiju metodu. Postoji ekstremno jedinstvo i raznoliki izrazi. Neki od svetaca tradicije su izabrali da izgore poput sveće, davajući svetlost i čistotu haotičnom svetu. Odlučili su da se nastane na visini od oko 4500 metara na Himalajima, u pećinama skrivenim u ledu, daleko od ljudskog oka. Oni obnavljaju svoje sopstveno seme unazad kroz joga sidije i sijaju kao sjajni crvi. Oni su emitori svetlosti. Oni tiho šalju umirujuću energiju celom svetu. Oni su intenzivni. To je njihova misija. Kada dođe vreme da napuste svoje telo, oni došetaju do obližnjeg bazena, izvuku svoju dušu, ćeliju po ćeliju do vrha glave i oslobode se (svoju dušu) iz svog tela. Odbacuju svoja tela u vodi. Uvek biraju smadi (*samadhi = grobnica) u vodi. Oni žive samo za svet, ne za sebe. Njihova molitva je: „Neka ceo svet zajedno sa mnogim bićima bude spašen i uzdignut u svesti, osim nas.‟ Oni žrtvuju ceo svoj život zarad sveta, neumoljivo, ne očekujući ništa zauzvrat, čak ni zahvalnost. Neki sveci iz tradicije biraju da budu među ljudima, na tržnici, kao vi i ja, da pokažu darmu postojanja. Većina Nat Gurua nema nijednog formalnog Gurua. Oni su izabrani i vođeni od strane božanskog, iskljčivo na osnovu njihove zasluge. Prema tome, ovde nema inicijacija. Običan čovek ne može razumeti niti ceniti ovu istinu. On će propustiti veliku poruku koju oni nose.‟
„Svako od nas je različit i neuporediv. Svaki Nat Guru prikazuje različite aspekte života i življenja. Oni su obično pristojni, ali ponekad i izuzetno nepristojni, ali samo da bi poslužili određenim svrhama. Svi su izuzetno moćni, a opet izuzetno nenametljivi. Samo oni koji imaju oči da vide, prepoznaće ih. Jako je teško prepoznati nenametljivog Nat Gurua. Čak i ako ih neko prepozna, jako je teško pratiti ih. Čak iako neko prati Nat Gurua, jako je teško dobiti od njega bilo šta, osim ako se ne predate i ne rastvorite sebe u potpunosti. Drugi će samo gledati i nikada neće razumeti niti će imati koristi. A naša tradicija je otvorena reka. Nema inicijacija. Niko sa sebičnim motivima ne može ući u ovu reku. On će biti ubijen i bačen u blato. Samo dobre duše i istinski vernici mogu da uđu u ovu reku. Navnat Guru će putovati preko Sedam svetova i Sedam okeana kako bi pronašao i spasio čistu dušu. Dostojnost je jedini kriterijum. Dostojnost se postiže kroz Čistotu. Čistota se postiže kroz Uverenje, Predanoct i Doslednost. Tradicija je stvorena kako bi širila poruku čiste ljubavi izvan svih granica, i kako bi se sačuvala krajnja darma postojanja.‟
Ova poruka je bukvalno prošla kroz Čidanandu. Stajao je u stanju transa satima, potpuno paralizovan. Kada je izašao iz transa, bila je kasna noć i nije bilo nikoga u okolini. Shvatio je da su Svamiji otišli prema Konkan zemlji. Hodao je što je brže mogao u pravcu Konkan zemlje. Pešačio je celu noć i do jutra je pronašao Svamija Atmanandu i njegovu pratnju i pridružio im se. Atmananda nije obraćao pažnju na Čidanandu, iako je video da im se pridružio. Ovo je bilo tipično za Atmanandu. Jedan pogled je značio isto kao svečana dobrodošlica! On nikada nije verovao u formalnosti, premda je verovao u disciplinu; disciplina kao štap za šetnju na putu čistote.
Tri dana kasnije, Atmananda i cela Njegova pratnja su stigli u Konkan. Atmananda i njegovi ljudi su nastavili da idu sve dok nisu stigli do ogromnog Banjan drveta. Tamo je bilo mnogo muškaraca, žena i dece koji su spavali na ručno napravljenoj odmorištu ispod drveta. Bilo je to rano ujutru. Atmananda je otišao pravo kod Ramana, dodirnuo mu treće oko i rekao: „Probudi se.‟ Kao hipnotizovan, Raman je ustao. Zurio je u oči Atmanande minut ili dva. Atmananda je ustao. Raman se spustio dole do njegovih stopala, dugo je držao oba stopala i ljubio ih iznova. On je prepoznao tradiciju više nego sveca. Nije se nikada ranije fizički sreo sa Atmanandom. Raman je pronašao svoju tradiciju u očima sveca. To je bilo nepogrešivo. Istina odjekuje u dubini jedne svesti. Niko je ne može propusti kada se susretne sa večnom istinom.
Raman je putovao sa Atmanandom i njegovom pratnjom pet godina. Kad su bili u Varanasiju, Atmananda je pozvao Ramana i rekao mu: „Moraš sada da ideš. Moraš da ideš dalje ka severu. Imaš sve sidije. Nikada ih ne pokazuj u ime slave ili moći. Nikada ih ne pokazuj pred skepticima ili moćnicima radi priznanja ili novca. Nemoj biti „vidljiv‟ bespotrebno. Budi vidljiv samo za one koji dođu sa Čistotom i Verom. Ne mešaj se u budućnost ljudi. Ostani u njihovoj sadašnjosti. Vodi ih u sadašnjosti. Postaćeš veliki majstor i svetionik naše tradicije. Tvoja nevidljivost i nepobedivost će biti tvoja snaga. Obična karmička bića te neće prepoznati. Oni koji te prepoznaju će biti iz naše tradicije. Oni su dostojni. Uvek ću biti sa tobom.‟
„Budi uvek svestan svoje kičme, posebno tanke niti koja prolazi kroz tvoju kičmu povezujući tako polove tvoje svesti. To su tvoje stepenice.‟
„Telesna iskušenja su neizbežna. Ali, dao sam ti mudrost i svesnost da vidiš izvan vidljivog. Nikada nećeš biti pogođen telom, svojim ili tuđim. Oba će biti pod tvojom kontrolom. U ekstremnim uslovima bolje je udovoljiti sebi nego se uplesti u zamku. Uplitanje vodi ka karmi. Karma te vuče nadole. Žene su jedisntvena stvorenja. One predstavljaju šakti, kreativnu dimenziju Parabrame (vrhovne svesti). One su moćne, ali ipak fluidne. One su fleksibilne, a kreativnost postaje ispunjenje njih kao majki. One su višedimenzionalne. Trebalo bi da budu duboko poštovane. Zadovoljenje nije greh. Ako postane uplitanje, onda je to vezivanje. To sprečava oslobođenje. Emocije zajedno sa uplitanjem sprečavaju oslobođenje. Sve što sprečava oslobođenje je greh za dušu. Pazi se.‟
Raman je imao 18 godina. Bio je na pragu svoje mladosti. Započeo je svoje krajnje putovanje u potpunom odricanju. Korak po korak išao je sve više i više prema Himalajima. Zbog milosti tradicije, ništa ga nije pogađalo. Priroda mu je obezbeđivala hranu i vodu. Naučio je kroz svoju doslednu praksu da ostane izvan elemenata i njihovih zahteva. Telo je sačinjeno od elemenata koji su sastavljeni zajedno jer imaju svrhu, i oni će se rastvoriti kada svrha bude gotova. U Badrinatu je postigao da se u potpunosti odrekne od svega. Upoznao je mnogo majstora. Mnogi od njih su ga vodili i štitili. I on je tamo ostao, potpuno nevidljiv ljudskim očima, sve dok ga dva putnika nisu otkrila. On je star vekovima. Ali, godine nemaju vrednost. On bi mogao da živi zauvek ako to poželi, i da napusti telo ako tako hoće.
Ovo je ono što su putnici shvatili iz druženja sa Velikim Svecem koji, u najmanju ruku, nije imao ni ime, ni adresu, ni identitet. U svetu gde se ljudi takmiče da stvore imidž, svetac živi kao jak podsetnik da „MI MORAMO NAPUSTITI SVE OVDE KADA KONAČNO ODEMO. Ništa što pripada zemlji ili je uzeto od nje ne može se poneti sa sobom u druge dimenzije. Oslobođeno postojanje je jedino što je vredno.‟
Kada je učenik spreman, učitelj se pojavljuje. Učitelj ne može dati ništa studentu koji nije zreo i spreman da primi znanje. Celokupan unuverzum je zajedno kreacija Istinskih Duhovnih Majstora. Čitav univerzum je njihov plan delovanja. Ne postoje zidovi ili granice. Veliki majstori postoje u različitim dimenzijama univerzuma i deluju u istom ritmu ka istoj svrsi. Oni su svi jedno. Oni su mnoštvo formi jer su forme potrebne da bi se izrazili. Ali, izvan svih formi postoji samo jedno biće. Jedan kreator. Jedna kreacija. Jedna svrha.
Najveća i najznačajnija kreacija našeg Oca je bila relativnost. Zajedno sa relativnošću pojavili su se dualnost, vreme, gravitacija i prostor. Sve je bilo spremno da se dese veliki izrazi. Izrazi su se desili i još uvek se dešavaju na svakom nivou, u svakom momentu. Ne postoji negativno ili pozitivno u apsolutnom smislu. Svi su samo izrazi ove veličanstvene relativnosti.
Otac nikada nije „stvorio‟ nešto više od toga. Njegove kreacije su dalje stvarale mnogo drugih stvari. Otac je rasporedio kreaciju objektivno, baš kao što naša duša objektivno pomaže u dnevnoj kreaciji naših vlastitih realnosti. Šiva i šakti potencijali postoje u svakoj kreaciji. Šakti aspekt koji je oblikovao bića koristeći svest kao osnovu, stvorio je sve što se moglo stvoriti. Kreacija je nastavlja istom jačinom. Ona takođe ima svoje trajanje. Dakle, rastvaranje se takođe događa istovremeno. Na jednoj strain je kreacija, a na drugoj rastvaranje. Kada su ova dva aspekta izgrađena, u igru takođe dolazi postojanje sa svojim trajanjem, između kreacije i rastvaranja. Kreacija sama po sebi ima sopstvene dimenzije. Karakteristično raznolika, ali opet u suštini mudra.
Otac je napravio prvu kreaciju koja je stvorila dalje kreacije. Dakle, iako je ista svest na delu, nivo svesnosti novih kreacija i njihovih daljih kreacija je po svojoj prirodi bio manji. Neke su kreirale samo zavisnosti ili ropstva, isto kao što mi stvaramo robote koji hodaju i pričaju. Oni nemaju specifične identitete. Nastavili su da stvaraju obavezujuća ograničenja na njima kako bi ostali vezani i zarobljeni. Imali su određene obrasce za umnožavanje i vreme bremenitosti kada su se viša bića umnožila po želji, zbog specifične svrhe, i rastvarala su se po želji kada je svrha bila ispunjena. Relativno niža bića funkcionisla su iz ograničene svesti i uglavnom po instiktu čopora.
Svako biće ima nasleđenu dimenziju za postizanje očeve svesti. Međutim, uplitanja, inercija i nedostatak svesnosti sprečavaju ih da vide dalje. Kada se veo neznanja skloni, milošću Gurua, vidljivost postaje stalna. Put postaje dobro osvetljen. Razumevajući volju božanskog, uživajući u božanskom statusu, iz saosećanja, viša bića preuzimaju opipljive forme u različitim uglovima univerzuma, da vode one kojima je vođstvo potrebno. Na zemaljskoj ravni, većina ima samo ljudske potrebe. Njišu se sa karmom. Oni koji su spremni za uzdizanje, uzdićiće se. Čak i da bi spasili jednu takvu dušu, viša bića mogu doći. Svako ima svoju vrednost. Svako je dragocen.
Put oslobođenja je put ne-konformizma. Većina svetaca bira da luta kako bi ostali nevezani. Imidži, kao i mesta, utiču na ljude. Imidži utiču na ljudske umove. Kada se imidži promene, um doživljava zbunjenost. Um žudi za imidžima i mi pokušavamo da brzo nadomestimo gubitak datog imidža nečim novim. U većini slučajeva to je nesvesna aktivnost, zbog čega kasnije često zažalimo. Ponekad će iznenadan gubitak imidža izgledati kao rupa bez dna za um, i um će težiti momentalnoj zameni. Često, u nameri da se ispuni ova praznina, biramo sledeći najbolji imidž ili jednostavno sledeći dostupan identičan imidž, ignorišući upadljive neusklađenosti i nadajući se razvijanju sličnih. Kada okolina pokazuje nekompatibilnost više nego kompatibilnost, dešavaju se razočaranja. Ljudi postaju dezorjentisani! U šta da veruju? Sve u šta smo do sada verovali je izgubljeno i otišlo je. Zašto se gubitak oseća tako duboko? Zato što je uverenje dalo određena očekivanja, delimično pod uticajem želja a delimično bazirano na realnosti. Ponekad su linije između želje i realnosti toliko tanke i nevidljive da naš um ne razlikuje ili ne prepoznaje šta je šta. Sva ova pitanja postoje samo u svesnom umu. U stanju sna i u stanju dubokog sna, mi smo razumno imuni na takvu bol.
Želim Vam najveću svesnost u ovom životu.
Ostanite blagoslovljeni.
Volim vas uvek
M
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Nada Raković
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
