Mohanđijev intervju za novosadski list “Dnevnik magazin”, izdat 25. novembra 2017.
P: Šta znači biti duhovni učitelj? Kako neko postaje duhovni učitelj? Koje odgovornosti to nosi sa sobom?
O: „Duhovni učitelj” je sam po sebi koncept. Rekao bih to ovako, ne treba da učite ribu da pliva. Isto tako, nikoga ne treba učiti da bude duhovan, jer ste duhovni po rođenju. Kad kažem duhovni po rođenju, mislim da svako biće ima fizički aspekt (telo), um – mentalni aspekt (emocije), intelektualni aspekt (znanje, intelekt, inteligencija) i aspekt ega (ličnost koja je povezana sa egom). Ovo su četiri glavna aspekta svakog bića. Bilo da je u pitanju pas, mačka… isto je. Ono što sve to pokreće jeste duh, tj. duša. Kad duša napusti telo, sve se ruši. Biti svestan duše predstavlja duhovnost. Dakle, kad ste svesni da je duša ta koja utiče na funkcije vašeg tela, uma, inteligencije, da je energija koja se ispoljava kroz vaš ego duša, i da je sve povezano sa duhom tj. dušom, onda shvatate da ste duhovni. Ova spoznaja je jedina koja vam je potrebna. To je izvan svih religija. Možete biti hrišćanin, musliman, hindu, budista, sik,… to nije nikakav problem – vi ste duhovni. Ne možete biti NEduhovni. Međutim, neki ljudi toga nisu svesni, neki jesu. Kad je osoba potpuno toga svesna, ona se naziva duhovnim majstorom. Kad je osoba potpuno svesna da ne postoji fizičko, emotivno, intelektualno, ego, već samo duša koja sve to pokreće, i da kad duša ode, sve to nestaje, kad osoba ima tu svesnost, naziva se majstorom. Tako da je svako majstor na nekom nivou.
Sebe ne nazivam duhovnim učiteljem ili majstorom, jer su svi duhovni majstori ili učitelji na neki svoj način. Mislim da je moje postojanje učenje. Moj život po određenim principima je poruka svetu, a ne ono što podučavam. Jer niko nikoga ne može naučiti o duši (smeh). To morate iskusiti (smeh). A svako doživljava dušu na svoj način. Tako da ne mogu reći, „Ovo je način da iskusite dušu!” i ne mogu reći, „Ovo je dobro, a ovo je loše.” Vi doživljavate dušu na svoj način. Krava doživljava dušu na svoj određeni način, pas takođe. Svako živo biće doživljava dušu na sebi svojstven način. Zato mislim, ako bih rekao da sam duhovni učitelj, to bi bilo pomalo drsko s moje strane. Radije bih rekao da sam srećan i zahvalan ako je neko imao koristi od onoga što sam rekao, jer postoji izreka, „Ako ste videli svetlost, pokažite tu svestlost bar jednoj osobi i vaš posao je završen.” Znači, ako sam video svetlost i ako je neko video svetlost kroz mene, ja sam srećan i zahvalan.
P: Zašto smo učeni da možemo rasti kroz patnju a ne kroz radost? Vi ste imali neka takva iskustva. Zašto je to tako?
O: Tu postoji razlika. Jedna je da postoji million stvari izvan nas. Bukvalno milijardu stvari, ljudi, trenutaka, koji se nalaze oko nas. A svrha naše inkarnacije je iskustvo. Znači, mi treba da iskusimo sve te stvari sa kojima smo povezani. Da bismo sve to iskusili, dato nam je pet čula: oči, nos, uši, usta, koža. A da bismo mogli da iskusimo kroz tih pet čula, dat nam je jedan um. Um može iskusiti samo jednu stvar u određenom vremenu. Što se tiče o radu više poslova istovremeno (multitaskingu), on podrazumevaodsutnost uma (smeh). 🙂 Govorim o potpunoj usredređenosti uma, potpunoj koncentraciji, potpunom postojanju. Tada se može iskusiti samo po jedna stvar, ili sreća ili tuga. To je naš život, milijardu stvari, pet čula, jedan um, jedno iskustvo u određenom trenutku koje se može klasifikovati kao sreća ili tuga. Takvo je svačije postojanje u svakom trenutku. Odakle onda dolazi patnja? Kada doživljavamo tugu? Ako se opiremo, dolazi do patnje. Mi se ne opiremo sreći. Kad smo srećni, mi se ne opiremo. Međutim, kad dođe do tuge, mi se opiremo. To se pretvara u patnju. A kad postane patnja, problem je što traje duže. Period trajanja se produžava. Onda je to duga patnja, a uzrok je opiranje. Odgurujete je.
Dakle, u mom životu (kad pogledam unazad, potpuno to razumem), većina stvari koje su mi bile bliske ili sa kojima sam bi duboko povezan i mislio da su dragocene mi je oduzeta. Da mi nisu oduzete, danas ne bih sedeo ispred vas. Bio bih potpuno okupiran tim stvarima, sobom, svojom porodicom, svojim zadovoljstvima, svojim stvarima. Kad mi je sve to oduzeto, postao sam čitav svet. Tako da verujem da je svrha bila veoma jasna, kako tada tako i danas, jer pričam ljudima, a ljudi od toga imaju koristi. A da sam imao u potpunosti dobar i ugodan život, kad bih govorio nekome ko je prošao kroz bol, rekao bi mi, „Ti ništa od toga nisi doživeo, kako onda možeš da pričaš o tome.” Sad niko ne može da kaže da ništa od toga nisam doživeo. Iskusio sam mnogo više nego većina ljudi, tako da govorim iz ličnog iskustva.
Pogledajte priču o bogu Rami. On je bio avatar. Samo nekoliko sati pre nego što je postao kralj, pre nego što je bio krunisan za princa, došlo je do ektremnih nemira i nezadovoljstva prema trenutnoj vladavini, i poslat je u šumu na četrnaest godina sa svojom tek venčanom suprugom. Svi su bili u šumu. Dakle, jedan avatar je prošao kroz takav proces. A onda je njegova žena bila kidnapovana i on je prošao ceo put da bi pronašao svoju ženu. Pronašao ju je, vodila se velika bitka koju je on dobio, spasao je svoju ženu, vratio je kući, itd. Jedan život pun borbe. Zašto je avatar bio stvoren na taj način? Da nije prošao kroz bol, ne bi mogao da govori ili ga ljudi ne bi prihvatili, ne bi osećali povezanost s njim.
Npr. Isus je bio veoma moćan, neverovatno moćan. Mogao je lako da promeni sudbinu. Mogao je izbeći krst. Da se Isus bojao krsta, danas ne bi postojalo hrišćanstvo. Pogledajte u prošlost, svi oni koji su pričali ljudima, pričali su iz nekog oblika bola. Ne kažem da je to neophodno, ali to je sve deo života. Svi oni kažu, „Nemojte se bojati bola. Nemojte mu se opirati. Pustite da dođe i ode.” Kao što zadovoljstvo dolazi i odlazi, tako isto i bol dolazi i odlazi. Kad odgurnete bol od sebe, on postaje patnja. Dakle, patnja je naš izbor.
P: Mnogim ljudima je teško da otkriju svoju svrhu, misiju, cilj, put. Da li im čovek poput vas može u tome pomoći?
O: Svi mi smo se rodili sa samo jednom svrhom – da proživimo ISKUSTVO. Druga svrha je izražavanje. Jer mi nismo ni iznad ni ispod drugih, niti smo jednaki sa drugima, mi smo jedinstveni. Kao kreacije mi smo potpuni i jedinstveni. Ne postoji niko poput nas. Dakle, mi izražavamo svoju jedinstvenost uovom svetu. Tako vi izražavate svoju jedinstvenost. To ne mogu uraditi ja, to možete samo vi. Kada bi svako od 7,5 milijardi ljudi razumelo jedinstvenost i delilo ono što ima, bio bi mir u svetu. Ne bi trebalo niko da govori o miru, mir bi postojao. Zašto onda postoji konflikt i borba? Zato što ne prepoznajemo da smo jedinstveni. Mi mislimo da smo nepotpuni,a to je igra uma, um stvara takav efekat. Mi smo potpuni. Mi smo ispunjeni. MI SMO JEDINSTVENI. I upravo je to ono što treba da ispoljimo prema svetu. Ovo je jedan aspekt.
Drugi aspekt je taj da naš život počinje u majčinoj utrobi. Naša najduža veza u životu je sa majkom. Jer devet meseci pre nego što su ljudi mogli uopšte da vas vide, već se bili povezani sa majkom. Minimum tih devet meseci imali ste dublju vezu sa vašom majkom. Počevši od utrobe vaše majke, vaš život je počeo i nastavlja se do groba. A u svakom trenutku iskustva su drugačija. Ta iskustva možda niste svesno izabrali. Npr. vi sedite ovde, mi pričamo. Prošle godine u ovo vreme nismo znali da ćemo pričati, zar ne? Dakle, vreme, mesto, situacija, komunikacija, iskustvo komunikacije… sve to je sudbina, ranije predodređeno. Taj određeni trenutak u kome doživljavamo određenu stvar je svrha svakog postojanja. To je ono što nazivamo svrhom. Svrha svake inkarnacije je ISKUSTVO. A iskustvo je vezano za vreme. Ono što možete iskusiti danas, ne možete sutra. Zato je biti u sadašnjem trenutku i u potpunosti svestan iskustva najbolji način na koji možete imati predivan život. Nema veze da li je u pitanju sreća ili tuga. Kad se desi sreća, budite srećni. Kad se desi tuga, budite tužni. Tako da obe budu upotpunjene.
Život nije uvek sreća. Život nije uvek tuga. Tako stoje stvari. Naša cela platforma funkcionisanja radi na ovaj način – sreća i tuga. Na ovaj način je stvoren svet. Sve je tako. Kao što starimo, sa deset godina imali smo drugačije telo i iskustvo, kad smo napunili dvadeset postalo jedrugačije, sa tridesete je opet drugačije. Tako stoje stvari. To je kao talas – sreća i tuga. I to se nastavlja i nema veze sa drugim ljudima, to je lično iskustvo.
Znači, svrha svakog života je iskusiti šta god da proživljavate. Zbog toga ste se vi rodili u Srbiji, ili sam se ja rodio u Indiji. Sve ove stvari su vezane za to iskustvo. Ne biste mogli da imate iskustva koja ste imali da se niste ovde rodili. Igra sudbine je veoma, veoma stvarna. Nepromenljiva je. To je svrha života.
A kako možete životu dati višu, bolju svrhu? To je veoma jednostavno. Postavite sebi samo jedno pitanje, „Ja sam građanin Srbije. Kako se mogu nazivati građaninom Srbije i šta sam uradio i dao za ovu zemlju do sada?” Tada vaša svrha postaje viša. Ne brinite za političku situaciju, ko je predsednik, premijer, to nije važno. Šta ste vi, kao individua, dali Srbiji zauzvrat? Naravno da su svi uzimali od države. Svi mi uzimamo od zemlje i to nas ne čini dobrim građanima. Ono što ste dali zemlji vas čini dobrim građaninom. Zato, ako hoćete da uvećate svoju svrhu, uvećajte je sa svojom domovinom. Uverite se da ste mnogo više doprineli za vašu domovinu nego što ste od nje uzeli. Tada je svrha veoma velika. I onda nemojte obraćati pažnju na druge ljude, da li to vlada, medija, ljudi cene. To nije važno. Da li ste vi stvarni? To je individualna stvar. Ako sam ja siguran u svoj život na zemlji, neću brinuti šta drugi misle, jer činim dobru stvar. Ako radim loše stvari onda bi trebalo da se čuvam. Ali ako služim, doprinosim zemlji na svoj način, onda nemam razloga za brigu. A kako mogu doprinositi zemlji? To ne mora biti novac. Može biti vreme, znanje, ljubav, veština, vaše iskustvo pretvoreno u pomoć siromašnima. Bilo šta što možete da uradite na svoj način. To čini vašu životnu svrhu potpunom. Ako se koncentričete na tu višu svrhu, sto posto sam siguran ćete iskusiti veličanstvenost.
P: Ljudi osećaju da imaju neku prazninu u svom životu ili da im nešto nedostaje. Kako možemo biti celi?
O: Daću vam jedan primer. Um traži upotpunjenje, „Nešto nije u redu, hoću da budem upotpunjen”. Pa se zaljubimo, imamo veze, imamo stvari kao što su novi mobilni telefoni, novi frižider, novi uređaji,… Sve ovo služi kako bi se ispunio vakuum uma. Međutim, jeste li ikada razmišljali o jednoj situaciji, noću kad spavate, svi uređaji su daleko od vas i zadovoljni ste, u snu. Tako da vam ne treba ništa da biste bili srećni. U dubokom snu, veoma ste srećni. Ne treba vam čak ni krevet. To je ljudska priroda. Um u budnom stanjuće vas uvek gurati i govoriti, „Hoću ovo, hoću ono.” I um se poredi, „O, ona nije kao ja” ili „Ja nisam kao ta osoba.” Sve su to igre uma. Ono što je potrebno da uradite je da budete svesni. Um je takav, on će uvek govoriti o nedostatku. Reći će, „Eh, da sam se rodio u Americi, stvari bi bile bolje.” Nema garancije 🙂 Svako mesto na svetu je isto. I ne mislim da je i jedno mesto dobro ili loše. To zavisi od toga kako mi kreiramo, kakvi smo mi, takvo će biti naše iskustvo.
Znači, do te praznine dolazi zato što žudimo za nečim. Praznina dolazi iz nedostatka za koji nam um kaže da imamo. U tom momentu najbolji lek je svesnost. Postavite samo jedno pitanje – PA ŠTA? 🙂 Kad neko kaže, „Niste milioner.” Pa šta? Gde leži bogatstvo? U mojoj sposobnosti da delim. Pravo bogatstvo osobe se nalazi u sposobnosti da deli ono što ima. Kao kad imate parče hleba pa ga sa nekim podelite, vi ste bogati. Ne govorim o bogastvu koje ne delite ni sa kim. 🙂 Bogataši su zapravo precenjeni siromasi. Mnogi bogati ljudi su veoma siromašni iznutra. Oni se boje svog sopstvenog bogatstva. Boje se od gubitka stvari. Možete videti u dokumentarnim filmovima i istraživanjima sa beskućnicima, gde se neko preobuče u siromašnog čoveka i od beskućnika (kome su prethodno dali ceo hleb) traži hleb, i on bez razmišljanja podeli. Taj čovek, iako ništa nije jeo, odmah podeli hleb sa drugim. To je bogatstvo srca. Možda je on beskućnik, ali ima bogatstvo srca. To je lek za prazninu. Pogledajte svet, vidite šta možete da delite i bićete veoma bogati iznutra.
P: Kako se izboriti sa negativnošću?
O: Negativnost je deo realnosti. Postoji pozitivno i postoji negativno, kao što postoji dan i postoji noć. Negativnost ide u paketu sa pozitivnošću. Uvek kažem ljudima – nemojte se boriti protiv negativnosti negativnošću. Time ćete uprljati ruke. Borite se protiv negativnosti tako što ćete povećati pozitivnost. Na primer, ako neko stalno priča o lošim stvarima, vi uvek preokrenite na priču o dobrom. Ako osećate da neko ne postupa ispravno, vi uvek postupajte ispravno. Dakle, ulažite u pozitivnost sve više i više. Kao na primer ova šoljica. Zamislite da u njoj ima blata i vode. Ako pomešamo vodu i blato dobićemo prljavštinu. Ali vi nastavljate da sipate čistu vodu. Nakon nekog vremena, sve blato će se isprati, a voda će postati čista. Dakle, ulivajte u život sve više i više pozitivnosti. Dobre misli, dobre reči i dobra dela. To su tri nivoa. Znači, dobre misli, dobre reči i dobra dela. Ako stalno imate lepe misli, kao na primer, “Šta mogu da uradim za Srbiju? Kako mogu da poboljšam živote ljudi oko mene?” I slične stvari, bez očekivanja bilo čega zauzvrat, to je veoma bitno – ako očekujete, desiće se da vas kritikuju, ko si ti uopšte i slično; ne razmišljajte ni o čemu. Samo se koncentrišite na ono lepo. Misao, reč, delo. To će biti dobra odbrana protiv negativnosti, njoj će sve to dosaditi (smeh), jer vi niste zainteresovani. Zamislite da vas maltretiram, nazivam vam majmunom i magarcem, a vi sedite i gledate me. Nakon nekog vremena će mi dosaditi. Neću više imati šta da kažem. To je najbolji način da se borite protiv negativnosti. Povećajte pozitivno kroz misli, reči i dela. Isto tako, kad god komunicarte, kad ljudi pričaju loše o drugim ljudima i slično, jednostavno recite nisam iz te priče, ne zanima me. Ako mi neko kaže da vi niste dobra osoba, šta ja da radim s tom informacijom. Što se mene tiče, vi ste skroz u redu. Ja na to gledam ovako – svako je dobar i svako je loš. U današnjem vremenu, dobro i loše leže u istoj osobi. Ja nisam savršen, kako onda mogu od nekog drugog da očekujem savršenstvo? Imam svoje mane i vrline, svi ih imamo. Zašto bih onda isticao samo mane?Ljudi vole to da rade. Dakle, ako imate takve informacije, nemojte ih deliti, čuvajte ih za sebe, dragocene su.
P: To je u suštini kao ona priča o dobrom i zlom vuku. Znate je?
O: Da, da, naravno, upravo.
P: Ovih dana, više nego ikad ranije, čini se da su nam dostupna razna znanja i duhovne vežbe. Kako se izboriti sa toliko informacija? Kako odabrati pravu stvar?
O: Ovo je odlično pitanje. U današnje vreme imamo eksploziju informacija, imamo razne virtuelne učitelje, i mislim da su sve ove stvari dobre. Volim da verujem da je svaki duhovni učitelj dobar, svaka religija, sve je dobro. Zašto? Zato što pomaže nekome. Crkve, džamije, sinagoge, drugi hramovi, sve je to za nekog dobro. Tako da verujem da je to sve lepo. Ali ono što vama odgovara jeste ono što možete da primenjujete bez ikakvog napora. Ako vam nešto savršeno pristaje, kao haljina koju nosite – ja vam mogu dati duplo veću haljinu, možda ona jeste vrlo kvalitetna, ali ne možete je iskoristiti jer vam ne odgovara. Isto tako, spremam izvrsnu hranu, ali je napravljena od psećeg i mačijeg mesa i sličnih stvari. Ja vam kaže ovo je fenomenalna hrana, ali vi ćete reći hvala lepo, samo ti to pojedi, ja ne želim. Dakle, najvažnija stvar je da utvrdite šta je to što vama odgovara. Sve počinje od vas i sa vama se završava. Sve ove stvari o kojima smo govorili, duhvni učitelji, učenja, sve te stvari su izvan vas. Baš kao švedski sto. Odabraćete ono što vam odgovara, i za šta ste sigurni da možete da ga svarite. Ako pojedete nešto što ne možete da svarite, to je potpuno protraćeno. Dakle, ne radi se o tome šta masa prati. Mnogi ljudi prate jednog duhovnog majstora, jedno učenje. Možda to nije za vas. Dakle, ne morate da pratite masu, morate da pratite ono što vam odgovara. Postoji jedno nepisano pravilo – ono što vam odgovara, samo vam dolazi. I uvek obavezno pokušajte da to primenite, ako to nije to, dosadiće vam, reći ćete to nije za mene. Znate da uvek možete otići i odabrati drugi put. Zato što nije obavezno da morate nešto primenjivati da biste rasli. Sve više se povezujte sa sobom i sami posmatrajte – kako moje srca kuca, ko omogućava da to srce kuca, kako se odvija moje disanje, moje nozdrve se smenjuju svakih sat vremena. Jedan sat kroz ovu nozdrvu, onda kroz drugu, ko pravi tu promenu. Na taj način počinjete da istražujete sami sebe. Počinjete da više razumete sebe. Onda vam dolazi informacija o tome šta vam odgovara. Umesto da tako radimo, mi se uopšte ne ispitujemo, ne provodimo vreme sami sa sobom, bar većina ljudi. Ne provodimo vreme sami sa sobom, nego provodimo vreme sa duhovnim majstorom ili sa knjigom ili učenjem. Zbog toga ne možemo da se povežemo, osnovni problem što ne možemo da se povežemo sa nečim što je izvan nas leži u tome što nismo povezani sami sa sobom. Nismo dobro povezani unutra i zato se ne možemo povezati spolja. To je razlika. Uvek kažem ljudima, ako želiš da pročitaš jednu knjigu, ta knjiga treba da se zove „Ti“. Vi ste jedina knjiga koju morate pročitati u ovom životu.
Istražujte poput deteta. Evo, vidi, moje nozdrve se smenjuju, ma daj, ko to uopšte radi? Moje srce kuca bez prestanka, ali srce se i odmara, nije da samo kuca, kuca, kuca, nego kuca, pa se odmara, pa kuca, pa se odmara. Jedan bubreg se odmara, dok drugi radi. Ko diriguje celom tom predstavom? Zatim lučenje telesnih tečnosti i hormona, svaki organ luči nešto drugo po potrebi, kako je sve tako dobro sinhronizovano? Ako bi se sve obrnulo, čitav proces bi propao, ništa ne bi funkcionisalo. Dakle, takva vrsta istraživanja je veoma važna. Možete početi od svog daha, zatim preći na zvuke, pa onda osetiti i povezati se sa kičmom, i sve tako. Postaćete toliko povezani sami sa sobom da ćete automatski postati moćni, zaista moćni. Onda ćete videti duhovne majstore, ko vam odgovara, s kim se povezujete. Sto posto sam uveren da će vas vaš pravi majstor naći.
P: Ako se fokusiram samo sebe, jesam li onda sebičan?
O: To je nešto drugo. Sebičnost je kad nešto spoljašnje želite samo za sebe. Kada gledate unutar sebe kako biste sami sebe spoznali, to je samodovoljnost. Postoji velika razlika. Sebičnost znači želim sve samo za sebe. Ljude, vreme, mesto, materijalne stvari, hranu, sve samo za sebe. To je onda sebičnost. Ali kad se povezujete sami sa sobom i niste zapravo povezani sa spoljašnjim svetom – naravno, idete na posao, kupate se, jedete, sve je to u redu – ali u isto vreme ste zauzeti unutrašnjošću. To je samodovoljnost, ne sebičnost.
Verujem da ako u životu odlučite da sprovodite jednu praksu, neka to bude provođenje vremena sa samim sobom. Budite sami sa sobom, osetite sebe, ne morate čak ni da meditirate, nema potrebe, samo istražujte sami sebe, samo budite ono što jeste. Cenite sebe, prihvatite sebe, to će vam dati neverovatnu moć.
P: Slažem se, ali toliko ljudi stalno koristi razne stvari, uređaje, toliko stvari nam promiče.
O: To se dešava jer je mnogo lakše povezati se s nečim spoljnim. Teško je povezati se sa samim sobom. Lako nam je da cenimo nekog drugog, ali da li smo u stanju da podjednako cenimo sami sebe? Najčešće nismo. Volimo nekog drugog, ali koliko volimo sami sebe? Prihvatamo druge stvari. Znate, lako je prihvatiti Mohanđija, ali to nije bitno. Da li ste pre toga prihvatili sami sebe? To je važno. Volite Mohanđija, to je lepo, super. Ali volite li sebe? Ako ne volite sebe, čak i ako volite Mohanđija, nećete biti ispunjeni.
P: U našem jeziku reči duhovnost i duhovitosti su dosta slične. Vi nekako obuhvatate oboje. Šta je istinska duhovnost i koliko je ona povezana sa duhovitošću?
O: Prava duhovnost znači biti ono što jeste. Šta se onda javlja? Javlja se sreća. Kada znate da ste vi to, znate, u sanskritu postoji jedna izreka: TAT TVAM ASI, koja znači TI SI TO. Šta god da tražite napolju, krije se unutra. Napraviću poređenje. Evo na primer, mošusni jelen, mislim da se kod njih žlezda koja luči mošus nalazi na preponama. Ali ovaj jelen traži odakle dolazi taj prijatan miris, ne zna da dolazi od njega samog. Ide kroz šumu tražeći taj miris. Takvi su i ljudi. Zaboravljamo da se sve nalazi u nama. Mi smo potpuni kao kreacija. Potpuni smo i kao odredište. Mi smo to. E, to je duhovnost. Istinska duhovnost znači prepoznavanje samih sebe. Biti ono što jeste, to je prava duhovnost. Duhovitost ulazi u priču u tom smislu da kad vidite sve ovo, počnete da se smejete celom ovom svetu. Jer ovo je neki vic. Šta god da ljudi rade, pokušavaju da naprave stvari, da osvoje nešto, zadrže nešto, grade ogromne zgrade, i slično. A na kraju dana, kao što ste došli praznih ruku, otići ćete praznih ruku. Šta god da smo uradili, završeno je. Tako da ja gledam na život kao na jednu šalu. Ljudi kažu moja religija je bolja od tvoje religije – ma veruj u šta hoćeš, nije ni važno. Jer kad umremo, svi ćemo biti na istom mestu. Isto tako, sve je privremeno, sve se kreće. Samo budite srećni i volite bezuslovno. Volim te, ne zato što si ti neko, ili zato što imaš pune džepove. Volim te kao što volim sebe. Kada te pogledam, ne mogu da vidim drugu osobu, vidim sebe, u drugom telu, kako proživljavam nešto drugo. Vrlo jednostavno.
P: Šta da uradimo da bismo ovaj svet učinili boljim mestom i iskorenili nasilje, siromaštvo, s jedne strane? Takođe, postoji tako malo empatije.
O: Dve stvari. Prva je da moramo deliti ono što imamo. Vreme, znanje, materijalne stvari, novac, ljubav, možete deliti bilo šta što imate. Morate deliti. Morate deliti ono čega imate u izobilju, ne ono što nemate. Ne možete deliti nešto što nemate. To je na prvom mestu. Kao drugo, treba jednako gledamo na sva bića na Zemlji. To može biti mrav, znači nešto sićušno, ili slon, ili kit, ili ljudsko biće. Sve vrste treba da imaju ista prava, isto postojanje, tako da ne dolazi do energetskog konflikta. Sva bića na svetu treba da gledamo na isti način. Na taj način Zemlja održava različite vrste. Kao što su divlje, i civilizovane, ili ono što zovemo civilizovanim. Sve je međusobno povezano. Ali mi smo se odvojili od prirode. Ne poznajemo prirodu, udaljili smo se od nje. Zbog toga smo oboleli. Svi smo oboleli jer živimo u ustajaloj atmosferi, u okruženju koje je ustajalo. Zbog toga imamo sve te probleme. Mir u svetu je definitivno moguć, samo ako pojačamo faktor dobrote kroz dve stvari: budite dobri i činite dobro. To je sve. Nemojte brinuti o duhovnosti, ni o religiji, ni o meditacijama, ni o čemu. Samo budite dobri i činite dobro. Pre svega prema sebi. To znači da treba da prihvatite sebe, i da budete dobri prema svetu. I činite dobro, znači, radite nešto što usrećuje ljude, delite stvari, to je to. To je način da postignemo mir u svetu.
P: Da li biste nam, kao srpski zet, rekli nešto o tome kako vidite Srbiju danas, a kako u budućnosti?
O: Zapravo, veoma volim Srbiju, ne zato što mi je žena odavde, već zbog toga što koga god da sam upoznao, nisam osetio nikakvu razdvojenost. Osetio sam uvek da sam voljen, i poštovan. Veoma je lepo biti ovde. Jedna stvar koju sam ovde doživeo, sa gledišta duhovnosti, je to da je mnogo ljudi zainteresovano za istinsku duhovnost. Kada kažem istinska duhovnost, mislim na unutrašnje ispitivanje. Ne istraživanje knjiga i nekih spoljašnjih stvari, to je lako, kao što smo rekli, već istraživanje sopstvene unutrašnjosti. Unutrašnje istraživanje koje znači provođenje vremena sa samim sobom, prepoznavanje i prihvatanje samog sebe. Dakle, mnogo ljudi je zainteresovano za to. To je veoma dobar znak. Znači, ako ste vi srećni, ako ispitujete sami sebe, društvo će biti bolje, jer automatski, čim vidite sebe u drugima, nećete imati nikakvih sukoba sa svetom. Možete samo sve da volite. Tako da verujem da doprinosim društvu. Od kad sam prvi put došao ovde, 2010. ili 2009. godine, pa dosad, mnogo ljudi se transformisalo u ljubav i pozitivnost, i veoma sam srećan zbog toga. Uvek ističem da gde god idem, doprinosim društvu. Ne uzimam ništa, već doprinosim. Na taj način, svet će biti bolji. Tajna je u sledećem, ako je većina ljudi u društvu u miru, društvo će biti mirno. A ako je društvo mirno, i država je mirna. A ako su države u miru, svet je u miru. Uvek kažem da želim da dam šta god mogu. Čak i ako je tu samo jedna osoba da to primi, ja svejedno pružam. I ne propovedam nikakvu religiju. Religija je individualni izbor. Poštujem sve religije, poštujem sve staze, jer je sve odgovarajuće za nekog. Nikad ne kažem da je nešto ispravno, a nešto pogrešno. Jer samo nesigurna osoba će okriviti drugu osobu, ili će reći nešto je ispravno ili nije, neke religije su dobre, druge nisu. Ja nemam taj problem, nisam nesiguran, i želeo bih da usadim tu stabilnost u srca ljudi, i vidim da se to događa. Na taj način želim da verujem da doprinosim ovoj zemlji, tako da ove posete nisu uzaludne. I ako vidim odraz toga u društvu, veoma sam srećan. Danas sam tu, sutra ne znam hoću li biti živ ili neću, ali danas, kad pričam, dajem doprinos. To je ono što osećam. Lepo se osećam ovde. Ne dolazim ovde onoliko često koliko bi trebalo, jer ima toliko zemalja i toliko aktivnosti, ali trudim se da dođem bar jednom u tri meseca ili u šest meseci.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Intervju sa Mohanđijem uradila: Marina Jablanov
Prevele: Tijana Sladoje i Staša Mišić
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila : Staša Mišić
