Autor: Monika Balenović
Vraćala sam se sa puta autobusom. Slušala sam Mohanđi mantru u Natešovoj izvedbi i topila sam se u zahvalnosti i umilnoj melodiji, kao i u glasu punom ljubavi. U misli su mi dolazili svi blagoslovi koji su se našli na mom putu, osetila sam intenzivno širenje srčane čakre. Pomislih, ne postoje reči kojima taj osećaj mogu da opišem. A odmah zatim sam pomislila, nije istina! Bog ti je dao dar da se igraš i da umeš sa rečima, zašto to ne bistavila na papir?! O da! Sad ćeš to odmah da uradiš! Potom je moj um dobacio – ali ti si već napisala jedno iskustvo, o čemu ćeš sada da pišeš? Ne znam… želim da prenesem ovo što osećam. Ne samo da želim… moram! I to odmah sada! Nije bitno što me čeka još deset važnijih poslova. Nešto je spremno da izađe iz mene i to odmah sada, čak nemam ni plan šta zapravo treba da pišem. Već osećam Mohanđija kako se smeši i znam da kada se prepustim, reči uvek same dolaze.
Kada mi je jednom rekao da treba da pričam (pred drugim ljudima) samo mi se upalila lampica i nadovezala sam se – Mohanđi, kada god krenem da pričam o Tebi i o misiji, prave reči mi dolaze, ne znam ni kako ni odakle, ali samo teče… On se samo nasmešio i sve mi je bilo jasno. Pa ja ne radim ništa, sve Mohanđi radi kroz mene!
Osećala sam se vrlo ponizno u tim situacijama, a pogotovo u trenucima kad su mi različiti ljudi rekli da iz tih reči osećaju veliku toplinu, energiju, ljubav, sjaj… I kada krenem da pričam ili pišem, kao da sva ljubav, moć, zahvalnost, milost, sreća poput različitih reka izviru iz jednog izvora i stapaju se u jedan okean. A Mohanđi je i izvor i okean. Ja sam poput rečnog korita. Reči su reke.
Potom sam dobila veliku jasnoću da plamenom koji je Mohanđi zapalio u meni, mogu da zapalim i mnoge druge, a nekima da pomognem da plamen još više zasija. Potom će i oni svojim plamenom ogrejati ili zapaliti druge oko sebe.Potpuno mi je jasno zašto sam tu gde sam. Jasnoća. Shvatanje da će toplotu tog plamena osetiti svi oni koji su spremni da ga osete. I opet, sve je Njegova milost. On je taj koji je zapalio vatru, mi je samo održavamo. U ovom svetu gde ima mnogo mraka, mi donosimo svetlost. Rasterujemo mrak jednim jedinim oružjem – ljubavlju.
Svrha je vetar koji rasplamsava plamen. Mohanđijeva misija je mir, čistota, nenasilje, bezuslovna ljubav, duhovno oslobođenje. Mohanđi uvek kaže „dajte zemlji više nego što od nje uzimate, služite drugima, delite ono što imate (novac, vreme, ljubav, znanje), budite svetlo u ovom svetu, prihvatajte sebe i svoje okruženje, nikada ne osuđujte i budite u zahvalnosti i poštujte sva živa bića jednako“. Ima li ičega uzvišenijeg i svetijeg od toga?
Svi mi, volonteri i ljudi koji rade na širenju Misije, koji su instrumenti Tradicije poput zraka svetlosti u današnjem društvu, ne rade za Mohanđija, već za svet. Njemu nije potrebno ništa od nas. Mohanđi radi kroz nas. Dodajemo na vrednosti našem okruženju, zemlji, svetu. Menjamo sebe. Menjamo svet. Ogroman blagoslov što smo tu gde jesmo.
Ja sam uvek bila od onih koja je za sve imala plan. Otkako mi je u život ušao Mohanđi više nema nikakvog plana (uključujući i plan za pisanje ovog teksta). Tačnije, svaki moj plan je propao i došao je neki mnogo drugačiji, uzvišeniji, svetiji… Sve je Mohanđijeva milost.
Ponekad se um pobuni i želi da se vrati nazad u svoju zonu komfora, pozdravim ga i setim se „leka“. Prepuštanje. Samo prepuštanje. A gde je prepuštanje tu je i vera. Vera da sam na pravom putu, da je Mohanđi uvek uz mene i da je jednostavno to-to. Eksplozija sreće kada iznova i iznova to shvatim. Koliko blagoslova na mom putu!
Njegove oči su poput kapije u višu svest. U toku jednog razgovora, dok sam prevodila razgovor između Njega i jedne žene, skroz sam se fokusirala na njegove oči. Čula sam šta priča, ali sam osetila mnogo više. Upijala sam taj izraz u očima koji nikada neću zaboraviti. Kao da su čitave galaksije bile u njegovom pogledu. I neizmerna ljubav i čistota. I sada mi teku suze kada se setim tog pogleda.
Pre nekoliko meseci, sanjala sam jedan divan san i On mi je potvrdio da je bio stvaran. Sanjala sam kako me je zagrlio sa leđa i ja sam se dugo topila u tom zagrljaju. Ogromna količina ljubavi, ali i zaštita u isto vreme, kakvu nikada do tada nisam osetila. I rekao je u snu „majčinska ljubav, očeva zaštita“. To je Mohanđi.
Mohanđi je uvek uz nas.
Sve je Njegova milost.
Beskrajno zahvalna na svim blagoslovima,
Monika Balenović
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
