Autor: Jelena Šijan
26.12.1980. godine moja majka se porodila. Beba se rodila naopačke, imala je 4kg 600g, bila je najdeblja beba u porodilištu i dobila je ime Jelena. Majka se prilično namučila, kao da su obe znale da put neće biti ni malo lak.
Moje odrastanje pratilo je sve samo ne predvidljivost i stagnacija. Kada su svi išli na levo, ja sam skretala desno, ali ne iz inata i principa, želje da budem drugačija i potrebe za pažnjom, već iz nečega što je bilo mnogo dublje u meni, nečeg toliko autentičnog što mi je suptilno šaputalo “nemoj tamo, nije za tebe” i koliko god da sam ulazila u iskustva, uvek bih ga čula unutar sebe, nije mi dao da se do kraja opustim i ušuškam u komfor. Koliko god bilo iracionalno nešto me je teralo da mu verujem. Verovala sam mu čak i kada je sve oko mene govorilo da ne verujem, kada su mi spoljni uticaji pokazivali da sam nerazumna, razmažena, da ne znam šta hoću, da nisam dovoljno pametna, sposobna, ambiciozna, da sam obična…on je šaputao: “Keep going and believe in yourself. Don’t be scared.” (Nastavi da ideš i veruj u sebe. Nemoj se bojati.)
Vremenom je šapat postajao sve tiši i tiši a izazovi sve jači i zahtevniji. Džungla je postajala sve gušća a tama sve dublja. Delovalo je kao da svi drugi imaju svoj put osim mene, kao da svi znaju šta traže osim mene, kao da su svi srećni osim mene.
Šta je bilo to što sam toliko tražila?! Bilo je pitanje bez odgovora.
Stajala sam tako usamljena u gomili ljudi, koji me nisu videli onakvu kakva jesam, nego kakvi su oni bili. Gledali su me kroz prizmu sopstvenih projekcija. Bolelo me je to. Počela sam da verujem u njihove etikete koje su mi lepili i tako upadala u zamke sopstvenog uma koji me je držao u šaci, jer njemu se nije svideo put kojim sam krenula. Hteo je po svaku cenu da me zaustavi.
Sažaljenja drugih ljudi su me dodatno opterećivala i podsećala na sopstevnu izgubljenost. Bol je zaista bio nepodnošljiv.
Hodala sam sama sa svojim maglovitim sećanjima na taj šapat večnosti koji je u tom trenutku delovao kao čista iluzija. Zapravo, tada nisam bila svesna da je sve drugo bila iluzija, sve osim tog šapata…
U isto vreme u meni je bio još jedan svet, moj svet u kome je sve bilo savršeno baš takvo kakvo jeste, nije mi trebalo ništa za sreću. Stajala sam tako između ta dva sveta, jednom nogom u jednom, drugom nogom u drugom. Bio je to život u oba sveta istovremeno, život u večnosti i život u prolaznosti. Bila je to romansa sa ne tako retkim horor sadržajem.
Um je govorio: šta ti vredi što imaš tu sigurnost u sebi kada si izgubljena? Ne znaš ko si ni čime se baviš. Vidiš li koliko si drugačija? Ljudi te ili ne podnose ili te obožavaju, u oba slučaja su njihove projekcije, ni jedni ni drugi te ne vide, svejedno ti je što si takva kakva jesi kada si nevidljiva. Ti si najstrastveniji tragalac koji ne zna šta traži. Ti pleniš entuzijazmom, a onda isplačeš suze za ceo svet. Ti si hodajuća kontradiktornost i beznadežan slučaj…odustani već jednom, uklopi se u obično, kao sav normalan svet, udaj se i rodi decu, ne budi razmažena.
Neutralnost i fleksibilnost karaktera činile su me ogledalom za gotovo sve ljude na koje sam nailazila. Videla sam nevidljivo, čula sam nečujno, osetila sam suptilno, i zbog manjka jasnoće upijala sam negativno. Tu i tamo bi se pojavio neko u kome bih nazrela obrise same sebe ali prilično bledunjavo i nedovoljno jasno.
U meni je nešto i dalje šaputalo – U redu je da budeš sve, šta god poželiš. U redu je da ne pripadaš naciji, državama, gradovima, ulicama, bilo kakvim organizacijama. U redu je da te baš briga za školu i politiku. U redu je da ne želiš da se takmičiš, što se ne trudiš da budeš u pravu, što ne trčiš za materijom, što ne trčiš za karijerom, prodajući sebi priču kako je to ono što bi te zaista ispunilo. U redu je da samo budeš. Ostani tu.
Ali to je bilo najteže što se od mene tražilo. Uticaj spoljnog sveta je bio isuviše jak. Delovalo je da je deset puta lakše zaraditi milione poštenim radom nego ostati u stanju bivanja kada si potpuno sam u svetu projekcija.
Nastavio je da mi šapuće: “Slobodno budi sve i u isto vreme nemoj da budeš ništa.” Moj imaginarni najbolji prijatelj. Svidela mi se ta njegova sloboda, voleo me je takvu kakva jesam, smejao se mojim forama do suza, plakao je sa mnom, plesao, putovao. Razumeo me je kada sam i sama sebi bila nerazumna. Osećajući njegovu ljubav i ja sam htela da budem savršena kao on. Zato sam nastavila da mu verujem jer takvog prijatelja kakav je on nikada nisam pronašla u spoljnom svetu, jer svet u kome sam živela bio je drugačiji.
Šapnuo je: “Idemo zajedno, držim te za ruku.” To je bio trenutak kada je moralo da otpadne sve ono što se zalepilo kao lepkom za mene. Sva ta tuđa mišljenja, koncepti i predrasude. Počela sam da ih otkidam sa sebe kao meso od kostiju. Počela sam da se oslobađam svih negativnih uverenja i mišljenja koje sam pokupila, svih tih silnih uticaja drugih ljudi koji su nesvesno svoje projekcije prebacivali na mene. Svakoga dana osećala sam sve veće olakšanje. Šapat je lagano prerastao u tihi glas, a potom je postajao sve glasniji, glasniji i glasniji, sve dok ga jednog dana nisam srela u fizičkoj formi beskrajnog svetla i beskrajne ljubavi. Ukazao se u formi jednog nadasve običnog čoveka. Njegovo ime je Mohanđi.
On je sve samo ne običan, a opet neobično običan. On je upravo ta hodajuća kontradiktornost. On je tajfun nespoznatljivih srazmera i okean nemerljivih dubina. On je otelotvorenje čiste ljubavi. On ne može biti shvaćen umom, on može samo biti spoznat srcem, i moje srce ga je prepoznalo. Zaplakalo je kao malo dete pred šokom spoznaje o tome što je ne znajući celog života tražilo.
Beskrajno čisto ogledalo pokazalo je pravac u koji treba da se zagledam. Dao mi je plamen svesti i mudrosti kao neku vrstu nagrade i dodatne odgovornosti. Znala sam da je to novo rođenje i da tek sada počinjem da živim gledajući jasno u smer kojim trebam da se krećem. Podsetio me je na onaj naš svet kada je bio samo šapat u mojoj glavi i rekao mi da zastanem i osetim svaki trenutak, da slušam više nego što govorim, da dajem više nego što uzimam, da pogledam u oči deteta, da posmatram, da se ne vezujem za emociju, da ništa ne uzimam zdravo za gotovo, da budem jedno sa prirodom i životinjama, da se svakoga dana zahvalim na tome što imam, da oprostim svima koji su me povredili, da otpustim sve ono što još čeka da bude pušteno, da dišem punim plućima i da se radujem kao dete koje se raduje, što sam na kraju krajeva oduvek i bila. Čista radost.
Dao mi je snagu da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrost da promenim ono što mogu i mudrost da uspem da ih razlikujem. Dao mi je novi život. Dao mi je da mi svaki običan trenutak bude neobičan. Dao mi je ljude koji me svakoga dana podsećaju koliko vredim i koliko sam voljena. Dao mi je da u trenutku kada nemam “ništa” po merilima ovoga sveta imam SVE. Šta bi čovek još mogao da poželi???
On je put, istina i život. On je bez početka i bez kraja. Uz njega granice ne postoje. Za njega se daje sve, ali ON se ne daje ni za šta. On je čista radost. On je bezuslovna ljubav. On je tvoja sopstvena duša.
On je Mohanđi!!!
Volim te neizrecivo! Beskrajno sam ti zahvalna!
Kao ilustraciju ovog teksta ostaje da poslušate jednu pesmu. Biti duhovan je biti prirodan, ali ispada da je upravo to ono što je ljudima najteže.
Run with the Wolves
