Nezahvalnosti, ime ti je čovek

Dok sam u ranim jutarnjim satima sedeo i pričao sa Avadutom Nadanandom, primetio sam suze u njegovim očima. Verovatno je osećao nešto duboko unutar sebe. Bilo je teško razumeti iz kog dela sveta je preuzeo tugu koja je izazavala suze. Kada čovek postane univerzum, njegovi izražaji nisu vezani za emocije iz neposrednog okruženja. Nisam ga pitao za razlog njegove tuge, jer je to bilo nevažno. Majstor oseća i to je sve. Guruđi me je pogledao u oči i držeći čvrsto za ruku rekao: “Ma Tara Maji je govorila da dokle god čovek ne doživi osećaj svakog atoma ovog univerzuma, neće dostići kompletnost. Unutar sebe bi tebalo istim intenzitetom da osetimo i pad mrava i preplavljujući cunami. Trebalo bi da budemo sposobni da osetimo bol opalog lista i jadikovanje majke koja je izgubila sina u ratu hiljadama milja daleko. Trebalo bi da budemo sposobni da delimo iskustva svakog bića iz svakog ugla zemlje. Trebalo bi da budemo u takvoj vrsti ekspanzije i savršenog unutrašnjeg mira, tako da ništa ne propustimo dok i sami proživljavamo postojanje kao univerzum.”

Ako ne postanemo svaki atom sveta, ako ne rastopimo ovu dobijenu ličnost koja naše postojanje drži na okupu, nećemo postati istinski potpuni. Ono što je za nas ovde na zemlji važno, jeste naša konstitucija. Rođeni smo da je ispoljimo. Svako stvorenje je jedistveno i važno. Svako ima svoj zanačaj. Svaki atom se dopunjuje, a takođe je i pojedinačno kompletan sam po sebi. Međutim, savršenstvo se dešava kada niko nije protiv nekog drugog. Ne postoji neko drugi. Neko je u stvari taj drugi, a drugi ne postoji odvojeno od značaja koji je istinski odraz tog nekog– drugim rečima, kao slika u ogledalu. Ogledalo nikada ne reflektuje nešto što ne postoji. Ono verno oslikava ono što se nalazi ispred.

Jedna misao mi se vrzmala po glavi oko vezujućih faktora modernog čoveka koji ističu njegovo neznanje. Posebno kad su u pitanju stara pravila i standardi, i vezano za njih društveno moralni prtljag koji društvo dodaje svakom građaninu. Krivica koja je izgrađena oko naših života i sistem koji njima upravlja su deo ovih starih pravila i standarda. Naš život, naš način života, obrasci ponašanja, proces razmišljanja, koncepti koji uključuju seksualnost i njene raznolike izraze, nose debelu odoru prikupljenog zapadnog smeća. Pravi svetac nikada ne nosi takvu odoru. On je slobodan iznutra. Njegov proces razmišljanja je oslobođen. On je slobodan. Društvo možda nikada neće razumeti pravog sveca.

Ono što je Guruđi hteo da kaže duboko je doprlo do mene. Istina koja je čekala zlatni zrak da sebe iskusi, cvetala je iznutra. Suze su mi zasijale u očima. Verovatno sam u tom trenutku delio Guruđijevu mirnoću postojanja kao ogledalo. U tom trenutku, dok sam u savršenstvu postojanja bio kao potpuni svedok, suza koja se ogledala na platnu bila je kap suze sveta. Ona nije imala nikakve veze sa onim unutar mene ili unutar Guruđija. Guruđi je rekao: “Mohanđi, svet možda neće razumeti sveca koji postoji da bi brisao suze sveta uprkos svom sopstvenom bolu. Tek kad čovek postane sposoban za tako nešto, on postaje kompletan. Čovek ne mora da se odrekne zemaljskih uživanja da bi ovo postigao. Svako to može. “Moje” i “naše” bi trebalo da budu poslednje na listi prioriteta. Čovek ne treba da ima nikakva očekivanja ili ograničenja ega. On treba da bude slobodan iznutra i vidi svet kao svoj sopstveni odraz.” Rekao sam: “Guruđi, ovo godinama pokušavam da kažem svetu i pokušavam da pokažem na svom primeru.” Guruđi je rekao: “Nemaš zbog čega da brineš. Tvoj rad će biti dobro podržan od Guru Mandale.” Iznenada sam shvatio značaj ovog razgovora. To što je Guruđi predstavio Guru Mandali je odobravalo moje aktivnosti ili tražilo od mene da nastavim dalje i ne budem uznemiren zbog ljudi i situacija koje nas ponekad neslavno usporavaju. Zahvalio sam se Guru Mandali što me je uputio bez da sam mu postavio pitanje.

Guruđi mi je rekao: “Mohanđi, ti si fizički umoran. Zašto se malo ne odmoriš?” Shvatio sam da tokom mog putovanja, koje je obuhvatalo put do Londona i grozničave aktivnosti u Čenaiu, put do Bangalora i kasnije do Kurnola, nije bilo vremena za odmor. Kasnije sam u sobi legao u krevet. Iznenada, počeo sam da osećam bol razdvajanja ili izdaje kao da mi je Guruđi dopuštao da iskusim šta se dešavalo na njegovom platnu to jutro. Brojke, slike, ljudi, ne znam, izgledali su kao robovi emocija, ljutnje, mržnje i predrasuda i bacali su kamenje na Guruđija koji je stajao na mestu koje je ličilo na krater. Svi ti ljudi su stajali oko kratera. Nijedan kamen nije pogodio Guruđija pošto je bio transparentan, a kamenje je prolazilo kroz njega i većina kamenja se međusobno sudarala. Iznenada sam shvatio da sam i ja tu. Shvatio sam da se ne plašim kamenja ili situacije. U tom trenutku jedino sam bio zabrinut za Guruđija. Očajnički sam pokušavao da ga odbranim, zaštitim. Nepoznata lica nisu imala milosti. Neprestano su bacali kamenje. Guruđi me je pogledao i nasmejao se. Trepnuo je očima, što mi je govorilo: “Ništa ne birini.” Zatim je šapnuo: “Hajde da iskusimo ovu igru nezahvalnosti zajedno. To nema nikakve veze s tobom ili sa mnom. To ima veze sa iskustvom koje su oni izabrali tako što su izdali naše prisustvo, poverenje u ljubav za njih. Naš svet poseduje samo bezuslovnu privrženost i saosećajnost koje može da ponudi. Oni zavide našem svetu. Oni pokušavaju da prodaju svoju mržnju prema sebi za parče onoga što mi imamo. Mi dajemo ono što imamo neprihvatajući ono što oni nude. Uvek smo im davali besplatno. Naša tradicija im je to davala zajedno sa kiseonikom i sunčevom svetlošću koje je Svemoćni Bog davao bez ograničenja i naknada. Budi zahvalan u ovom nezahvalnom svetu. Budi zahvalan usred nezahvalnosti. Prikaži im njihovu pravu sliku dok tvoja prava slika ostaje neiskrivljena. Ni jedan kamen nas ne može pogoditi. Vidiš, mi ne postojimo. Oni ne znaju da mi ne postojimo.” Smejao se. “Drugo ime za ljudsku rasu je NEZAHVALNOST.” Smejao se. Iznenada sam uhvatio nit njegovog smeha i smejao sam se s njim.

Ljudi bez lica oko nas su postajali umorni. Muškarci, žene i deca su se znojili i krvarili. Ništa se nije desilo ni Guruđiju, ni meni. U tom trenutku, jedna misao mi je pala na pamet: “Šta ako te ne razumem, Guruđi?” Opet se smejao. Posmatrao sam ga. Pogledao me je u oči: “To se NIKADA neće dogoditi (naglasio je reč NIKADA), jer ne postojiš TI odvojeno od MENE. Ti i ja smo jedno i mi to znamo. Možeš to zvati jedinstvo ili dualnost unutar jedinstva. Možemo izgledati ili delovati razdvojeno. Ali, u suštini, nema razdvojenosti. Niti sam ja razdvojen od moje majke – Guru Tare Maji. Niti je ona razdvojena od svog Gurua Nitjanande. Svi smo mi jedno. Moja ljubav za tebe je moja ljubav za mene i mog Gurua i našu guru paramparu (*guru parampara = loza gurua). Mi smo pomoću njih ujedinjeni ili smo čak i stvoreni pomoću njih. Ako si jasno usvojio ove informacije, onda neće biti dualnosti u tvom umu i NEĆEŠ znati za odvojenost od mene. Ne treba da brineš da postoji mogućnost da zalutaš na putu. To je nemoguće, jer si ti mi, ti si tradicija i NE postojiš TI odvojeno od tradicije. Ako zalutaš, cela tradicija će zalutati, a to je nemoguće. Tradicija je starija od bilo koje svoje projekcije ili inkarnacije.”

Kao da mi je prebirao po mislima, reko je: “Mohane, (Obično me Guruđi zove Mohanđi. Ovog puta me je oslovio sa Mohan što mi je delovalo kao da otac zove sina, prisnija i neraskidiva spona.) nemoj se bojati bilo kakve vrste kontaminacije. Mi te čuvamo. Tvoj posao je da budeš u svetu raznih frekvencija. Ti pripadaš svetu. Mi smo te poslali da preneseš naša načela i učenja svetu. Ti to već radiš i radićeš koliko god bude potrebno. Molim te, pripremi se da ostaneš u svom telu malo duže nego što smo prvobitno planirali, kao što sam i ja sam učinio. Nijedan zadatak te neće povući na dole, jer ćemo mi nositi tvoj teret. Mi ćemo hodati za tebe. Mi ćemo govoriti za tebe. Mi smo ti – uvek se toga seti. Ti donosiš ovom svetu drugačiji ukus od onog koji smo mi doneli. Bićeš upamćen kao simbol tog posebnog ukusa. Generacijama će ukus zvani Mohanđi ostati jedinstven u svetu. Ostaćeš jedinstven i treba da budeš. Nemoj imitirati. Budi neobuzdano samostalan.” Onda sam opazio da su svi ljudi bez lica koji su bacali kamenje otišli. Sve što je ostalo je bilo brdo kamenja, a na tom brdu smo sedeli mi.

Loza gurua

Onda sam shvatio da su skoro svi majstori Mandale bili tu. Bio sam iznenađen i pun strahopoštovanja. Iznenada mi je došla jedna misao. “Mi sedimo na kamenom brdu nezahvalnosti. Da li je tradicija sagrađena na kamenju nezahvalnosti?” Jedan od majstora se nasmešio i odgovorio: “Ovo brdo predstavlja društvo sa kojim se svi mi hvatamo u koštac dok hodamo zemljom. Oni nisu problem. Problem je naša stabilnost i privrženost tradiciji. Moramo se suočiti sa olujnom vatrom, a ipak preneti našu istinu uprkos svemu, kako bi ona doprla do najdubljih slojeva opiranja, jer neznanje nastaje u ljudima.” Drugi majstor je rekao: “Zapamti, mi sedimo NA tom kamenju nezahvalnosti, mi smo iznad njih.”Jedan drugi majstor je rekao: “Niko, nijedan istinski majstor nije nikada bio sačuvan od generacije kojoj je pripadao. Međutim, mi smo iznad generacija. Mi nikome i ničemu ne pripadamo, čak ni vremenu.

Jedna dama, upečatljivo lepa i blistava, očigledno veliki majstor ili je i ona sama Boginja, rekla je: “Istina je naše jedinstvo. Ti nećeš biti povređen. Mi ćemo se pobrinuti za tebe.” Pomislio sam da su oni koji su bacali kamenje na Guruđija i mene bili bez lica. Oni predstavljaju neznanje i ego koji poseduju umove generacija. Prava svrha naših inkarnacija bi mogla biti da im dozvolimo da iscrpe svoje kamenje kako bi se mogli isprazniti i dostići naš nivo svesti. Tek nakon oluje možemo istinski doživeti mir. Drugačije razumevanje! Drugačija svest! Iznenada, osetio sam preplavljujuću ljubav prema svima onima koji su me u životu povredili putem svojih misli, reči, dela ili samo pasivnošću dok sam bio izložen kamenju. Počeo sam da shvatam da su oni takođe bili razlog ove moje inkarnacije.

Oni su bili manifestacije dualnosti sa kojima se moram suočiti na zemlji. To je isto kao noć i dan. To je isto kao toplo i hladno, sreća i tuga, so i šećer, leto i zima, itd. Ništa u životu nema potpunu vrednost odvojeno od povezanog iskustva. Ovo je svet relativnih iskustava. Emocije, dela i misli su privremene. One sve imaju svoj život i smrt, uključujući i ljudske veze. Zašto onda PLAKATI? Jedan majstor je rekao: “Dok si u ljudskom telu, budi čovek. Onda izrasti izvan toga i budi svetac. Onda izrasti izvan toga i postani Bog.” Oh. Dobro. Dakle, moramo osećati. Moramo imati emocije i očekivanja, ali umereno. Međutim, moramo uvek negovati večnu vatru (dhuni) svesnosti kako bismo ostali u sećanju naše prave prirode.

Osetite sebe. Posmatrajte sebe. Svedočite sebi. – Mohanđi

Guruđi me je pogledao i nasmejao se. Setio sam se onoga što mi je pre rekao: “Mohanđi, seti se da si ti ljudsko biće barem ponekad.” Kada osetimo telo, mi smo ljudska dimenzija. Kada ne osetimo, mi gledamo u našu ljudsku dimenziju i setimo se te ljudske dimenzije kao i toga da se istovremeno podižemo sa svakom drugom dimenzijom koja nas održava neograničenim. Drugim rečima, bol utiče da osetimo ljudsku dimeziju više nego sreća, jer bol ima svoje korene u neznanju, dok sreća ima svoje korene u svesnosti. Neprestana svesnost je ono što mi jesmo i to je iskustvo. Mi neprestano proživljavamo iskustvo da smo svaki atom koji održava univerzum, u isto vreme, mi smo izvan atoma i granica takođe. Zašto se onda bojimo ujeda mrava? To neko vreme boli i onda se samo isceli.

Majstor me je pogledao i rekao: “Imaš sve što ti je potrebno. Sve moći, svesnost i osnovu da je izraziš. Seti se šta je on rekao (pokazivao je na Guruđija), ti nikada nisi odvojen od nas. Ne treba da se brineš i NE PLAŠI SE. Ne moraš da budeš najznačajniji, ali si poslednji u večnom toku tradicije. Dakle, ti i mi smo jedno. Veličina nastaje kada postoji nesebičnost. To se događa. To će se dogoditi. Veličina pripada tradiciji. Tradicija projektuje veličinu na svojim projekcijama. Svi majstori naše tradicije su veliki. Ništa nismo želeli od sveta, ali smo sve što smo mogli dali svetu isključivo kao posrednici bez vezivanja.” Prošla mi je misao kroz glavu: “Šta sa mojom globalnom porodicom? Svima onima koji me toliko iskreno vole? Zar oni nisu moja odgovornost?” Prelepa dama se obratila: “Oni su naša odgovornost. Ti si za nas oni i oni su za nas ti, i mi smo svi jedno. Ne postoji odvojenost.” Zastala je na par sekundi. TIŠINA… Ali ta tišina je bila ispunjena zajedništvom i najdubljom naklonošću. BEZUSLOVNA LJUBAV je ispunila prostor. Mogao sam da vidim mnoga druga lica kako sede na brdu od kamenja: Vital Babađi, Baba Ganešananda, Sai Baba i sve druge majstore koje sam sreo u ovom životu. Osetio sam jedistvo i jednotu među svima njima.

Dama se ponovo obratila: “Sa potpunom svesnošću smo te stvorili. Svesni smo problema sa kojima se susrećeš dok širiš našu ljubav svetom. Ne boj se. Dokle god ti ništa ne radiš, dokle god ti predstavljaš nas, ti si transparentan, kao što si to malo pre doživeo. Svo kamenje i nevolje će proći kroz tebe i neće te povrediti. Ovo je tvoja poslednja inkarnacija. Iskusićeš sve životne ukuse, njihovo dobro i loše u ovoj inkarnaciji, onda ćeš postati jedan od nas i nastavićeš da vodiš bez forme, na osnovu forme ove inkarnacije. Trenutna forma je naglašena s naše strane kako bi se omogućio tvoj budući rad od preko hiljadu godina u suptilnoj formi. Ne brini za uspone i padove. Ne brini za razumevanje i nerazumevanje. Samo nemoj ništa činiti. Sve drugo će biti dobro. Ako se identifikuješ sa ovom inkarnacijom, čak ni mi ne bismo mogli da pomognemo. Zato, samo budi. Samo budi jedno sa nama, odbacujući činjenje u svakom trenutku i predajući dobro i loše nama. Budi prirodan. Ne postoji SME SE i NE SME SE odvojeno od posedovanja, očekivanja, sebičnosti i nasilja. Iskusi život i oslobodi ta iskustva.” Ovo je bila majka boginja. Posebno uputstvo! A kada sam pogledao u Guruđija, video sam samo sebe. Sve oko mene sam bio ja, niko drugi. Svaki majstor je ličio na mene, osim prelepe dame. Ona je gledala u mene sa puno majčinske naklonosti i saosećajnosti. Zatvorio sam oči kako bih utemeljio taj pogled i taj osećaj, duboko u ćelije mog postojanja. Neko je pričao dok sam bio duboko u sebi, materici svog sopstvenog postojanja. “Tvoja prošlost nema značaja. Zapamti da se ponovo rađaš svakog momenta. Odbaci bol pošto je ona ostatak tvojih očekivanja vezanih za tvoju ljubav za bića sveta. Voli svoje neprijatelje. Neprijatelji bez neprijateljstva su ti. Zato voli svoje neprijatelje kao sebe samog. Neka igraju svoju ulogu mržnje prema tebi. Neka drugi igraju ulogu kako te vole. Ni jedna ni druga uloga se ne mogu smatrati kao trajne. Mi smo jedina trajnost i jedina istina je ta da smo jedno. Uvek se toga seti.

Naše drago dete Avaduta Nadananda, na koga smo ponosni, je uradio svoj deo. Povezao te je sa nama na svakom polju. Sada nema odvojenosti. Samo živi život kako se dešava. Čak i ako te drugi povrede, treba da daješ samo svoju naklonost. Deli sebe sa svetom kao što deliš nas sa svetom. Ne postojiš TI.” Setio sam se šta mi je Guruđi rekao pre nekoliko meseci: “Mohanđi, ne čini greške koje sam ja napravio u ovom životu iz čiste saosećajnosti. Ne preuzimaj na sebe bolesti i prtljag drugih ljudi. Moraš da obezbediš veliki svet. Ostani neutralan sa karmičkim bićima, ostani čist. Pobrinuću se da te ništa ne povredi.” Drugi glas je počeo kad je ovaj prestao. Shvatio sam da ne čujem ušima, već pre kroz unutrašnje uši, iznutra. “Kada si u potpunosti Sanjasi (*Sannyasi = asketa, isposnik) lakše je uraditi zadatke koji su ti povereni. Mi to znamo. Znamo tvoje poteškoće. Međutim, razumi da ovaj stil i ukus koji daješ svetu ima svrhu i to je ono što smo mi stvorili. Ključna svrha je poistovećivanje. Svet mora da se poistovećuje s tobom da bi dobio tvoju poruku koja je naša poruka. Kada si domaćin, pristupačniji si, ali isto tako imaš više poteškoća da postaviš ograničenja nego potpuni asketa. Sve vrste ljudi će doći kod tebe, i ljudi će dolaziti sa različitim agendama. Ne možeš se od njih sakriti ili nekoga izabrati. Moraš da prihvatiš sve što dolazi na tvoj put, daj im ono što im je potrebno i ostani asketa iznutra, nasuprot svemu. Seti se priče o mudracu Vjasi kada je posle jela, punog stomaka, rekao reci Jamuni: “Ako nisam ništa jeo, dajem deo reci.” I dao je, dok je Bog Krišna na drugom mestu rekao da je njegov stomak pun, bez da je vidno nešto pojeo. Mnogi te možda neće razumeti. Mnogi ćete možda pogrešno predstaviti i pogrešno razumeti. Ali nemoj da brineš, na kraju, tvoja slava će takođe biti recipročna tvojim nedoumicama. Stalno ćemo biti uz tebe, čuvaćemo te. Ti si jedan od nas.”

Prelepa dama je kao ponovnu potvrdu mom nevoljnom umu i prirodnoj introvertnosti rekla: “Sine moj, zapamti, ti si naše dete. Ti si rođen da održavaš plamen sagorevanja darme.”

Majstor je rekao: “Kao što gune određuju ukuse u reinkarnacijama, tako ćeš ti videti i razlike u avadutama. Nemoj biti zaglavljen u konceptima kako bi avaduta trebalo da izgleda. Nemoj biti zavaran njegovim izgledom. Neki od njih će biti potpuno okupirani najvišim i biće poptuno unutar sebe. Svaka ćelija biće ispunjena čistom energijom bez trunke karmičkog ostatka. Oni ništa neće imati sa zemljom, iako na zemlji postoje. Možda se neće kupati, nositi odeću ili nešto jesti. Mogu izgledati kao poremećeni ljudi koji su sve napustili. Oni žive kao živi primeri krajnje istine u ljudskom telu. Čak i Bogovi dolaze da im se klanjaju. Zatim, postoje neki od nas, koji jedu, piju, puše i spavaju kao obični ljudi, dok rade neobične stvari. Naš posao je da očuvamo Darmu kroz služenje. Popločali smo put ka spasenju kroz služenje. Možemo jesti bilo šta i spavati bilo gde. Niko ne treba da nas imitira, jer je ovo izraz statusa, a ne izbora. Mi sve svarimo zbog svog statusa. Ovo treba da bude jasno rečeno ljudima. Zatim je tu treći tip, oni koji bi živeli u relativnom luksuzu, uživali u tzv. lepšim stvarima života ili zemaljskom voću i čak bili deo društvene strukture kao što su brak i deca, ali su jedni od nas. Njih je teško razumeti pa čak i oponašati. Njihova učenja treba slediti. Oni nose odeću kako bi se povezali sa nekim slojevima društva koji razumeju ovaj jezik. Na taj način naša tradicija stalno i iznova daje uzdignute majstore da spasu bića koja se kobeljaju u mraku neznanja ka svetlosti. Nijedan guru nije alternativa drugom. Svaki guru naše tradicije je potpun sam po sebi. Njihova pravila smo mi postavili. Oni prate pravila guru Mandale koja su bazirana na sanatana darmi. Oni nisu vezani za vašu grupu pravila koje je postavio čovek, iako po pravilu nikada ne krše ni jedan društveni zakon. Ali shvatite da su oni oslobođeni od svih stvari koje vi smatrate važnim za postojanje. Objasnite ovo vašim ljudima kako bi mogli razumeti i naučiti da poštuju.”

Jedno pitanje mi se vrzmalo po glavi: “Ko je pravi sledbenik ili učenik? Ko može primiti najviše moguće od mene?” Odgovor je momentalno došao od nepoznatih usta: “Onaj koji je dostojan. Onaj kome ništa ni od koga nije potrebno je bliži tvom statusu. On će tebe pronaći ili ćeš ti pronaći njega i ostaćete zajedno do večnosti. Onaj kome je potrebno mnogo od tebe je samo obično zemaljsko umno orijentisano biće. To je jednostavno. Oni koji su za tebe spremni moći će da te vide, prepoznaju i biće s tobom zauvek. Ostali će videti samo ono spoljašnje i napustiće te. Tako da ne treba o ovome da brineš, mi ćemo se za to pobrinuti. Pravi majstor će izgledati kao običan čovek u očima običnih ljudi. Oni koji imaju visoku frekvenciju automatski će te prepoznati. Imaš razne dokaze za to. Majstori koji sede oko tebe su te svi prepoznali, prihvatili i poštuju te. Neki možda ne bi. Oni nisu ovde sa tobom. Dakle, tako će ti se život ubuduće odvijati.” Mogao sam da osetim preplavljujuću bezuslovnu ljubav Vitali Babađija, Baba Ganešanande, Vasudevan Svamija, Avadute Nadanande, Devi Ame, Vanamali Ame, Čaitanjanande i mnogih drugih. Njihove oči zaštite i snage. To je bilo veoma moćno.