Dev je usnio san. U tom snu, njegov deda im je došao u posetu i doručkovao s njima. Ubrzo nakon doručka, rekao je zbogom. Dev i njegova sestra više puta su ga molili da se vrati i da im priča priče. Međutim, deda je izgledao kao da mu se žuri. Rekao im je: “Neki drugi put, deco, deda mora da ide.” I brzo je otišao. Dev i njegova sestra su plakali dok ih je on mašući s osmehom pozdravljao iz svojih kola. Kasnije, Dev je čuo kako njegov otac govori njegovoj majci: “Otišao je.” Deda je umro. Kako je mogao umreti? Kako je tako brzo mogao otići bez ijedne priče, zagrljaja, poljupca i maženja? Dev je plakao i plakao pri pomisli da više nikada neće čuti glasan smeh i čarobne priče svog Dede. Njegova sestra, mnogo manja od njega, nije delovala time pogođeno i bila je okupirana svojim lutkama koje je budila i pripremala za školu.
Uznemirivši se, Dev je ustao iz svog kreveta i otišao dole niz stepenice. Kad je trinaestogodišnji Dev došao do stola s doručkom, njegov otac je bio zauzet čitanjem novina. Nežno je izgovorio: “Dobro jutro.” Otac ga je pogledao, zagrlio ga je jednom rukom, dok je u drugoj ruci držao novine, i uz lagani poljubac sa prepuno ljubavi, šapnuo mu na uvo: “Dobro jutro. Sijaj, blistaj Dev. Čeka te predivan dan.” Tata je uvek otimističan, a vedrina mu je u naravi. Kad je primetio da će mu kanuti suza iz oka, radoznalo je pitao: “Koji je od tvojih superheroja sinoć umro? Jesi li imao lošu noć?” Dev je rekao: “Ne tata. Deda je na brzinu došao i otišao da umre.” Otac je radoznalo pogledao Deva: “Da li je deda umro u tvom snu?” Dev je klimnuo glavom. Tata se na trenutak zamislio držeći Deva u svom naručju. Onda je glasno rekao: “Spremite se. Idemo da vidimo dedu i babu. Moramo da se uverimo da je deda u redu.” Dev je zadovoljno poskočio. Nakon svega, deda nije umro. Laknulo mu je što je to bio samo san. Tata je delovao izuzetno dobro i veselo raspoložen. Uvek je bio pun entuzijazma i poput deteta. Njegova mama je uvek morala da mu naglašava da život shvati ozbiljnije. On bi se na to smejao i ne bi to ozbiljno shvatao, a svojim smehom i entuzijazmom uvek bi pravio dobru atmosferu u kući. Najveći obožavalac njegove vesele i blage naravi bila je Devova sestra, koja ga je volela više od svega.
Devovi baba i deda su živeli u predgrađu, sat i po vremena od njihove kuće. Usput su stali u vegansku radnju da kupe brzu hranu za poneti. Devov otac je bio okoreli vegan i uvek je insistirao na veganskom načinu ishrane, kako kod kuće tako i van nje. Uvek je svojoj deci naglašavao zašto ne treba podržavati ili plaćati za smrt životinja, čak ni indirektno. Takođe je insistirao na tome da ne treba držati klice semena u kući jer: “One su zameci biljaka. Jedenje klica je jednako jedenju zametka.”
Slika: Devov otac je bio okoreli vegan i uvek je insistirao na veganskom načinu ishrane, kako kod kuće tako i van nje. Uvek je svojoj deci naglašavao zašto ne treba podržavati ili plaćati za smrt životinja, čak ni indirektno. Takođe je insistirao na tome da ne treba držati klice semena u kući jer: “One su zameci biljaka. Jedenje klica je jednako jedenju zametka.”
Pošto je bila subota, saobraćaj na putu je bio mnogo manji nego obično. Prilično brzo su putovali. Kad su stigli do dedine kuće, deda je sedeo na tremu u svojoj uobičajenoj stolici držeći novine. Devu je laknulo što ga je video. Bio je živ i bilo mu je dobro! Ništa se nije promenilo. Kad je video kola svog sina, ustao je. Iako je bio iznenađen njihovom neočekivanom posetom, obradovao se jutarnjem iznenađenju koje je ugledao ispred kuće. Pozvao je svoju ženu “Kamla, pogledaj ovamo, s jutarnjim novinama nam je, za promenu, stiglo pregršt radosti.” Smejao se svojim uobičajenim glasnim smehom. Došlo je vreme da se izgrlimo, izljubimo i pomazimo. Devov otac mu je rekao: “Tata, Dev je sanjao da si umro. Zbog toga smo tako brzo došli da te vidimo.” Deda je pogledao u Deva: “O, jesi li to sanjao? Dev, ko te onda sada grli?“ Dev se postideo kao da mu je tata neslavno razotkrio njegovu tajnu. Deda ga je zagrlio i rekao: ”Sigurno ću umreti, ali ne još, neki drugi dan!” Nasmejao se i namignuo Devu. Devu su zasuzile oči. Kad su mama i sestra ušle sa bakom u kuću, a tata otišao u toalet, zagrlio je dedu i rekao: “Ne mogu te ostaviti deda, ne želim da umreš.” Deda ga je pomilovao po glavi i rekao: “Niko nikoga ne ostavlja, dete moje. Jednog dana ćemo morati da napustimo ovo telo i ovu ulogu. Mi smo uvek zajedno. Zapamti, tvoj deda će uvek živeti u tvom srcu.” Deda je seo u svoju omiljenu fotelju i privukao Deva ka sebi. Pre nekoliko godina Dev bi sedeo u dedinom krilu. Danas, malo prevelik za to, sedeo je na podu, oslonivši svoju glavu na dedino krilo. Deda se nagnuo i milovao ga po kosi. Neko vreme su pričali. U toku razgovora, Dev je otplovio i utonuo u miran san.
Slika: “Niko nikoga ne ostavlja, dete moje. Jednog dana ćemo morati da napustimo ovo telo i ovu ulogu. Mi smo uvek zajedno. Zapamti, tvoj deda će uvek živeti u tvom srcu.”
Neko vreme je, ne sanjajući ništa, mirno spavao sa osećajem velikog olakšanja u srcu što je njegov deda dobro i što ga je grlio. Kad se probudio, već odavno je prošao ručak. Video je svog oca i dedu kako sede na balkonu na prvom spratu, pričaju viceve i smeju se. Pošto je zaspao, neko ga je odneo u krevet.
Išao je prema svom tati i dedi. Deda ga je video i mahnuo mu da dođe kod njih. “Jesi li dobro spavao?” Dev je klimnuo glavom. “Jesi li sanjao da je deda ponovo umro?” Postideo se i odmahnuo glavom “ne”. Deda se naglas smejao. Zatim je pozvao babu: “Kamla, posluži ovog malog velikog dečaka nekom ukusnom hranom.” I namignuo mu. Dev je išao prema trpezariji, dok je njegov deda nastavio da razgovara s njegovim ocem.
Otac mu je bio veoma visok činovnik u gradskom upravnom odboru i verovatno jedan od retkih ako ne i jedini nekorumpirani u celoj upravi. Uvek je pomagao siromašnim trgovcima, napuštenim starim i bolesnim ljudima, životinjama, kao i siromašnim farmerima.
Kad se Dev vratio s ručka, deda je rekao njegovom ocu: “Sad nas ostavi na miru. Treba da pričam s ovim mladim čovekom.” Tata se nasmejao i otišao, dodirnuvši Deva po ramenu.
Deda je rekao: “Hajde da prošetamo, Dev. Pođi sa mnom. Pokazaću ti male pupoljke i malecko lišće prolećne bašte. Pokazaću ti kako mame ptice hrane svoju decu i kako vetrić raznosi sunčev sjaj. Hodi sa mnom.”
Dev i deda su počeli da šetaju kroz napuštena pirinčana polja i mirnu šumu na kraju sela. Osim nekoliko ljudi koji su trčali, ceo prostor je bio prazan. Dev je i dalje bio pomalo okupiran svojim jutarnjim snom. Pitao je dedu: “Deda, mogu li nešto da te pitam?” Deda je odgovorio: “Naravno, dete moje.” “Da li ćeš ti jednog dana umreti kao i svi drugi stari ljudi? Da li će moji mama i tata takođe umreti? Da li ću ja umreti kad budem star kao ti? Zašto svi umiru? Zašto ne možemo svi da živimo srećno i zajedno?” Deda je zastao. Sagnuo se, poljubio u čelo svog unuka i rekao: “Ti se budiš, dete moje. Postavljaš prava pitanja.”
“Dečače moj, sve što se rodi mora umreti.” reče deda. Išli su prema malom drvetu na kome je bilo mnogo gnezda. Deda je Devu pokazao gnezdo u kome su se nalazila tri malena ptića otvorenih kljunova, koji su čekali svoju majku. Deda je rekao: “Pogledaj ove malecke ptiće. Vidi kako su krhki! Ovo je period u kome su oni bespomoćni i zavisni, dečače moj. Ptići su bespomoćni bez njihove mame. Mama to zna i brine o njima. Ona će im ubrzo doneti hranu odnekud.” Dok je izgovarao ove reči, mama ptica se vratila sa kljunom punim hrane koju je podelila deci koja su je čekala. Halapljivo su pojeli sve što su dobili i ječeći tražili još. Mama je otišla da donese još hrane za sebe i svoju decu. Deda je rekao: “ Vidiš, od izlaska do zalaska sunca, mama ptica će ovo raditi. Ona je u potpunosti zavisna od milosti prirode. Ništa nigde ne skladišti. Svaki dan je za nju drugačiji. Svaki dan je potpuno nepredvidiv. Kada je jako sunce ili kad padaju obimne kiše, možda im uopšte neće doneti hranu. Oni i takvu stvarnost prihvataju, ne žaleći se. Vidi sada, mama luta u potrazi za hranom za svoju decu. Možda hoće, a možda i neće doneti još hrane. Zbog toga ostavljam hranu za ptice u našoj bašti – da bih nahranio nepoznate prijatelje ptice. Ovo je najmanje što možemo uraditi za ovu divnu malu mamu. Je li tako, Dev?” Deda se nasmejao i potapšao ga po ramenu.
“Njena deca će polako da porastu i postanu jaka. Krila će im postati veća. Biće spremni da lete. Onda će napustiti svoju mamu i odleteti. Dobro obavljen zadatak. A njihova mama će im takođe dopustiti da se vinu u nebo i pronađu svoj sopstevni život na prostranom horizontu ove zemlje. Jedan ciklus je završen. Deca će odrasti i uraditi isto što je i njihova mama radila. Život se ponavlja na isti način. Svaka životinja, svaka ptica, svako stvorenje na zemlji, uključujući i ljudska bića, živi ovaj ciklus.”
Dev je iznenada ugledao zmiju kako gmiže uz drvo. Užasno se uplašio. Zagrlio je dedu i uzviknuo: “Deda, pomozi im. Zmija će ih pojesti.” Deda je rekao: “Spasiću ih, ukoliko njihova mama ne bude mogla. Hajde da vidimo šta će se dogoditi.” Dev je bio nestrpljiv. Ubrzo, pre nego što je zmija uspela da stigne do grane gde je bilo gnezdo, mama i nekoliko njenih prijatelja su kličući došli i počeli da kljucaju zmiju i da joj odvlače pažnju. Mama i njeni prijatelji su je zajedno napali da bi odbranili decu. Uskoro je zmija odustala i povukla se. Ptice su se vratile svom poslu. Deda se nasmejao: “Vidiš, priroda se sama za sve pobrine. Nije potrebna ljudska intervencija ili mešanje. Ako ih ostavimo na miru, same će preživeti.”
Držeći dedinu ruku, Dev je prošao seoskom stazom. Nekoliko metara ispred, deda ga je zamolio da uspori i pokazao u pravcu šumskog proplanka. Jato ptica je kliktalo i letelo oko nečega. Kad su malo bliže pogledali, to je bila ptica koja umire. Ptice su letele oko umiruće ptice kao da su upražnjavale ritual ili neku vrstu molitve. Oni su čekali i posmatrali. Uskoro je umiruća ptica postala nepokretna i beživotna. Ptice su došle i neko vreme su sedele oko mrtve ptice kao da su se molile za dušu koja odlazi, a onda su jedna po jedna odletele. Deda je rekao: “Dev, maločas si video decu koja su čekala da odlete. Ovde si video dušu koja je čekala da sama izleti iz tela ptice. Ovo su život i smrt, moj dečače. Između definicija koje se zovu život i smrt nalazi se iskustvo koje zovemo životom. Život su bile bebe ptice, gde se duša smestila da bi sebe ispoljila, što joj je omogućilo da iskusi sve aspekte života. Smrt je nastupila posle svih životnih iskustava kad je duša napustila vozilo koje je koristila za ta iskustva. Ovo telo nam služi samo kao vozilo da bismo iskusili život, dete moje. Sve možemo da iskusimo koristeći ovo telo. To je sve. Šta god da se rodi, umreće. Zašto onda brineš, dete moje?”
Dev je postao zbunjen. “Ali deda, ja ne želim da ti umreš.” Deda se smejao: “Dečače moj, svi ćemo mi umreti, uključujući i tebe. Svi mi! I tvoj deda je imao dedu, koji je imao svog dedu, a i on svog. Kroz vekove je prošlo toliko ljudi u našoj porodici. Oni su svi umrli. Mi ćemo isto umreti. Kad budeš imao svoje unuke, i ti ćeš biti kao ja, objašnjavaćeš im šta je život, a šta smrt. Ništa na ovom svetu nije naše, dete moje. Ništa na ovom svetu nije trajno naše. Mi smo budale, ako mislimo da bilo šta posedujemo. Ne možemo ništa posedovati. Video si kako je ptica umrla. Jednostavno je umrla. Isto tako, i ja ću jednostavno umreti i ostaviti ovo telo zemlji. Spaliće ovo telo koje si nekada zvao deda. Kad se telo spali, ostaće samo uspomene na dedu. Isto će biti i sa tvojom babom, tatom, mamom i svima drugima. Svako će u nekom trenutku otići. Niko ovde neće ostati zauvek.
Dev se ućutao. Deda je seo, zagrlio ga i poljubio u obraze. “Dete moje, uvek ću živeti u tvom srcu kao draga uspomena. Na taj način živim mnogo duže. Uspomene žive duže od tela. Čuvaj me u svom srcu baš onako kako ja tebe čuvam u svom. Nikada se nećemo rastati.”
Dev je počeo da shvata istinu u dedinim rečima. Rekao je: “Deda, da li će moja ljubav dopreti do tebe čak i kad ne budeš tu?“
Deda je rekao: “Da, dete moje. Misli o meni s ljubavlju i ja ću biti radostan. Nemoj da plačeš pa da budem tužan. Čini dobra dela u životu i neka ljudi govore dobro o tebi. To će me usrećiti. To će usrećiti sve naše pretke. Biće ponosni što u našoj porodici imamo praunuka kao što si ti. Nikada nikog nemoj povrediti. Voli sve. Učini sve što možeš za svakoga. Oprosti onima koji te povređuju i nanose bol. Nemoj nikoga povrediti, naneti bol ili osuđivati. Šta god možeš da daš, daj bezuslovno. Iskusi život ali pri tom nemoj povređivati druga bića. Ukoliko se desi da nekoga iz neznanja povrediš, nemoj oklevati da se izviniš i ispraviš ono što si učinio. Niko nije savršen, svi greše, a život nema ponavljanja. Uvek budi dobar i čini dobro. Na ovaj način će tvoji preci biti ponosni na tebe. Njihovi i moji blagoslovi će teći ka tebi.”
Slika: “Deda, da li će moja ljubav dopreti do tebe čak i kad ne budeš tu? Deda: “Da, dete moje. Misli o meni s ljubavlju i ja ću biti radostan. Nemoj da plačeš pa da budem tužan. Čini dobra dela u životu i neka ljudi govore dobro o tebi. To će me usrećiti. To će usrećiti sve naše pretke. Biće ponosni što u našoj porodici imamo praunuka kao što si ti. Nikada nikog nemoj povrediti. Voli sve. Učini sve što možeš za svakoga. Oprosti onima koji te povređuju i nanose bol. Nemoj nikoga povrediti, naneti bol ili osuđivati. Šta god možeš da daš, daj bezuslovno. Iskusi život ali pri tom nemoj povređivati druga bića. Ukoliko se desi da nekoga iz neznanja povrediš, nemoj oklevati da se izviniš i ispraviš ono što si učinio. Niko nije savršen, svi greše, a život nema ponavljanja. Uvek budi dobar i čini dobro. Na ovaj način će tvoji preci biti ponosni na tebe. Njihovi i moji blagoslovi će teći ka tebi.”
Dev je rekao: “Obećavam ti deda. Zbog tebe ću učiniti sve što mogu da ovaj svet postane bolje mesto.”
Deda ga je poljubio u čelo i rekao: “Ne zbog mene, dečače moj. Neka to ne bude ni zbog koga. Neka to bude tvoj pogled na život. Ako zbrajaš svoja dobra dela, to gubi ono božansko i milost u sebi. Nemoj da brojiš. Samo to uvek radi, prirodno, bez prinude pa čak i misli. Svojim pozitivnim delima inspiriši celu svoju naciju. I neka te ne pogađaju zloupotreba i kritike. Ništa ne treba da te spreči u tvojim iskrenim delima. Zapamti, svaki je život vredan. Kao što si video, mama ptica je bila toliko zaštitnički nastrojena i puna ljubavi prema svojoj deci. Odrasle ptice su odovjile vreme da odžale gubitak svog prijatelja. Svako živo biće ima svoju porodicu i svoja osećanja. Uvek to poštuj i ostavi ih na miru. Nikada nemoj uznemiravati, a kamoli ubiti bilo koje biće na zemlji.”
“Da li znaš, Dev, da te ptice ne znaju da ih mi zovemo pticama i da su drugačije od drugih bića. One postoje, baš takve kave su rođene, kao kompletna bića. Mi ljudi znamo da smo ljudi, a da su one ptice. Pas nema razlog ili interes da zna da ga nazivaju psom. On je u potpunosti okupiran, kao i one ptice, svojim životom psa. Sva bića prirode su zaokupljena svojim sopstvenim životima bez ometanja jedni drugih. Tigar lovi samo kad je gladan i jelen to zna. Ljudi love iz zadovoljstva i uništavaju živote bez izuzetka. Životinja jede samo kad je gladna i posti kad je bolesna. Oni sami sebe leče. Priroda ih leči. Svi oni poseduju inteligenciju. Ljudi su drugačija vrsta. Mi smo inteligentni i podmukli. Svoju inteligenciju koristimo da vladamo ostalim bićima. Ali kakva je korist od toga? Mi takođe umiremo. Zemlja će progutati i naše telo. Šta dobijamo? Ništa što je zemljino ne možemo posedovati, dečače moj. Zato stvarno moramo nešto učiniti da ljudska egzistencija postane daleko superiornija od bilo kog drugog bića na zemlji tako što ćemo svoju nadmoć ispoljavati pomoću svoje sposobnosti da budemo dobri i saosećajni.”
Slika: “Da li znaš, Dev, da te ptice ne znaju da ih mi zovemo pticama i da su drugačije od drugih bića. One postoje, baš takve kakve su rođene, kao kompletna bića. Mi ljudi znamo da smo ljudi a da su one ptice. Pas nema razlog ili interes da zna da ga nazivaju psom. On je u potpunosti okupiran, kao i one ptice, svojim životom psa. Sva bića prirode su zaokupljena svojim sopstvenim životima bez ometanja jedni drugih.”
S jedne strane seoskog puta kojim su išli nalazilo se ogromno staro srušeno drvo koje je testerom seklo nekoliko ljudi. Deda je zastao. Držao je Devovu ruku i nekako žalosno, nastavio da gleda netremice u srušeno stablo. Drvoseče su na trenutak prekinule posao da bi videle gledaoce. Deda im je, klimnuvši glavom, dao znak da nastave sa poslom. Kad su se vratili svom poslu, Dev i deda su krenuli da se udaljavaju od zvuka mašina koje su sekle stabla u komade. Deda je rekao: “Telo ovog starog srušenog drveta je isto kao naše, Dev. Zastao sam da osetim da li je drvo još živo iznutra. Svo mlado drveće koje nije završilo svoj životni ciklus, još uvek će biti živo kad ih čovek iseče baš kao što ljudi rade životinjama. Kada dožive neprirodnu smrt, preživljavaju bol i agoniju. Umiru u mukama. Drveće koje je proživelo svoj život na zemlji je staro i spremno da nastavi dalje, i ono će ostaviti svoje telo za upotrebu kao svoju krajnju žrtvu. Ono se pripremalo za odlazak. Takva drveća su srećna što odlaze, a druga bića su dobrodošla da koriste njihovo telo za svoje potrebe. Nama će biti drago da odemo ako budemo živeli život služeći i ako se ni zbog čega ne budemo kajali. Drvo koje smo videli je bilo blagoslov mnogim generacijama. Mnogi iscrpljeni putnici kao i novopečeni ljubavnici tražili su njegov hlad. Mnogim bićima je davalo svoje plodove, svež kiseonik, zaklon i hlad, kao i seme koje je vremenom postalo slično drveće. Ono ništa ni od koga nije uzelo. Niko nije provodio vreme da bi ga negovao. Sve vreme je davalo i davalo. Za vreme svoje smrti je takođe davalo svoje telo za ljudsku upotrebu. Potpuno nesebično postojanje! Imamo mnogo toga da naučimo od njega, Dev. To drvo je takođe i deda. Staro drveće treba da tretiramo kao stare ljude, s ljubavlju, zahvalnošću i poštovanjem. Ono zaista to zaslužuje.
Deda je nastavio: “Da li znaš, Dev, šta znači biti čovek?” Dev je pogledao dedu. Deda je rekao: “Biti čovek znači biti saosećajan. Biti čovek znači imati urođenu sposobnost iskazivanja dobrote i bezuslovne ljubavi. Ljudski život je dragocen. Nikad ga ne treba trošiti na nasumična sebična zadovoljstva koja remete i uništavaju prirodu i njena bića. Ako smo na zemlji nadareni nekim posebnim veštinama, moramo ih iskoristiti da bismo zaštitili i othranili decu majke zemlje. Život ima svoj sopstveni način za preživljavanje. Nikada ne bi trebalo da se mešamo. Uvek živi tako što češ biti inspiracija za saosećajnost, dete moje. Život i smrt će doći i proći, ti ćeš moći da umreš u miru posle života koji si živeo bez kajanja.”
Slika: “Šta znači biti čovek?” Dev je pogledao dedu. Deda je rekao: “Biti čovek znači biti saosećajan. Biti čovek znači imati urođenu sposobnost iskazivanja dobrote i bezuslovne ljubavi. Ljudski život je dragocen. Nikad ga ne treba trošiti na nasumična sebična zadovoljstva koja remete i uništavaju prirodu i njena bića. Ako smo na zemlji nadareni nekim posebnim veštinama, moramo ih iskoristiti da bismo zaštitili i othranili decu majke zemlje. Život ima svoj sopstveni način za preživljavanje. Nikada ne bi trebalo da se mešamo. Uvek živi tako što češ biti inspiracija za saosećajnost, dete moje. Život i smrt će doći i proći, ti ćeš moći da umreš u miru posle života koji si živeo bez kajanja.”
“Danas, ovim putem idete ti i tvoj deda. Uskoro će tvoj otac postati deda i ići će istim ovim putem s tvojim detetom. A jednog dana ćeš ti ovom zemljom hodati sa svojim unukom. Život je neprekidan tok, dete moje. Sve što dođe, proći će takođe. Zato voli sve one koje možeš i budi nepristrasno dobar. Nemoj nikada nikoga povrediti, čak ni muvu. Živi i pusti druge da žive. Živi sa jasnim razumevanjem da odavde ne možeš ništa poneti osim uspomena o dobro proživljenom životu sa milošću i ljubavlju.”
Dev više nije bio uznemiren. Nešto se u njemu promenilo. Osetio se potpunim. Njegov deda je mudrošću svojih reči promenio njegov način razmišljanja. Transformisao je njegovu nesigurnost u jasnu životnu svrhu. To je bio najveći poklon koji je ikada u životu primio. Svrha Života! To je sve što je potrebno. To je sve što nam je potrebno. Neka bude ispunjena saosećajnošću, dobrotom i ljubavlju bez očekivanja i zameranja.
Sunce je zalazilo. Dok su išli ka dedinoj kući, videli su Devovog tatu kako ide prema njima, možda ih je tražio. Deda je pogledao u svog sina i rekao: “Je li završena knjiga upisa pritužbi tvoje majke?” Obojica su se smejali. Deda je rekao svom sinu. Dev je osetljiv dečak. Dobro vodi računa da ostane prirodan.” Tata je klimnuo glavom. Rekao je: “Nisam želeo da zadržava svoje strahove i stalno brine zbog njih. Zbog toga smo ovako na brzinu došli.” Deda je rekao: “To ste dobro uradili. Mogao sam Devu pomalo da objasnim o životu i smrti na osnovu lekcija iz prirode. Sve što mu je potrebno dobiće iz prirode. Sve što je potrebno da uradi je da posmatra i prepozna odgovore. Priroda ima sve odgovore.”
Deda se obratio tati: “Madave, dokle god se udeo ljudske saosećajnosti ignoriše, neće biti mira na zemlji. Ako dobrota, nesebičnost i saosećajnost budu predstavljali kriterijum obrazovanja i socijalnog statusa, ako vlade budu pridavale značaj ovim aspektima kao ključnim aspektima za sve, zemlja će postati raj. U suprotnom, kao što smo jutros pričali, svakodnevno i u svakom momentu ćemo biti protiv nečega. Ovo nam donosi brige, nemire i patnju. Ne treba da budemo ni protiv čega, a kamoli protiv nas samih. Nasilje nikada ne bi trebalo dozvoljavati i trebalo bi kontrolisati strogim zakonima. Isto važi i za korupciju ili bilo koju drugu vrstu sebičnosti. Takvi ljudi ne smeju imati društvenu podršku. Treba ih izolovati i prisiliti ih da postanu saosećajni. Ovo je jedini način na koji se život može osloboditi iz trenutne česte ljute konkurencije, sebičnosti i ogorčenosti.”
Slika: “dokle god se udeo ljudske saosećajnosti ignoriše, neće biti mira na zemlji. Ako dobrota, nesebičnost i saosećajnost budu predstavljali kriterijum obrazovanja i socijalnog statusa, ako vlade budu pridavale značaj ovim aspektima kao ključnim aspektima za sve, zemlja će postati raj.”
Tata je odgovorio: “Da, tata. To je ono što pokušavam da ustanovim u svom pravosuđu. Međutim, stalno se susrećem sa preprekama. Svi moji pokušaji zadobijaju udarce od strane sebične birokratije. Kancer zvani korupcija je uništio ljudsku osetljivost. Moderno obrazovanje je od čoveka napravilo mediokriteta i sebičnjaka. Knjige nas ne uče osetljivosti, ljubavi i saosećajnosti. Uče nas takmičenju i nesigurnosti. To ne stvara generaciju punu samopouzdanja koja je ukorenjena u saosećajnosti i ljubavi. To stvara nesigurnu generaciju, ukorenjenu u pohlepi i sebičnosti. Kad sve ovo gledam, umorim se.”
“Zbog toga ne treba da odustaneš. Mlad si. Imaš viziju. Nastavi dalje s njom.”
“Kako da izađem na kraj sa stalnim preprekama?”
Deda je objasnio: “Nesebično služenje je naša svrha. Ova svrha će to rešiti, sine moj. Intenziviraj svrhu i shvati je u njenoj najvišoj čistoti. Čak i ako padneš ili ti se ruka isprlja dok ideš putem, ako svrha ostane čista, to će te odvesti do tvoje destinacije.”
“Teško ostvarivo, tata.”
“Ali neminovno i važno, sine moj. Neko mora služiti za primer. Onaj koji je protiv određenog toka može biti uništen. Ali, dati primer drugima svojim životom se ne može ni sa ničim zameniti ili porediti. I ja verujem da je mnogo bolje umreti iz ispravnih ciljeva nego živeti život prosečnog konformiste. Svrha je očistiti sistem. Otkloniti nered i iskoreniti rak koji izjeda našu prirodnu saosećajnost. Ovo je sve što je važno.”
“Druga stvar,” deda je nastavio, “održavaj ovu kuću i ovaj prostor onakvima kakvi su, za sledeće generacije. Nemoj da je prodaješ kad nas ne bude bilo. Neka pokolenja imaju nešto iz prošlosti gde se mogu opustiti, kad postanu umorni od jurnjave za svetom.” Tata se složio. Deda je zagrlio tatu I rekao: “Ponosan sam na tebe, sine moj. Ja sam srećan otac i deda. Mogu otići u miru sa velikom zahvalnošću što će moja deca i unuci služiti ovaj svet kao svetlo u mraku, i neće voditi sebičan i egoističan život kao većina ljudi na zemlji.” Obojici su zasuzile oči.
Slika: “Danas, ovim putem idete ti i tvoj deda. Uskoro će tvoj otac postati deda i ići će istim ovim putem s tvojim detetom. A jednog dana ćeš ti ovom zemljom hodati sa svojim unukom. Život je neprekidan tok, dete moje. Sve što dođe, proći će takođe. Zato voli sve one koje možeš i budi nepristrasno dobar. Nemoj nikada nikoga povrediti, čak ni muvu. Živi i pusti druge da žive. Živi sa jasnim razumevanjem da odavde ne možeš ništa poneti osim uspomena o dobro proživljenom životu sa milošću i ljubavlju.”
Mesec dana kasnije.
Dev se probudio i sišao dole u dnevnu sobu. Ugledao je svoje roditelje kako se spremaju da idu. Tata je delovao ozbiljno i ćutao je. Izgledao je užurbano i kao da nešto krije. Sinoć nije bilo priče o bilo kakvom predstojećem putu. Približio se ocu i dodirnuo mu ruku. Madav je pogledao Deva, držao ga je pripijenog na svoje grudi i šapnuo mu na uvo: “Tvoj deda je otišao. Otišao je rano jutros. Imao je srčani udar. Umro je mirno dok je spavao. Moramo odmah da idemo.” Madavove oči su se ispunile suzama dok je izgovarao ove reči: “Dede više nema!” Dev nije plakao. Bio je svedok rođenja, smrti i priče zvane život između toga kroz oči i reči svog dede.
Ništa NE OSTAJE ovde ZAUVEK osim ostataka naših dela na zemlji. I mi NIŠTA ne posedujemo.
Prevela: Staša Mišič
Lektorisala i uredila: Jelena Fassbender
Originalni tekst možete pročitati 0vde.
