Početak
Pre mnogo vekova, u sadašnjoj državi Maharaštra živeo je skromni pobožni sveštenik, po imenu Višnu Šarman, sa svojom porodicom. Imao je samo jednog sina koji se zvao Vamadeva. Bio je tih, ali brilijantan dečak i oba roditelja su bila ponosna na njega. Vamadeva je odrastao i došlo je vreme za njegovo formalno obrazovanje. Kada se među ukućanima tokom večere poveo razgovor oko toga, Vamadeva se obratio svom ocu Višnu Šarmanu uporno govoreći: “Želim da idem u Varanasi da učim kod Maharišija Šantanande.” Višnu Šarman se prenerazio od insistiranja svog osmogodišnjeg sina. Varanasi je bio mesec dana putovanja udaljen od njihovog sela. Dao je sve od sebe da razuveri Vamadevu. Više nego udaljenost, nije mogao da svari činjenicu da godinama neće moći da viđa svog sina jedinca Vamadevu. Da je otišao u obližnji Gurukul, mogao je da ga posećuje kad god bi hteo. Isti je osećaj imala i Vamadevina majka. Ali Vamadeva je insistirao da ide samo u školu kod Šantanande. Iako nijedan roditelj nije razumeo razlog njegovog insistiranja, nakon dugo oklevanja složili su se da ispune želju svom sinu jedincu. Takođe su shvatili i rekli Vamadevi da je Mahariši Šantananda veoma poznat po svojim izuzetno strogim metodama podučavanja i da ne pristaje lako da mu neko bude učenik. Odbacuje učenike sa žarkom željom zbog naizgled sitnih razloga. Nikad nije pokazao da voli nekog učenika. Čak je izgledao ravnodušno. Verovao je u krajnje strogu disciplinu. A njegovi prijemni ispiti su takođe bili jednako teški. Ništa od ovoga nije moglo sprečiti Vamadevu, on je i dalje navaljivao da ide kod Šantananda.
Polse višednevnog pešačenja, vožnji u volovskoj dvokolici, kampovanja po raznim skloništima i gostionicama, posle putovanja koje je trajalo skoro mesec i po dana, Višnu Šarman i njegov sin su stigli u grad Varanasi. Tokom celog putovanja, Vamadeva je bio prilično tih i okupiran svojim mislima, dok je njegov otac Višnu Šarman sve vreme pričao kao da više nikada do kraja života neće dobiti takvu priliku. Višnu Šarman se uprkos svemu nadao da će možda Šantananda odbiti njegovog sina ili da će se Vamadeva možda predomisliti i neće hteti da ostane i pohađa školu u Varanasi.
Pošto su stigli u Varanasi, nekoliko dana su se odmarali, posetili su hram Boga Kaši Višvanat koji bi svaki hindus trebalo da poseti bar jednom u životu, kupali se u reci Gangi i pili vodu poput nektara dok se njihova srca nisu ispunila i počela pitati na koji način da dođu do Šantanande. Saznali su da svaki dan u tri ujutru Šantananda sa svojim učenicima dolazi do obale reke na kupanje, bez obzira da li je kišno ili hladno vreme. Odlučili su da čekaju i da ga kod obale sretnu. Čekali su.
U tri ujutru sledećeg dana, Mahariši Šantananda je došao sa svoja tri učenika. Bio je lep i veličanstven sa glatkom bradom i umirujućim pogledom. Njegovo lice je bilo okean tišine. Oči su mu bile dubine mudrosti. Svaki njegov korak je bio veličanstven. Bio je visok i elegantan. Vamadeva i Višnu Šarman su se prostrli na zemlju, pred njegova stopala. Šantananda je zastao, pogledao ih i pitao bez reči, očima, što je značilo: “Ko? Zašto?” Ovo nije pitao usmeno.
Vamadeva je podigao glavu i rekao: “Veliki Majstore, hoću da budem Vaš učenik.” Šantananda je pogledom prozreo konstituciju mladog dečaka. Njegov pogled je prodro kroz vidljivo u nevidljivo. Na njegovom uglađenom licu se pojavio blagi osmeh – možda zbog prepoznavanja iz prošlog života, možda zbog onoga što je video u Vamadevi. Šantananda je bio čovek od malo reči. Skoro stalno je boravio u tišini izuzev kad je bilo neophodno pričati.
Šantananda: Kako se zoveš?
Vamadeva: Neuki nespokojni hodajući mrtvac zvani Vamadeva, Guru.
Šantananda: Šta tražiš?
Vamadeva: Okean, Guru.
Šantananda: Put je upravo ovde unutar tebe. Zašto ne ideš?
Vamadeva: Neznanje, Guru. Potrebna mi je vatra. Potrebno mi je svetlo. Potrebno mi je uputstvo da započnem putovanje, Guru.
Šantananda: Koja je destinacija? (Šta želiš da dosegneš?)
Vamadeva: Ono što je nepojmivo i nedokučivo, Guru.
Šantananda: Odakle ćeš ići?
Vamadeva: Od tame neznanja prisutne u zemaljskom umu, iluzije dokučivog, identifikacija, vezivanja. Od iluzije zadovoljstava kao i raznih zabluda, Guru, do tišine i blaženstva apsolutne, nepromenljive i nedokučive istine.
Kad se traganje završi čovek postaje SLOBODAN.
Šantananda se nasmejao i rekao: “Pođi sa mnom.” Vamadeva je položio svoj test i bio je primljen! Osmogodišnjak je zaista iznenadio svog oca koji ga je začuđeno gledao s obzirom na svo to znanje koje je njegov sin stekao, a da zvanično ništa ni od koga do tada nije učio! S jedne strane, bio je duboko impresioniran duhovnim nivoom svog sina u tako ranim godinama bez bilo kakvog formalnog obrazovanja. S druge strane, plašio se da svog sina nikada neće razumeti. Višnu Šarman nije razumeo razgovor. Nešto je malo nagađao i zbog toga ga je obuzeo snažan strah. Snažan predosećaj. Vrsta ubeđenja i u vezi s tim straha da možda zauvek gubi Vamadevu. Da li je ovo početak puta samoodricanja za Vamadevu? On traži tišinu. Da li će sve napustiti i odlučiti se da živi u anonimnosti ogrtača boje šafrana? Kao i svaki otac, želeo je da njegov sin dobije dobro obrazovanje, da se oženi dobrom devojkom, da ima decu, da se skrasi i da živi običnim životom kao i svi drugi. Međutim, mogao je primetiti da mu se želje slamaju pred sopstvenim očima.
Šantananda nikad nije pričao sa Višnu Šarmanom iako je cenio to što je tu bio prisutan. Nije bilo priče o tome gde vodi Vamadevu, ili koliko dugo očekuje da ostane s njim zbog obrazovanja, ili o nečemu drugom. Uopšte nije bilo nikakvog razgovora. Dok je Vamadeva odlazio sa Šantanandom upućujući samo pogled i klimanje glavom svom ocu, on je sedeo ispod drveta Banjan i plakao. Puno mu je neodgovorenih pitanja prolazilo kroz glavu. Pretežno su bila sledeća: “Kad ću ga ponovo videti i da li ću ga ikada ponovo videti?” Zatim, “Šta ću reći njegovoj majci?” Nekontrolisano je plakao. Onda je otišao do stepeništa na rečnoj obali (ghat) i pogledao mokre otiske stopala na stepenicama, otiske svog sina, Maharišija i ostalih koji su nestali u divljini grada. Seo je i gorko plakao. Onda je skinuo svoju odeću i bacio se u ledene, ali ipak tople ruke majke Gange. Sebe i svoju tugu je uronio u njena nedra. Nekoliko puta je zaronio. Kad se vratio nazad na obalu, osećao se bolje. Bio je smireniji. Otišao je ka hramu Boga Visvanat. Želeo je da otpusti ostatak svojih emocija kod stopala Boga Šive. Zemaljske emocije i veze su skoro uvek teške i vezuju nas.
Na Vamadevu ništa nije uticalo. On je upravo pronašao svoj put, razlog ove inkarnacije. Bio je srećan. Bio je uzbuđen. Stopala njegovog Gurua su bila jedina stvarnost za njega. Nije bilo nigde drugde da se gleda. Ništa drugo da se vidi. Vamadeva je išao sa svojim Guruom i svojim kolegama učenicima do njegovog prebivališta, koje nije bilo tako daleko od stepeništa na reci (ghat).
The Gurukul
U Šantanandinom prebivalištu je vladala disciplina, bilo je uredno i čisto. Kuća srednje veličine sa velikim verandama na sve četiri strane. U vreme kad im se pridružio Vamadeva, tu je već bilo 8 učenika različitih godina. Vamadeva je postao deveti učenik. U većini slučajeva, učenici su spavali jedan pored drugog na verandi s prednje strane kuće. Kod prednjeg dela kuće se nalazilo dvorište. Između ulaza i kuće dvorište je bilo pokriveno kravljom balegom. Šantanandino domaćinstvo je činio on, njegova žena i jedan sin, nekoliko krava i teladi. Svog sina i svoje učenike je jednako tretirao. I životinje je tretirao takođe na isti način. Neki ljudi iz lokalnih kuća su ujutru dolazili da pomognu Šantanandinoj ženi Rukmini Devi oko kućnih poslova. Ali su uglavnom učenici bili ti koju su pomagali većini poslova, uključujući čuvanje krava, pranju odeće i čiščenju poda u ašramu, itd. Oni su se smenjivali u kućnim poslovima. Šantananda je insistirao da se praktikuje disanje tihih pluća da bi se povećala koncentracija njegovih učenika. Kada bi jedna grupa studenata bila zauzeta oko izvođenja vežbi, ostali bi obično obavljali ceo posao. Sledećeg dana ili sledećih par dana, ostatak bi vežbao a ostali bi preuzeli obaveze oko kućnih poslova. Ovo je sve divno teklo bez ikakvih smetnji, podsećanja i primoravanja bilo koje vrste. U ašramu Šantanande postojala je savršena simetrija i sinhronicitet.
Svaki student je manje više sve radio. Brinuo se o kravama i teladi, vodio ih do ispaše i nazad, čistio dvorište i kuću, prao odeću, pomagao u kuhinji, brinuo se o potrebama Gurua, pohađao časove, što su činili prilično proizvoljno pošto je Guru uglavnom pričao kroz Gautamu, svog asistenta i glavnog učenika.
Gautama je bio jedan od starijih učenika. Uvek je bio veoma blizu Gurua, brinuo se o njegovim potrebama, a ostatak vremena je pomagao guruovoj ženi u kućnim poslovima. Takođe je nalazio vremena da usmeri učenike ka ključnim učenjima majstora. Njegova potpuna predaja i služenje (daasbhaav) su bili toliko neverovatni i spontano su postali živi primer drugima kakav bi učenik trebalo da bude. Za Vamadevu je bilo zanimljivo da bude svedok poniznosti i predaji Gautame prema svom guruu. Šantananda je bio čovek od malo reči. Malo je pričao. Gautama je bio učenik koji je razumeo tišinu svog Gurudeve i reagovao na nju. U suštini je bila počast gledati kako Gautama prevodi Guruovu tišinu u duboku i odgovarajuću akciju bez izgovorene reče između Gurua i učenika. Neizgovorene instrukcije su davale snagu Gautami da nepogrešivo služi Guruu i njegovoj misiji. A to je bio savršeni sinhronicitet. Tišina Šantanande je bila njegova snaga. Svoje učenike je više učio kroz tišinu nego rečima.
Svako je pažljivo posmatrao a onda imitirao Šantanandu. Šantanandino ključno učenje su bila tišina i svedočenje. Uvek je bio smiren i postojan. Nijedan događaj ili aktivnost nisu mogli da dopru ili dotaknu njegovu savršenu tišinu. Samo njegovo prisustvo je bilo moćno. Njegova svakodnevna rutina je uključivala odlazak do stepeništa na reci (ghat) u ranim jutarnjim satima, kao i vreme provedeno kod večne vatre koja sagoreva sve samskare i prazni čašu zemaljskih identifikacija iz kauzalnog sloja (dhuni). U svemu ovome su učestvovali njegovi učenici. Šantanadnin sin Mukunda je bio oko tri godine straiji od Vamadeve. Bio je veoma miran i tih dečak sa puno poniznosti i ljubavi prema svakome. Šantananda nikada nije pravio razliku između njega i svojih učenika.
Šantananda je imao malu farmu, nekoliko milja udaljenu od svog prebivališta. Njegovi pomoćnici su obrađivali, sejali i ubirali plodove sa žetvenih polja. Ipak, i Šantananda i njegovi učenici su farmu obilazili nekoliko puta nedeljno i radili na njoj. Van žetvene sezone odvodili su krave i telad na farmu i ostavljali ih da pasu po ceo dan. Iako je domaćinstvo Šantanande koristilo mleko, telad nikad nisu držali odvojeno od krava. Muzli su samo višak koji ostane pošto telad posisaju koliko im je potrebno. Uvek su tretirali svoje životinje sa poštovanjem i ljubavlju. Svi su živeli zajedno u savršenoj harmoniji.
Kad god bi mlađi učenik poput Vamadeve imao neke sumnje, želeo bi da priča sa Gautamom. Šantananda nije svakodnevno provodio mnogo vremena sa svojim učenicima , osim za vreme odlaska na ghat i ceremonije vatre.
Gautama je predstavljao usta ili aspekt komunikacije nečujnog Šantanande. Šta god da je Šantananda želeo da prenese svojim učenicima, često je to činio preko Gautame.
Neka učenja
LOŠA KARMA
Gautama je objasnio lošu karmu baziranu na primeru gde je jedan učenik izdao drugog zbog beznačajnog problema, i na drugom incidentu seoskog momka koji je pobegao sa ženom suseda koji je živeo iza njegove žene i dece. Šantananda je zabranio seljanima da jure za odbeglim parom i zamolio ih da budu strpljivi. Bio je protiv svake vrste nasilja. Rekao je starijima da im dozvole da imaju svoja izabrana iskustva, iako je rezultat toga izdaja i zbog toga je to protiv darme. Rekao je da kad jednom budu zadovoljni, vratiće se. Rekao im je da kad se vrate da ih prihvate isto kao i ranije, jer je svaki događaj karmički izazvan i ima svoju posledicu. Računaju se svi uzroci i posledice. Oni koji seju moraju žnjati. Dozvolite karmi da potpuno odigra svoju ulogu i ubere svoje plodove. Nijedno uplitanje spolja nije bilo poželjno.
Gautama je rekao: “Izdaju, varanje, krađu i slična dela koja drugima nanose bol uvek treba izbegavati. Izdaja je loša karma. To je veoma veoma loša karma za onoga ko takve stvari radi kao i za one koji to podržavaju. Onoga ko tako nešto čini to će proganjati iz života u život, a slična iskustva će ga iznova i iznova uznemiravati. Oni koji izdaju druge biće mnogo više izdani. Isto važi i za žrtvovanje i javno skandalizovanje drugih. To je jednako ubistvu. Budite toga svesni. Nemojte se nikada u tako nešto uplitati niti podržavati. Živite svoj život što iskrenije i čistog srca. Uvek govorite istinu, iskažite ono što mislite bez predrasuda i živite ispravnim životom. Ekstremna krivica će proganjati one koji izdaju i varaju druge. Možda ćete u početku imati neki uspeh, ali ćete izgubiti svoju svest koja je blizu vaše duše. Kakva je korist od osvajanja sveta time što ćete izgubiti dušu? Večno prokletstvo će zadesiti one koji varaju, kradu, izdaju i javno skandalizuju druge.“
Nastavio je: „Svaki uzrok ima svoju posledicu. Svaka posledica ima svoj uzrok. Ovo je neizbežno. Jedina stvar koju mi ljudi možemo da uradimo je da izbegavamo postupke zasnovane na emocijama, okrutnosti i bezosećajnosti. Izbegavajte loše društvo. Uvek budite u društvu visoko svesnih ljudi ili bar onih koji su dobri u duši i dobronamerni po prirodi. Nikada nemojte biti namamljeni duhovnim moćima ili njihovim demonstracijama, i ostavite ih onima koji rade sa mračnim silama da ih savladaju. Ovo će uticati na vas tokom mnogo života. Uvek ostanite uz beli put naših gurua i tradicije. Pomozite uvek i ne povredite nikad. Nikada nemojte povrediti nijedno biće, a kamoli drugog čoveka, i nikada nemojte povrediti bilo kojeg svetog čoveka putem misli, reči ili dela. Iz ove zapetljancije nećete izaći za stotinu života. Loši uzroci će dati loše posledice. Ovo je glavni uzrok svih nesreća sveta danas. Bezosećajna dela – daju loš rezultat.“
POSESIVNOST
Orao je leteo držeći parče mesa u kljunu. Žurio je da ga ostavi na neko sigurno mesto i u miru pojede. Meso je bilo nešto veće da bi se moglo lako progutati u putu. Iznenada je jato vrana počelo da juri orla. Letele su za njim i počele su da ga napadaju. Orao je bio bespomoćan. Nije mogao da uzvrati napad jer je nosio meso u kljunu. Duže vreme orao nije moga da shvati zašto ga vrane napadaju. Konačno je shvatio da su vrane jurile za komadom mesa koji je nosio, a ne za njim. Neko vreme je bio nevoljan da otpusti teško zarađeno parče mesa, a onda je pod jačinom bola zbog napada vrana mudro shvatio i konačno je ispustio meso. Vrane su ga momentalno napustile i pošle za mesom.
Mi smo poput ovog orla. Uvek odbijamo da otpustimo uzrok naše patnje i večno patimo, i to često nesvesno i iz neznanja. Naporno radimo i stičemo stvari koje su prikladne za naše telo, um ili intelekt. Kad posedujemo ove stvari, nezavisno da li su to materijalne stvari ili siddhis (duhovne prirode), vrane društva počinju da nas jure i love. Dolaze da nam uzmu teško zarađeni imetak. Mi odbijamo da ga pustimo jer verujemo da je to zakonski naše. Ni mi ni vrane ne razumemo činjenicu da su te stvari privremene i istinski nikad nisu ni naše ni njihove. Sve prođe kroz ruke pre ili kasnije. Ali, mi činimo sve što je u našoj moći da odbranimo svoj imetak. Kod cenkanja možemo biti povređeni. Konačno, kad postanemo bespomoćni, nevoljno to puštamo. U suprotnom, smrt će nas potpuno odvojiti od našeg zemaljskog imetka. Što više stvari posedujemo, više ćemo biti napadani od strane sveta. Što je manje stvari, to je slobodniji život. Ljudi se drže za svoje imetke i privlače mnoge takve vrane. Kada otpuste ono što poseduju sa nivoa tela, uma i intelekta, svet vrana prestaje da ih uznemirava. Avadute su hodajući primeri ovog nivoa neposesivne razdvojenosti.
KRAVE
Sledećeg dana, dok se brinuo o kravama u ašramu, Gautama je rekao: “Naš Gurudeva kaže da su krave svete. Vedska mudrost nikad nije pridavala toliko značaja nijednoj drugoj životinji osim kravi, iako je to ukorenjeno u ahimsi (*tradicionalni etički princip indijske filozofije koji zabranjuje povređivanje živih bića i podrazumeva odricanje od nasilja u bilo kom obliku – mentalnom, fizičkom, verbalnom i sl.) i iako poštuju sva bića.” Krave se smatraju božanskim bićima. Znate li zašto? Učenici su odrično klimali glavom. Drveće troši ugljen dioksid i otpušta kiseonik koji je koristan za ljudsku egzistenciju. Slično tome, krava je jedina životinja na planeti zemlji koja ima kapacitet da preuzima negativne energije društva i da otpusti samo ono što je pozitivno. Krava apsorbuje sve negativnosti društva na suptilnom nivou, akumulira ih u svom telu i ispušta samo dobre stvari kao što su Mleko, Stajnjak i Urin – a to sve podržava život. Ovo su sve lekovi u skladu sa Ajurvedskom medicinom. Svi oni se koriste u našim obredima i molitvama kao i na farmama i za organsko uzgajanje useva. Stajnjak od krave je takođe i antiseptičko sredstvo. Stajnjak krave koja jede čiste supstance neće imati loš miris. Stavljamo ga u naše dvorište i na pod zbog dezinfekcije. Kravlje meso ne treba jesti jer na suptilnom nivou, ono sadrži sve toksine sveta koje krava apsorbuje od društva u svakom momentu. One su suptilna bića i nikada se ne upliću u konflikte i svađe. One apsorbuju, akumuliraju i otpuštaju samo čiste supstance. Zbog ovoga se krava može porediti sa drvetom. Drvo koristi zagađen vazduh a otpušta čist koji je dobar za naša pluća. Zbog čega uvek sedimo ispod drveta za vreme satsanga. Čist vazduh nas osvežava i podmlađuje, utiče pozitivno na oštroumnost i prijemčivost našeg uma. Ovo nam pomaže da upijemo više mudrosti. Drevni mudraci nisu koristili stajnjak ni od jedne druge životinje osim od krave, u svrhu zaštite od bakterija kao i za ogrev kad se osuši. Njegova neprikosnovenost je njegovo antiseptičko svojstvo. On čak može da izleči rane i povrede. Kravino celo telo je korisno.
Naši sveti spisi kažu da je celo telo krave prebivalište mnogih božanstava. Svako božanstvo ima funkcionalnu svrhu. Ova svrha se ispunjava kroz telo krave. Ona uključuje pročišćenje od grubog do krajnje suptilnog. Krava skladišti sve negativne suptilnosti koje prima u svoje telo i uništava ih prilikom smrti. Tako se svet održava pročišćenim. Oni koji poštuju krave su spontano satvični (sattwic) po prirodi. Mi pijemo njeno mleko, tako da je krava kao naša majka. Mi poštujemo našu majku. Mi poštujemo krave kao našu majku. Ko može ubiti svoju sopstvenu majku? Naši preci, sveci i mudraci su nas stalno molili da se držimo podalje od “himse” bilo koje vrste. Himsa znači nasilje. Nasilje remeti naš vibratorni nivo, kako unutrašnji tako i spoljašnji. Nasilje u mislima, rečima i delima nas vezuje za emocije, a emocije nas vode do sledećih karmi. Karma ima svoje korene u neispunjenim željama kombinovanim sa emocijama koje pojačavaju karakter delovanja i konstituciju. Zato bi istinski sadhak (tragalac, praktikant) trebalo da bude svestan ovakvih zamki na putu oslobođenja i ostane čist sve vreme. Ne treba da povredimo ni jedno biće bilo koje vrste. Budite uvek saosećajni i nežni. Nemojte nikada biti sebični i nemojte nijednom životu nauditi. Život je krevet u kome vremenom imate iskustvo svoje karme. Održavajte svoj krevet uvek urednim i čistim.
STRAH
Strahovi uništavaju kao vatra. Strah je jedan veliki neprijatelj na putu oslobođenja. Religije i posesivni majstori ponekad koriste strah da bi kontrolisali svoje sledbenike, što na kraju štetno utiče i na njih i njihov put. Na putu oslobođenja, pre nego što neko počne da pobeđuje svoj um, prvo bi trebalo da savlada sve svoje strahove. Guru je oličenje neustrašivosti i naša svetlost koja nas vodi. Mi rastapamo naše strahove u svesti našeg Gurua i vodimo život potpune praznine i lakoće. Nema potrebe da se plašimo kad imamo nepokolebljivu veru u našeg Gurua. Guru vodi računa o svakom našem koraku. Vera uništava strah kao što voda uništava vatru. Vera je najpouzdanija voda koja uništava plamen naših strahova. Svesnost je trajni način kojim se rešavamo naših strahova.
Drugim rečima, najbolji način da se savladaju strahovi je da se s njima suočimo i da ih spalimo u vatri svesnosti. U mraku neukog uma, konopac je isto sto što i zmija i tada se dešavaju odgovarajući strahovi. Medjutim, kada um stigne do svetla svesnosti, strahovi nestaju. Isto tako, mnogi strahovi su povezani sa tamom, smrću ili nečim nepoznatim. Oni nemaju nikakav značaj u svetlosti svesnosti. Strah je zamka. Svet koristi strah da bi vezao ljude. Ovo je pogrešno. Kad kopamo sve dublje i dublje u unutrašnju tišinu, svi nagomilani strahovi počinju da izlaze na površinu. Posmatrajte i otpustite. Posmatrajte i otpustite. Oni moraju da se oslobode kroz svestan um. Nemojte da paničite ili da se petljate s njima. Oni su tu da bi se s milošću otpustili. Strah je neznanje. Njegov lek je svesnost. Vaš guru vas štiti, nadgleda vas. Svi strahovi su iluzija. Otpustite svoje iluzije i bićete utemeljeni u apsolutnoj istini.
VATRA
Budite svesni da smo mi suštinski vatra. Vatra kreacije koja je počivala u utrobi Sunca je postala Galaksija. Vatra volje u svesnosti vrhovnog Boga Para Brahme se manifestovala kao univerzum. Vatra materice vaše majke je kreirala vas. Vatra u vašem stomaku održava vas. Postojanje je povezano sa vatrom. Vatra je jedini element koji sve spaljuje, a nikada se ne kontaminira. Iza sebe ostavlja samo pepeo koji je izvan svojstva i oblika. Plamen vatre se uvek uzdiže naviše, nikada ne ide nadole. Zato se smatra da je upravo vatra izabrana da bude prenosilac žrtve ka svim bogovima. Ona je uvek čista. Ona je uvek sveta. Zbog toga naša tradicija smatra vatru kao našeg najbližeg saveznika i najbržeg prijatelja. Sve naše impresije i nesreće mi nudimo svetom plamenu. Sve naše sankalpe i samskare se svakodnevno nude vatri. Vatra ih preuzima i svaki dan nas oslobađa od loših uticaja, a da se pri tom nikada ne kontaminira. Mi odajemo poštovanje Suncu kao izvoru ove platforme zvane galaksija na kojoj uspeva život. Odajemo poštovanje zemlji jer nam je dala ovu platformu da uživamo. Održavamo naša tela svetima i bez požude jer je naš jedini plan i cilj u životu oslobođenje. Kad sagorimo sve naše identifikacije i identitete zajedno sa nagomilanim impresijama u kauzalnom sloju, rastapamo se u vrhovnog boga Parabrahmu. Kad prestanemo da postojimo, samo vrhovna čista svest postoji. Na ovaj način poništavamo sebe.
Guru Šantananda
Naš guru je avaduta. On je jedan veliki jogi. On je došao ostvaren. Oni koji dođu potpuno ostvareni mogu se smatrati za rođene avatare. Oni svoje rođenje svesno biraju dok većina nas bira inkarnacije iz potrebe da bi zadovoljili neispunjene želje iz prošlih inkarnacija. Rađaju se na osnovu darme da bi zaštitili darmičke ciljeve. Na sebe preuzimaju darmu, a sam njihov život je njihovo najveće učenje. Oni koji su došli ostvareni nemaju ništa što bi postigli u ovoj inkarnaciji. Samo tokom vremena daju ono što treba. Sebe otkrivaju u skladu sa onim što je neophodno i potrebno. Ne pokazuju ništa što nije neophodno. Nikada se ne pretvaraju niti bilo šta očekuju od sveta. Potpuno su izdvojeni od samsara ili zemaljskog postojanja, ali ipak postupaju po zahtevu inkarnacije i vremena. Većina učitelja su samo ačarije. To su učitelji koji poseduju samo stečeno znanje. Problem sa stečenom duhovnom snagom je ta da moć koja je postignuta kroz mantre i vežbe mora da se održava putem apstinencije i stroge prakse, te ju je teško održati. Potrebno je konstantno da se izvodi čista praksa uz uzdržavanje od mnogih zemaljskih iskušenja da bi se zadržalo ono što su stekli ili će to uskoro izgubiti. Neki ljudi se pridržavaju strogog celibata. Neki se sklanjaju od ljudi. Neki uranjaju u ozbiljnu praksu. Ali oni koji dođu ostvareni, hodaju i pričaju kao obični ljudi s obzirom da nemaju ništa sa imenima, titulama i uzaludnim sjajem i slavom sveta. Takvi isposnici se nikada ne mogu porediti sa ačarijama. Oni strogo prate božansku volju, u božanskom poretku i nikada neće ni jedan inč skrenuti sa puta čak ni po cenu života. Njihov jedini interes je uspostavljanje ili ponovno uspostavljanje sanatana darme – osnovnih pravila za harmoničan život. Nemaju ničega suviše niti bilo šta zahtevaju. Ni od koga ništa ne očekuju i niko im ne može učiniti nikakvu uslugu. Prihvataju milostinju, a one koji im je daju blagosiljaju sa izobiljem i duhovnim blaženstvom – nikada ne prose niti traže milostinju. Spontano prihvataju ono što im dolazi. Duboko su zahvalni i neguju čak i mala dobronamerna dela.
Ljubav je njihova hrana i dar. Vatra je njihov saveznik. Tišina je krevet u kome žive. Svesnot je AUM. Ne postoji ništa odvojeno od njih. Zato, prijatelji, nemojte biti zbunjeni između ostvarenog majstora koji nema nikakvog interesa bilo šta da dokazuje, i sveca koji je svoje znanje stekao i koji je željan da pokaže ono što je stekao kroz knjige i prakse. Ljudi koji ne razumeju unutrašnju tišinu neće se povezati sa ovakvim ostvarenim svecima koji često ni na šta ne liče. Nemirni um će ih napustiti. Nemirni um luta ka učiteljima koji su svoje znanje stekli i koji pokazuju svoje stečene moći. Takvi tragaoci se mogu lako naći u zamci aktivnosti koja održava unutrašnju buku tokom celog života, a ponekad i izvan toga. Zato i duhovnom entuzijasti može biti potrebno duže vreme da pronađe svoj put, a čak i kad ga pronađe potrebno je vreme da ga prepozna i da se s njim potpuno stopi. Ostvareni majstor kao naš guru Šantananda je potpun i kompletan. Posuda ispunjena vodom nikada ne pravi zvuk. Buka se dešava samo kad je posuda napola puna, drma se i proliva. Zato budite pune posude i nikada se nemojte nagađati. Ne postoji ništa što treba dokazivati spoljašnjem svetu. Ali morate ostati ukorenjeni u vašem unutrašnjem svetu, a za to je potrebna budna pažnja. Unutrašnja tišina je vaše najveće blago i najveći blagoslov. A asocijacija ostvarenih majstora će spontano i lako ukloniti doba karmičkih blokada i postaviti vas čvrsto u pravcu rastapanja. Zato se nemojte nikada zbunjivati između prirodnih moći (siddhis) i stečenih. Prirodne uvek ostaju, a stečene mogu bilo kada nestati.
Kao primer, Gautama je ispričao priču jednog monaha, monahovim rečima, kao odgovor na pitanje kako doći do prosvetljenja u tako ranom uzrastu?
„Pošto sam sam služio majstora u njegovoj kući mogao sam izbliza da ga posmatram. Provodio sam i dan i noć gledajući u njega. On u mene nikada toliko nije gledao. Sedeo sam na zemlji i piljio u njega dok je on radio svoj posao. U početku je moj um bio nemiran i video sam da je i majstor takođe uznemiren i razdražljiv. Nastavio sam i dalje isto da radim. Majstor me ništa nije pitao, a ni ja njega ništa nisam pitao. Polako sam počeo da osećam prazninu unutar sebe. Neke stvari su me napuštale. Možda sam se stapao sa svešću majstora. Ono što me je napustilo bila je moja uznemirenost. Um je počeo da se smiruje. Kad sam pogledao u majstora, on je isto izgledao prilično opušteno i smireno. Nikakva uznemirenost se nije manifestovala u njemu. Nastavio sam. Moja unutrašnja tišina je postajala sve dublja i dublja. Neka vrsta ushićenja je počela da ispunjava prostor. Kad sam pogledao u majstora, video sam ga ushićenog i nekontrolisano radosnog. Kad sam upitao čoveka koji je sedeo pored mene zašto je majstor tako srećan, on mi je reako: „Da li ti vidiš sreću? Ja vidim bes i uznemirenost.“ Odlučio sam da sledim svoju sopstvenu svest što je bila najbolja stvar za mene. Istina je svakom bila data u skladu sa njegovim stanjem uma i kapacitetom. Praznina povećava kapacitet. Moramo biti iskreni prema sebi. Moramo verovati svom sopstvenom iskustvu. Od tada nikoga ne pitam za mišljenje o mom guruu. Moja unutrašnja tišina me je učinila nepomičnim. Počeo sam da sedim na istom mestu u dubokoj tišini, odsutnog uma, od jutra do večeri, a ponekad i tokom noći. Uopšte nisam brinuo za hranu i vodu, one često postaju smetnja za moje stanje postojanja. Shvatio sam da ne postoje druga područja koja treba da osvojim. Postigao sam najviše. Everest svesti. Čekao sam na Guruove instrukcije. Nikada me nije pogledao. Igrao je i dalje svoju ulogu kao i uvek, a različiti ljudi su videli njegove različite arome i mislili da ga poznaju. On je igrao ovu iluziju i postojao koliko god je bilo potrebno. Osećao sam se potpunim, iako nije postojalo „Ja“ da oseti tu kompletnost. Ništa nisam tražio od svog Gurua. Čak ga nikad nisam ni pitao da li je on moj Guru. Samo sam posmatrao, posmatrao i posmatrao. Shvatio sam da posmatram sebe dok posmatram njega. On je moje JA. On je moja duša manifestovana u drugoj formi. Shvatio sam suštinu postojanja. Shvatio sam da ne postojim odvojeno od univerzuma. „Ja“ je umrlo. Majstor me je pozvao jedno jutro. Stavio je ruku na moju glavu i rekao: „Ispraznio sam te. Postao si ja. Sad idi u svet i budi svetionik tami neznanja. Budi kao drvo koje podjednako daje senku i drvoseči i majci koja doji svoje dete. Ne postoji odvojenost između tebe i mene. Mi smo suštinski jedno. Dao sam ti prazninu koja te je učinila kompletnim. Sada ti dajem slobodu. Budi slobodan.“
Govindina priča 
Govinda je bio Vamadevin školski drug. Isto godište i ista visina. Bili su bliski prijatelji još od početka. Zajedno su se kupali u reci i spavali na istom madracu. Čak su i ličili jedno na drugo do te mere da su neki mislili da su blizanci. Govinda je bio samo nekoliko meseci stariji od Vamadeve, ali se ponašao kao da je straiji brat što je Vamadeva prihvatio i dopustio.
Kad su obojica odrasli i došli u svoje kasne tinejdžerske godine, kod Govinde se razvila zainteresovanost za ljubav, dok se Vamadeva zaljubio u izolaciju i tišinu. U svakoj prilici, Vamadeva bi odvraćao svoj um od spoljašnjih stvari i uranjao ga u unutrašnje dubine svesti. Za to vreme Govinda je bio zauzet pričajući sa svojom devojkom koja je bila ćerka trgovca ne tako daleko od Guruovog ašrama u Varanasi. Mnogo puta on je uzaludno pokušavao da privuče Vamadevu na svoj put zadovoljstva.
Vamadeva nije bio zainteresovan i duboko se smirivao u dubinama unutrašnje tišine pri čemu je njegov um plutao kao nepričvršćen balvan. Polako ali sigurno, dok se njegova zavisnost od spoljašnjeg svet smanjivala, njegov um se rastapao u dubinama tišine. Sadržina njegovog uma se smanivala iz dana u dan dok se konačno nije potpuno rastopila u dubini. Tehniku plivanja u unutrašnjoj dubini tišine je dobio od svog gurua Šantanande u tišini. Jednog dana Šantananda je klimnuo glavom Vamadevi da dođe kod njega u sobu. Kad je ušao u njegovu sobu, Šantananda je sedeo na podu na prostirci u pložaju lotosa zatvorenih očiju. On je stajao ispred njega sve dok nije otvorio oči. To je trajalo pola sata. Klimnuo je glavom Vamadevi da sedne naspram njega. Kad je seo u lotosov položaj, Šantananda je pogledao u Vamadevine oči. Verovatno je merio dubinu tišine. Njegove oči su prodirale kroz oba oka u unutrašnjost okeana. Vamadeva je sedeo kao opčinjen. Šantananda je zaronio u okean tišine koji je čekao da bude istražen unutar njegovog učenika Vamadeve. Talasi okeana tišine su se kotrljali i tutnjali u tišini dok ih je Šantananda čvrsto fiksirao pogledom. Nešto je aktivirao. Nešto je davao, kao što je i skupljao i otklanjao ostatke zvukova iz dubina. Vamadeva se osećao kao da pluta, kao da se nekontrolisano okreće i rastapa. On se rastopio. Nije imao svest o svom telu ni o tome šta se desilo. Potpuna tišina! Nevezujuća radost tišine! Nema osobe, nema identiteta, nema spoljašnjeg sveta. Samo kad postoji identitet, postoji i spoljašnji svet. Mi vidimo svet u skladu sa našim identitetom. Sve se rastopilo. Postojala je samo tišina. Zvuk okeana je bila tišina. Kad se Vamadeva vratio nazad u zemaljsku svest već je davno prošla ponoć. Njegov guru je otišao iz sobe. On je tu sedeo znatno duže dok nije počeo dan, boraveći samo u tišini bez pritiska misli u potpunom i kompletnom blaženstvu. Znao je da je stigao. Njegov guru mu je dao najveći poklon. On je stigao. Svest za kojom je iznutra tragao se SPUSTILA! Zahvalnost je izbila kao slana voda iz njegovih očiju. Počela je da se sliva po njegovim obrazima. Kad je čuo zvuk gurua i svojih drugova koji su odlazili na ghat, ustao je i pridružio im se.
Govinda nije mogao da razume iznenadnu promenu kod svog prijatelja, niti je Vamadeva bilo šta objašnjavao. Njegov nedostatak interesa za skoro sve zemaljske stvari postale su velika konfuzija za Govindu. Dao je sve od sebe da bi Vamadeva postao normalan. Čak ga je upoznao i sa najzgodnijim devojkama iz komšiluka i izvodio ga na mesta dobrog provoda. Ništa nije vredelo. Vamadeva je ostao kao i uvek udaljen, ali nikad nije poricao Govindino društvo jer je Govinda tome težio. Vamadava je više bio kao neizbežna senka za Govindu – iako nezbežna, ipak nije smetala.
Ključ Govindinog šarma je bila njegova sposobnost da predvidi budućnost. Jednim delom je to bila veština a jednim intuicija. Ali je uvek delovalo. Počevši od njegove devojke koja mu je kasnije postala žena, pa čak do starih i krezubavih žena koje su s njim proveravale da li stoji venčanje u njihovim natalnim kartama, sve su bile opčinjene njegovom veličinom. Gautama je bio taj koji je podstakao Govindu da se bavi astrologijom u skladu sa Šantanandinim uputstvima. Kao i uvek, guruova procena je bila tačna. Znao je da će Govinda voditi zemaljski život preplavljen ličnom slavom i specijalnim priznanjima.Ono što je dao Vamadevi je bilo upravo ono zbog čega je došao. Svaki učenik dobije tačno ono što zaslužuje.
Govindino putovanje je bilo živopisno, ali nije uvek teklo tako glatko sve dok se nije oženio. Govindin tast trgovac ga nikada zaista nije voleo. Govindina pričljiva narav i isticanje moći predviđanja nisu se dobro uklapali s njim. Verovao je da je Govinda skorojević i da će vremenom napustiti njegovu ćerku zbog druge žene. U to vreme dve ili tri žene su predstavljale statusni simbol. Smatrao je da će možda Govinda krenuti tim putem da bi se pokazao jer je jeo, živeo i kupao se u pohvalama. Zato je u jednom momentu Govinda morao da pobegne sa svojom devojkom i venča se u hramu u susednom selu. Vamadeva je i u ovoj avanturi bio njegov saputnik, iako je bio u tišini i više voleo samoću. Vamadeva se nikada nije bojao. Isto tako, svo to isticanje romantike nikad nije stvaralo bilo kakve talase požude u smirenoj svesti Vamadeve. Konačno, kad se vratio, bespomoćni tast je bio prinuđen da prihvati bombastičnog zeta. Ovo je bio početak Govindinog života u gradu Varanasi kao priznatog proroka koga su posećivali kako bogati i slavni tako i siromašni. Bio je dobar čovek sa dobrim srcem. Nesebično je pomagao. Na kraju je postao bogat i popularan i živeo je srećno sa svojom ženom i decom.
Govinda je uvek brinuo za Vamadevu iako je kasnije više voleo samoću i tišinu. Kasnije u životu kad god je mogao da dođe do Vamadeve, doveo bi ga kući da bi držao predavanja iz filozofije publici koju je sa lakoćom okupio. Ali bi Vamadeva veoma često prepoznao skriveni plan upoznavanja sa nekom devojkom i prisiljavanja na brak, pa bi odatle pobegao. Govinda Vamadevi često nije govorio šta da očekuje i pozivao bi ga u svoju kuću pod izgovorom da se njegova žena raspitivala za njega ili da dugo nije video njegovu decu. Vamadeva je voleo decu i nije mago da odbije takav poziv. Kad bi stigao tamo, bilo bi puno ljudi koji su čekali da ga vide i prisustvuju satsangu. Vamadeva bi se tada momentalno okrenuo i otišao, ili ako bi ga Govinda čvrsto držao, pobegao bi čim bi pre mogao. Posle nekoliko godina, dok je Vamadeva lutao daleko od Varanasija, nisu se sreli duže vreme. Sreli su se još jednom pre nego što je Vamadeva napustio svoje telo u 49. godini.
Oproštajni pozdrav
Posle 14 godina života u prisustvu i pod vođstvom Šantanande, došlo je vreme da Vamadeva ode. Govinda je napustio školu pre nego što se oženio, a Vamadeva je ostao da se kupa u dubinama tišine svog gurua i tradicije. Takođe je obučavao nove učenike kad Gautama nije bio tu. Za razliku od Gautame on je bio čovek tišine. Zbog toga su učenici daleko više voleli Gautamine časove nego Vamadevine. Vamadeva je bio skoro ka svoj guru – uvek zaokupljen nepokolebljivom tišinom.
Došao je dan odlaska. Vemadeva nije imao nikakve emocije. Svet sa kojim je on bio duboko povezan nalazio se unutar njega. Nije postojalo ništa spoljno što je smatrao svojim. Kad ga je stara sluškinja pitala za odeću, dao joj je svoju jedinu odeću koju je imao u rezervi. Zašto da se brine? Toplina je unutra i on uvek uživa u unutrašnjoj toploti. Kako mu spoljašnja hladnoća može smetati?
Šantananda je reko samo nekoliko reči, duboko i pronicljivo. Svojim dubokim i direktnim tonom je rekao: “Nikada nemoj podleći pretencioznom imidžu. Ostani iskren prema svom istinskom imidžu a to je bezobličnost. Nemoj prikazivati sebe ili svoj status tako olako drugim ljudima. Ako tako činiš, to će samo povećati njihova očekivanja prema tebi. To neće povećati njihovu unutrašnju tišinu. Razotkrij se onima koji su zreli i spremni da budu rastopljeni. Njima tada neće biti potrebno vizuelno prikazivanje da bi znali ko si. Idi putem iznutra. Ne postoji ništa spoljno što bi trebalo osvojiti. Već si stekao svoj presto. Presto je večan. Neko ćete uvek čuvati i štititi. Ne treba ni o čemu da brineš. Ne treba ti ništa jer si postao sve. Ti nemaš nikakve veze sa uobraženim svetom. Nemaš nikakve veze sa zemaljskim imetkom. Moraš da posetiš svoje roditelje još jednom po poslednji put. Služi ih godinu dana pre nego što započneš svoje putovanje i tako završi darmu sina. Nećeš ostajati na jednom mesti duže od tri dana. Nećeš razvijati vezivanje ni prema kome. Imaćeš sledbenike, a ne učenike. Iako si radža jogi koji je ustoličen u tišini, znaće te kao Jnana jogija. U svojoj sledećoj inkarnaciji bićeš svršeni radža riši. Ali ne brini ni za jednu od ovih titula, ime ili slavu, to su sve zemaljska iskušenja i vezivanja. Budi uvek svestan ko si i ostani iskren prema svom stvarnom imidžu.”
“Od sada ćeš biti poznat kao Atmananda Čaitanja i priznat za Avadutu.”
Šantananda je uzeo svoju posudu ispunjenu svetom vodom iz Gange, i zatim malo poprskao Atmanandu po glavi. Uzeo je dva cveta, nešto u sebi izmantrao, stavio ih u njegovu ruku i tražio Guru Dakšinu (darivanje Guruu). Atmananda je uzeo nar iz svoje krpene torbe i stavio ga ispred stopala svog gurua. Prostro se celom dužinom ispred njegovih lotosovih stopala. Guru je prihvatio dar svog učenika, stavio obe svoje ruke na njegovu glavu i rekao: “Budi blagosloven. Budi blagoslov. Budi od koristi i živi svrsishodan život dok ne napustiš svoje telo u 49. godini. Ponovo ćeš me sresti u sookshma (suptilnom) pre nego što napustiš zemlju. Kad me ugledaš znaćeš da je došlo vreme za tvoj odlazak. Pripremi se i napusti telo u roku od dva dana. Sad idi. Ne okreći se. Ovde nije ništa ostalo što bi trebalo da poneseš. Šta god ti treba za tvoj budući život, već imaš. Ti si samodovoljan. TI SI SLOBODAN.” SAMODOVOLJAN… SAMODOVOLJAN… OSTVAREN… POTPUNO OSTVAREN… SLOBODAN… SLOBODAN… SLOBODA… Ove reči su duže vreme odzvanjale u njegovoj praznoj unutrašnjosti dok je napuštao guruovo prebivalište sa srcem ispunjenim zahvalnošću. Neko vreme je sedeo na obali reke Gange. Dugo je gledao u nju. Polako je zakoračio u vodu i potopio se više puta. Popio je dosta vode. Obrisao se svojim jedinim peškirom. Na sebi je nosio svoje jedino odelo preko mokrog donjeg veša i počeo da ide u pravcu svoje kuće i kuće svojih roditelja.
Zahvalnost
M
Prevod: Staša Mišić
Lektura: Jelena Fasbender
Uređivanje: Biljana Vozarević
Originalni tekst je ovde
