Napisala Sanja Obradović
Priča Sanje Obradović koja je patila od prisustva užasnog entiteta u svom telu skoro celog svog života. Kroz dramatični egzorciam koji je Mohanđi izveo preko svojih intrumenata Šaktipata – Devi, Hane i Dejana februara 2016, Sanja je slobodna da započne novi život. Njeno iskustvo koje je podelila nakon jedne od meditacija Moć čistote u Srbiji je bilo stvarno dirljivo i inspirativno. Ovako ona opisuje svoje iskustvo:
Rođena sam 16.02.1968. godine. Nisam baš pričljiva, ali, ukratko ću, na neki svoj način ispričati moj i Mohađijev put. Priča koja ima svoj početak i kraj.
Na žalost i sreću, naš put je bio tamna strana kosmosa, međuprostor u kojem nema mira, svetlosti, cveća, drveća, planina i svih divnih ovozemaljskih i Božanskih lepota.
Šta je čovek? Ko je čovek? Odakle je došao? Šta je razum? Šta je ljudski um?
To je beskonačno.
Dok klečim ispred Mohanđija, polusvesna, izgubljena u prostoru i vremenu kao u daljini, čujem glas „Pusti Sanja“.
„Pustila bi ja njega, ali neće on mene“ (ne izgovaram).
I tako dan za danom, godina za godinom.
Sad ispevavam mantru, čujem pevce – ne uznemiravaju, lavež pasa – ne bojim se… Plačem i smešim se, zahvalna svemu, svemu što postoji. Ja postojim.
Svitlica iskrica i pčelica Maja
sletele su na moj dlan,
ulepšale mi dan i učinile,
moj život razuman i ugodan.
A dok Pava mirno sluša
i traži rešenje,
u njemu sam videla, svoje spasenje.
Sad mogu nastaviti, tamo gde sam stala
jer na ovom putu,
mnogo sam puta pala.
Okružena ljudima, tišina me slama,
osećam bol u grudima, dok prati me galama.
Šta se to zbiva, šta se desi,
da pored njih sama jesi?
Obruč me steže, pritisak sve veći,
„Ko se ipreči mojoj sreći?“
Pa se zapitah „Ima li sreće?“
U ovoj prepunoj korpi za smeće.
Dok prizivam Boga i molim za spas,
iz korpe se čuje spasonosni glas.
Oslušnem malo, odbacim buku,
pa prihvatim pruženu, prijateljsku ruku.
I tako idem sasvim polako
u susret suncu, na putu sreće,
u ovoj korpi nije sve smeće.
Kad pospremim ovaj životni vir,
tad ću u duši naći mir.
Život svima piše romane,
al’ ne može sve u knjigu da stane.
Prolaze misli, stvarno su brze
a neke stanu i ostanu.
Stvaraju film, kadar po kadar
kad sve sagledam, doživim udar.
Dok život gledam, kao na platnu,
pomislim, odvija se u životnom blatu.
Tonem polako, sve dublje i dublje,
a u tom strahu, hvata me bezumlje.
Prihvatam sve ko’ Božiji dar,
jer ovo je pravi duševni udar.
Blato me vuče u usta ulazi
i ceo život kroz glavu mi prolazi.
Ništa ne vidim, niti čujem
s’ kim se to tiho u duši dovikujem.
Pod nogama nemam čvrsto tlo,
osećam samo od blata dno.
A onda stiže od Boga dar
iz blata me izvlači Anđeo čuvar.
Udar me baci u duboki vir,
ovde u tami ne boravi mir.
Demoni tame obruč mi stežu,
ruke i noge moje mi vežu.
Avet mi čupa iz grla glas,
tražim ti, Mili Bože spas.
Razara krik iz mrklog mraka,
ovde je duša izgubljena svaka.
Probudih se ne tako davno,
al’ život ne shvatam kao nešto stalno.
Od napada nema više ni traga,
sad su mi sećanja po malo blaga.
Još uvek evo, kad zatvorim oči,
pred moje lice nakaza iskoči.
Dugo to traja i već mi je dosta,
koliko još nakaza u lavirintu osta.
Osećaj tu je, ali blaži
Bože, svetlosti put, mojoj duši pokaži.
Moji su stihovi po malo horor,
jer duša oseti hladni vihor.
Takav je život, neko bi rekao,
jer se u tami, nije zatekao.
Da li se neko na kiši saplitao,
dok mu se neznanac u misli uplitao?
Možda zvučim po malo luda,
al’ život čini, svakakva čuda.
Sve to možda nema smisla,
al’ duša se moje od straha stisla.
Ovakvu težinu, predpostaviti nisam mogla,
al’ snage sam, evo smogla.
Vrtim se, izlazim iz kruga,
ostali su jači momci,
pametnog bića potomci.
Sad me vrti kao mačku
i na to ću staviti tačku.
Posmatrač si veoma lukav,
al’ pobediće te u meni ljubav.
Volim sebe i sve svoje,
Vratićeš se u tamne odaje tvoje.
U meni su ljubav, sreća i svetlost,
odagnaće te Božija svetost.
Bog je u svima, pa i u meni,
Idi svom gospodaru na vetrometini.
Zasijaj i ti stvore lukavi,
jer sad u meni ljubav boravi.
I tako stigli smo do samog kraja Mohanđi i ja – spoznaja i osvešćenost.
Od trećeg meseca mog življenja, prisutno je biće visoke inteligencije i višestruke transformacije, a uselio se u mene kad sam imala 12 godina i napravio od mog života haos i bezumlje. Postojao je samo jedan način da ode, a za to su mi bili potrebni vera, smirenje i ljubav koje sam u međuvremenu stekla, ali iznad svega potreban mi je bio Mohanđi.
Sve je tu, lep sunčan dan 8. februar 2016. godine, Mohanđi, Devi, Hana, Dejan i ja, prolazimo zadnji krug i dovodimo priču kraju. Biće visoke inteligencije, zamoljeno je da s’ ljubavlju ode u kosmos i nađe svoj mir. Hvala mu što je otišao i mnogo čemu me naučio. Duša je spašena a ja ponovo rođena, vidim svetlost i svetlo dana.
Volite sebe
Jer jednom, možda, ostaćete sami
Spoznajte sebe
Jer strašno je u tami
Zagrlite sebe
Da vas ne ne napadnu nemani
Ljuljajte sebe
Zahvalite mami
Bog je u vama
Ipak, niste sami.
Hvala je malo, ne postoji reč, niti reči, koje ovo mogu da opišu, ali kada bi ste mogli da pogledate u moje srce i dušu, videli biste beskonačno.
Zahvalna sam svim duhovnicima što su mi ukazali na put kojim treba hoditi, put do Mohanđija- svetlosti ne opisive.
Ponovo rođena
