„Zovem se Marina. Ovo mi je treći put da sam ovde na Andrevlju sa Mohanđijem, već sam imala neku predstavu o indijskoj tradiciji, vedskoj tradiciji kad sam došla prvi put ovde, ali ono što sam primila bilo je jako puno informacija i jako veliko približavanje onome što treba da znači pored znanja i sticanje nekog osećaja. Ali to kod mene još uvek je u fazama i baš mogu da kažem da mi je trebao i prvi i drugi ritrit da počnem možda da stičem neki osećaj svega ovoga i svesnosti, nekih malih pomaka u nivou svesnosti, da bih u periodu od prošlog ritrita do ovog dakle u toku protekle godine bila u situaciji karijere u jednoj jedinoj instituciji, budem u procesu velikih profesionalnih izazova zaista, o kojima nisam mogla ni da slutim. Baš u takvim nekim izazovima kada sam bila izložena jako velikom pritisku samo primetila kod sebe jedan odnos, jedan stav, sa dosta mira i fokusiranosti na problem, ne na moju ličnost znači, ne na konflikt nego na rešenje i primetila sam to kao posmatrač. U momentu kad su stigle sve te situacije do mene tako drastične, samo od sebe je počelo sve to što se slagalo godinama da se pokazuje prosto i da ja to vidim da se dešava, ujedno sam mogla da budem i posmatrač.
Šta god da mi je neko govorio, koliko god da su bile dramatične situacije i izazovi ja sam tačno videla i sebe i te osobe koje mi to govore i uspevala sam da, ja se nadam :), da zadržim jedan nivo fokusa i „hladne glave“ da se izrazim narodski, a pogotovo nisam shvatala lično dakle da oni imaju išta protiv mene, samo sam htela da šta god da se dešavalo, meni je samo bilo: „Dobro, kako ćemo sad to da rešimo što se dešava?“ Dakle potpuno nevezano za mene, mojih pretpostavljenih i svih ostalih sa kojima sam imala situacije. Samo je bilo „Kako ćemo to da rešimo? Evo molim Vas, ova situacija, ona situacija… Kada? Ko? Šta?“ Znači stvarno sam bila fokusirana na rešenje. To se pre nekoliko godina uopšte ne bi tako dešavalo. Bilo bi konfuzije, bilo bi: “Ko!? Šta!? Kako Vi to!?“ Ko zna već. Ne mogu ni da pretpostavim ali stvarno sam i trenutno a i odloženo mogla da vidim, da primetim kod sebe jednu sasvim novu situaciju kojom sam ja bila zaista zadivljena ali stvarno nešto što sam ja primila ovde, sasvim sigurno od Mohanđija i lepo je to kod mene prodelovalo kad je trebalo 🙂 kad je situacija bila stvarno gusta stvarno je odjednom to sve proradilo mogu tako da kažem, evo stvarno bez neke skromnosti da sama pričam o tome, ali evo ja sebi dozvoljavam pravo da kažem da jeste do zaista proradilo onda kad je trebalo, tako da je to moj utisak veliki od prošlog ritrita na ovamo.
A ove godine sam da u punoj meri osetim taj osećaj, da dobijem znači nešto bez ikakvih reči, bez ikakvih objašnjavanja, ne znam da vam kažem, ja želim samo da i vi to osetite, znači konačno sam došla do toga 🙂 da sam evo manje i pitala, skoro ništa (ha, ha) više se šalim. Puno sam čitala sve moguće Bhagavad Gite, Aštavakra Gite, Naradi Bhakti sutre, Šiva sutre, idi mi dođi mi sve redom… i znalasam te izraze i dosta sam pitala ranijih godina, a sad sam evo malo se šalila, malo se zbunila kad mi Mohanđi nešto kaže, prosto ne znam kako da odreagujem 🙂 ali je sad sasvim jedna druga priča i ja se stvarno ove godine kupam u tom osećaju koji ne mogu da vam opišem. Samo vam želim da i vi dođete do njega, evo meni se desio ove godine i to je to što sam htela da vam kažem.“
Marina Popović
„Zovem se Svetlana ali odmah po rođenju dali su mi nadimak Goga tako da sam za sve vas Goga. Ja sam prvi put na ritritu ali kao što ništa nije slučajno, nije slučajno ni da smo se mi ovde okupili jer se mi vibracijski privlačimo. Moja lična transformacija i taj moj put traganja za sobom počeo je 2008. godine kada sam kao stomatolog, posle 25 godina rada u svojoj sopstvenoj stomatološkoj ordinaciji bila na ivici ne samo svojih snaga nego uopšte svih mojih potencijala za koje sam mislila da ih imam, izuzetno sam bila nezadovoljna mojim prethodnim životom u kome sam bila najbolja u svemu jer su me učili da treba da budem najbolja – najbolji đak, najbolji sportista, najbolji student i izuzetno dobro sam radila svoju profesiju ali se nisam dobro osećala i meni tu nešto nije štimalo. Znači razmišljala sam kako to da radim sve najbolje onako kako se traži a da nikako ne osetim zadovoljstvo a još da napomenem i da sam majka petoro dece 🙂 Znači ni ta deca nisu uspevala meni nekako da tu neku sreću za koju sam isto mislila da ću pomoću njih da dosegnem, i posle 25 godina rada u mojoj ordinaciji ja sam imala samo jednu misao: ili će me biti ili me neće više biti.
Ali negde sam shvatila da ipak hoću da me bude, ali onako kvalitetno, tako da sam zaista preko noći zatvorila stomatološku ordinaciju na zaprepašćenje svih ljudi oko mene, prvenstveno roditelja i moje dece. I što više su oni bili zgranuti time što sam ja uradila i što više su vrištali na mene, ja sam odjednom počela da osećam mir, da mogu konačno da udahnem vazduh, tako da sam bila potpuno sigurna da sam zakoračila u nešto što je za mene pravi put. Tada još ništa nisam znala od ovog znanja, ali sam prosto počela da osećam mir. Prvo što se meni vratilo to je bio miran san koji nisam poznavala ranije. Počela sam mnogo da čitam, mnogo da radim na sebi, tako da je istina da onaj koji je nas stvorio dobro zna šta je najbolje za nas samo ako smo mi hrabri da sami zakoračimo na taj put. Tako da se desilo da iako ja ranije nisam nikada čula da treba da napišem knjige i da ću biti dobra u tome ja sam napisala tri knjige koje su mi definitivno promenile život.
Posledica svega toga je da se evo družim sa zaista divnim ljudima koji su takođe krenuli svako svojim putem na svoj način ali svuda ima i nekih sličnosti i možemo zaista mnogo jedni od drugih da naučimo. To i jeste bio razlog zašto sam ja došla ovde – da i ja nešto naučim i mnogo se lepo osećam i verujem da ćemo se i dalje viđati. Hvala vam.“
Svetlana Gogić
„Zovem se Časlav. Ja se uvek ovako lepo obučem kad treba da se slikam 🙂 Svaki život je poseban put, svako ima svoj put, čini se da smo puno različiti ali smo jako, jako slični iz prostog razloga – svi smo nastali od Jednoga i taj Jedan živi u svima nama a samim tim i svako od nas je u svakome od nas. Imao sam sreću da kao jako mlad, što se tiče materijalnih stvari, imao sam svoj biznis, video sam da me to ne usrećuje i onda mi je u život ušao jedan duhovnik koji je jako poznat na ovim našim prostorima, obišao sam skoro sva sveta mesta na planeti zato što sam bio profesionalni fotograf preko trideset godina. Držao sam ovaj aparat kao što ovaj naš kolega drži sad 🙂 i hteo sam da kažem, prvo što je dotaklo moju podsvest i svest bilo je: „Ono što treba da ti dođe u život doći će ti kroz zaključana vrata.“ Sledeća stvar, kada je moja sujeta ili ego bio povređen nekad i kad sam se požalio svom duhovniku, rekako mi je: „Kad ideš ulicom kasno uveče i kad psi laju, da li se ti okreneš da laješ na njih?“ Ja rek’o „Ne. Ne tiče me se.“ „Pa ne tiče te se ni ti ljudi šta pričaju, ali slušaj dobro šta ti kažu. To su sve poruke za tebe.“ Onda sam počeo sebi da postavljam pitanje „Zašto je ovo dobro za mene? Zašto je ovo dobro?“ I uvek je bilo dobro. I svi jedni drugima dolazimo u život s razlogom.
Ja sam za Mohanđija čuo od Mire Bubulj pre oko tri godine, međutim nije bilo vreme da se sretnemo. Došlo je vreme i sve se dešava u pravo vreme. Sreli smo se, drago mi je što smo se upoznali, nismo puno pričali ali smo mnogo jedno drugom rekli 🙂 Dovoljno je nekada da budete u prisustvu nekoga, da primite informacije baš one koje vama trebaju. Danas kad je pričao, tačno sam znao kome se obraća i kome šta kaže, ko je imao ta pitanja na koja nije znao da da odgovor sebi. I jako je dobro na ovom duhovnom putu što manje pričati a što više slušati. Onaj ko priča daje, onaj ko sluša dobija. Što više slušate, brže ćete da se uspinjete i sve što vam dođe u život, sva iskušenja, da niste spremni za njih, ne bi vam ni došla. A tu su i duhovni vodiči tu je čitav univerzum koji će da se urodi da vam pomogne. Ne znam da li znate da smo mi ljudi kada smo stvoreni, svi anđeli i sva duhovna bića su sišla da nam se poklone, a i oni drugi čije ime ne želim da spominjem i oni su tu prisutni, i oni su nam se poklonili. Sve tajne znaju nebeske, ali jednu tajnu ne znaju – kako da stvore dušu i u tu dušu da spakuju sebe. Ne bih više da širim priču, hvala vam na pažnji i vidimo se sledeći put.“
Časlav Filipović
„Zovem se Snežana i mogu da počnem od neke 2008. godine kada sam u ogledalu, ne znam koliko sam tada imala godina, 36-7, videla ne osobu od 37-8 godina nego sam videla babu, bukvalno babu sa borama, beživotnu i shvatila da nešto moram da uradim. moram nešto da menjam. Tada sam počela sa nekim traganjem, od nekih seminara, nekih informacija, časopisa, da bih 2013. godine to išlo svojim tokom i postepeno se intenziviralo to moje traganje za samom sobom. U februaru 2013. sam, naravno ne slučajno, našla se na seminaru Kord metode koja je u tom momentu meni bila okidač ili buđenje. Nakon toga u nekom periodu od 3 meseca sam bila toliko gladna svih informacija o ovom znanju koje sad imam a o čemu nisam ništa znala, ni o jogi ni o čakrama… U tom peruodu sam, dakle, bila gladna svih tih informacija, iz knjiga, preko interneta, i odjednom se pojavila gomila pitanja na koja nisam imala odgovor.
Naravno, ne slučajno, u roku od dva dana sam našla u časopisu događaj Ritrit ovde na Andrevlju koji se održao u maju 2013-te, i u bukvalno dva dana čula se sa Spomenkom i odlučila da budem ovde. Na tom mom prvom ritritu 2013-te sam dobila komplet sve odgovore u tom momentu koji su bili bitni za mene i što su me interesovali. Pre nego što ću doći, od pročitanog mi je bio haos u glavi, od svih informacija, trebalo je sve posložiti, videti šta funkcioniše, šta je to, ja sam želela samo „Bože da li mogu ja nekako da se resetujem? Kao kompjuter kad počistite sve i ponovo instalirate sve. Tako sam ja želela da uradim sa samom sobom, da se nekako očistim, da se komplet očistim i iznutra i spolja kako god 🙂 i da instaliram neku novu sebe. Bukvalno sam takvu želju imala. Sa ritritom sam dobila jako puno odgovora, što mi je bilo u tom momentu jako bitno i to je bio potpuni preobražaj za mene u načinu razmišljanja, u nekom unutrašnjem miru, pronalaženju svog unutrašnjeg mira. I ono što je meni bilo jako fascinantno u tom momentu je da sam već od trećeg dana bukvalno u ogledalu videla zatezanje ha, ha, (Milan me juče zeza, kaže: „Ti si zato došla na ritrit? Da se zategneš malo?“)
Za mene je to u fizičkom smislu bilo čišćenje na nekom ćelijskom nivou, zaista. Nakon toga je sve nekako išlo lakše. I situacije i ljudi i okolnosti su počele nekako u drugom obliku da dolaze i stvari su počele da idu u pravom smeru. Znala sam da sam na svom putu i zato sam i danas ovde – da nastavim taj svoj put sa daljim učenjima. Hvala.“
Snežana Jovanović – Popov
„Zovem se A. Za Mohanđija nikad pre nisam čuo. Dosta sam čitao sve i svašta ali za Mohanđija nikad ni čuo a družio sam se sa ljudima koji su sa Mohanđijem duže vreme. Čuo sam dan pre nego što sam se prijavio za ovaj ritrit. Na ovom putu duhovnosti sam od 2010. godine, od 2007. sasvim novi put, do tada je bio neki drugi život, ali dok se rehabilitira od 2010. je već počeo. Počeo sam razne tehnike duhovnosti ali radim na sebi onako za sebe, više molitvom. Ali ponekad, sad sam u tom razdoblju, kako da objasnim, u totalnom haosu. Do prošle godine sam mislio da nema znanja u univerzumu koje ja ne znam, sve znam. Jesam najveći vernik na planeti, u to sam bio uveren do prošle godine. E sad se nešto čudno dešava. Sada sam u takvom haosu, osećam nepoverenje, jeste to ono da ponekad ima trenutaka da uopšte ne verujem. Čudno je to što ne verujem, osećam nepoverenje, ponekad i bes i na to znanje i na Stvoritelja i sve. Ali ja nastavljem da radim to što sam radio i pre znači živim sa time. Znači osećam zahvalnost, prihvatanje drugih, poniznost, pokajanje, praštanje. Znači ja živim sa tim – sa saosećanjem i zahvalnošću. Dan počinjem s molitvom i dan zatvaram s molitvom. Ali to je čudno. Uopšte ne verujem a ja ne mogu da se menjam dakle bez molitve i bez toga ne prođe mi dan.
E u tom haosu koji je nastao pre godinu dana, pročitam kod Mohanđija samo dve rečenice u njegovoj biografiji, samo te dve rečenice su me dovele. Zašto sam sreo sve ove majstore, gurue, svi su bili ili samci ili meditirali u pećinama, ne druže se s ljudima i lako je onda prašta, da prihvata ono „surrender, surrender“ jer šta on tu, nema ništa tamo, „surrender“ odlučno i gotovo. Ali kad si tu, ja prihvaćam sve, opuštam se, sve to, ali dolazi prvi, evo dolazi kirija, tu treba, gazda ne zna to prihvatanje, dolazi mi porez, računi, deca traže i šta sad? I sad videh kod Mohanđija ima porodicu, doživeo je gubitak svega i mislio evo ovog mogu da pitam. Pa da, čovek koji je doživeo fizičku ljubav. Znači imaš fizičku ljubav, gubiš je, dobiješ drugu, drugačije će on pričati nego kad budeš u pećini tamo lako je. On živi sa tim kao ja. Izgubio materijalno bogatstvo isto kao i ja. I reko’ ovaj može da priča i s ove strane i s one strane. I zato sam doš’o. Jedino što sad mogu da primetim nekako vid mi se zamutio od kad sam došao ovde 🙂 ne znam šta se desilo 🙂 a drugo, jesam smireniji iako se približava prvi. Baš čudno što ovih dana uopšte nisam mislio da se približava prvi. Jer sve zavisi od seminara, ako je na početku meseca, onda sam slobodniji, do prvog mogu da zaradim, a ovo je baš ono na kraju meseca bilo, ali baš sam bio smiren. Znači to je još jedan stepenik na mom putu videću kako je.
Ali ja sam zadovoljan ritritom ovo mi je prvi put, nisam bio nikada ni na kakvom ritritu, ovo čišćenje i to. E sad, samo ono ujutru, ono kad te Biba na jogi zamara sve, uopšte ne popušta, a ono drugo je tek počelo pa će se videti rezultati rada i kasnije. Ja vas pozdravljam i praštam vam za sve i tražim oprost od vas.“
A.
„Moje ime je Tatjana, upoznali smo se u prolazu, nekako sudbine su nam iste, jedan razvod braka koji me je dotukao, troje male dece, nekako smo se iščupali, počeli smo da radimo na sebi, znači parapsihologija, molitve, čišćenje, da bi 2010. bila suspendovani profesor na fakultetu u Novom Sadu što ne mogu da kažem da me je dotuklo, ali negde je ostavilo traga. I onda su počele malo po malo neke zdravstvene tegobe koje nikad u životu nisam imala, i nisam obraćala pažnju. Veliki sam borac i nema prepreka znači bolest – čistimo se. Nema lekova, sve ide iz glave, čišćenje. Međutim nije pomagalo, i na neki način vođena nekom energijom sam došla ovde na ritrit i za to se zahvaljujem mojim prijateljima Oliveri i Siniši. Ja nisam došla da nešto naučim, više sam imala pitanja šta, kako, gde, potvrde su mi trebale za sve. Međutim, onda je Mohanđi pre neki dan rekao, nema pitanja, nema šta, kako, zašto, idemo kroz život napred. Ja uvek kuvam ručak od onoga što imam. Znači ne možemo skuvati ručak od onoga što nemamo. Tako i u životu, koristim sve što imam, verujem u sebe, i verujem u Boga odnosno u višu silu koja je uvek u kontaktu s nama. Kratko sam postavila pitanje Mohanđiju, odgovorio mi je i stvarno sam jako zadovoljna, znači nećemo više pitati: Pa zašto? Pa kako?
Mi smo veliki materijalisti, a ja pogotovo. Meni sve mora da se predoči e sad je to to, e onda verujemo. Međutim, kroz ove naše seanse dobila sam sve odgovore na tacni. Nisam morala ništa da pitam, sve se onako otvaralo. Veoma sam zahvalna na tome, štaviše zato što sam saznala da u životu treba da budemo jednostavni, otvoreni, iskreni, da treba da podelimo ono što imamo, da treba da budemo milosrdni, ljubazni, kad kerovi laju mi se ne okrećemo za njima, ja sam zahvalna najviše mojim neprijateljima, švalerkama, direktorima, jer oni su me izveli na ovaj put, ja mislim da bih ja bila slepa.
Juče na smeh jogi, ja se inače malo smejem, to mi je slaba tačka, nisam baš mogla da se nasmejem. Nekako ok, smejem se ja iznutra, ali ne ovako glasno. Jutros dođem na jogu, malo sam zakasnila, nema mesta i sednem kod gospodina iz Preševa, stavim prostirku, i kažem „Molim Vas“ a on kaže: „Će da može“ 🙂 🙂 To je meni toliko ljubavi pružilo, toliko pozitivne energije! I sad se jako radujem što sam ga saslušala i počela da se smejem onako baš od srca i otvorio me je skroz.
Svima želim da budu uporni i veruju u sebe i pre svega da imaju zahvalnost za sve pa makar bilo to i loše.“
Tatjana Savković
