Sukob vrsta je najveća, najviša i najrazornija katastrofa koju je zemlja ikada videla još od ledenog doba. Osim toga ona ide u nepovrat. To je sve ljudskom rukom stvoreno. Ni jedna druga vrsta na zemlji ne veruje ljudskoj vrsti. Ovaj nedostatak poverenja između naše vrste i drugih vrsta je alarmantan i osakaćuje naše postojanje na zemlji. Sa našim bezosećajnim životnim obrascima, stvorili smo tako široka polja nepoverenja između sebe i drugih vrsta na zemlji. Svaki čovek koji hoda zemljom je odgovoran za sukob vrsta. To je nasleđena kletva. Ovo narušavanje poverenja je počelo otprilike u isto vreme kada i odomaćivanje i uzgajanje životinja na farmi na način koji je prešao etičke granice. Zbog nedostatka osetljivosti, spustili smo vibracijske nivoe površine zemlje. Narušili smo sklad vibracijske ravni između drugih vrsta i čoveka. To isto važi i za kopno i za more. Stavili smo svoje prste svuda. Odvajanje sklada vibracijskih nivoa koji se mogu razumeti samo čulima izvan uobičajenih pet, je nepopravljivo u bliskoj budućnosti. Možda će biti potrebno nekoliko života da bi se to postiglo, ako je ikako moguće. Druga opcija je rekonstrukcija nakon demoliranja. To je zemljin izbor, na osnovu stanja u kom se nalazi. Zemlja koristi prirodne katastrofe da bi vratila ravnotežu i utrla put ponovnom stvaranju. Sami smo to tražili.
Ne zavaravajte se. Nisu svi ljudi u istoj vibracijskoj ravni. Postoje visoke i niske ravni delovanja među ljudima. Možemo da vidimo i razaranje koje iz toga proističe u svetu. Političke filozofije koje su dovele do ljudskih masakara su jasan znak različitosti operativnog nivoa. Svako živo biće koje živi na zemlji ima svoju frekvenciju. Međutim, sve vrste osim ljudske koriste svoje urođene veštine a ne spoljašnje predmete da bi manevrisale na zemlji. Samo ljudi sakate, manipulišu i bezobzirno uništavaju bića drugih vrsta. Pošto ne “osećamo” dovoljno, padamo od pohlepe za zadovoljstvima.
Čovek večno traži sreću. Čovek traga za unutrašnjim mirom i tišinom. Vredno radi na tome. Mnogo puta, teret predaka i teret društvene karme mu odlažu kretanje. On čezne za savršenstvom. Ipak, postoji odlaganje. U međuvremenu, um pravi haos. Um poredi, kritikuje, osuđuje i otuđuje čoveka od sebe samog, a kamoli od svojih vodiča; oslanja se na propale koncepte – često nasleđene, uskladištene u umu od pamtiveka. Na putu evolucije čoveka dok ne ugleda svetlost istine ima puno prepreka. Mnoge prepreke stvara čovek sam a mnoge stekne u svetu.
Ono što stvara, može i da uništi
Šta god svesni um pokupi, podsvesni um to neće neminovno uskladištiti. Međutim ono što se ponavlja, to se definitivno deponuje u formi u kojoj je i ušlo. Baš kao i računar. Ukucamo poruku i ako je ne snimimo, ona će se izgubiti iz memorije računara. Mi deponujemo u svoju podsvest samo ono što smo svesno energizovali i emocionalizovali. Isto tako, ono što se deponuje može da se opet manifestuje vremenom, bilo kada. To takođe može da postane vaša sudbina.
Svet se brzo okreće. Povoljno je vreme za čovekovu duhovnu evoluciju. Koji to činioci sprečavaju napredak i ne dozvoljavaju mu da iskoristi ovu bogom danu šansu?
1. Um – Kada kažem um, voleo bih da obuhvatim intelekt i ego. To je kolektivni um. Um je kanta za otpatke koja sadrži sve što je čovek stekao generacijama, i to deponovao pomoću emocija kao lepka. Koncepti, fobije, strahovi, brige, bes, mržnja, ljubomora, žudnja, ljubav, dobrota, samilost i tako dalje. Sve to pomešano čini um koji upravlja našim životom. Nikada nam ne da da ga se oslobodimo. U bilo koje doba tokom budnog stanja, um proizvodi neku karakternu osobinu koja se deponuje u njegovom skladištu, manifestuje, te tako iskrivljuje našu stvarnost. Mi na osnovu toga sudimo, kritikujemo, i osuđujemo druge ljude ili situacije. Obično se, kada postanemo negativni, povezujemo sa drugim takvim ljudima na istom vibracijskom nivou. Kada doživimo pozitivnost, onda bismo se radije izolovali. To takođe znači i biti objektivan sve vreme. Izvan uticaja uma nalazi se prava duhovnost. Ona dovodi do oslobođenja. Ništa se konstruktivno ne dešava u uznemirenom umu. Ništa se ne može sagraditi na uzdrmanom tlu.
2. Vrsta – nazvao bih to teretom ili kletvom naše vrste. Mi snosimo odgovornost i teret za to što smo rođeni kao ljudska vrsta. Superiorni smo po intelektu. Možemo da upravljamo svojim izborom. Mislimo i činimo. Možemo da modifikujemo materijale i možemo da stvorimo nove stvari. Dakle, bolji smo stvaraoci od bilo koje druge vrste na zemlji. Gde je stvaranje, tu je i odgovornost. Uništavanje predstavlja neodgovornost. Uništavanje materijala i života podjednako su jasni znaci pogrešne upotrebe moći koja nam je u rukama. Čovek je strašno propustio da deluje odgovorno. Njegova emotivna priroda i pohlepa su uništili samo njegovo stanište – zemlju. Najštetnije od svega je to što je izgubljeno poverenje između vrsta. Čovek je postao totalno izolovan. Ni jedna druga vrsta ne veruje čoveku. Nema poverenja između životinjskog i ljudskog carstva. Već postoji raskol na zemlji. Do toga je došlo jer smo generacijama zarobljavali, mučili i ubijali bića drugih vrsta, kao da su ratni kriminalci. Takođe smo istrebili mnoge vrste. I dalje radimo to isto dok ovo pišem. Gubljenje poverenja koje nam je došlo zajedno sa dozvolom ili izborom da postojimo na zemlji, postalo je gubljenje mentalne ravnoteže za čovečanstvo. Nema mira. Pravi mir nije moguć jer je atmosfera ispunjena žrtvama, mučenjima i krvoprolićem.
Kada su životinje počele da se koriste kao hrana, uzgajaju, hrane i ubijaju radi ljudskog hira za ukusom, izgubili smo kontrolu nad vlastitom savešću. Izgubili smo kontrolu nad sobom. Kada ubijemo bilo koje biće, kada odbijemo pravo bilo kojim bićima da postoje ili dele s nama prostor, mi činimo prekršaj narušavajući poverenje. Svako biće ima svoj karakter, svest. Svako biće je kao ljudi, osim što je druge vrste. Ista prava na zemlji. Ali, danas, ni jedna vrsta ne veruje ljudskim bićima. Kada ih uzgajamo, hranimo i ubijamo, poverenje koje su stvorili prema nama se takođe ubija. One osećaju da smo dobri kada ih hranimo na vreme. One nas počnu voleti bezuslovno. Tada, kada shvate da je ova ljubav bila sebična, samo radi njihovog mesa, one oslobađaju mnogo negativnih vibracija u atmosferu. Osećaju se prevareno, izdano i uginu slomljenog srca. Neću ponavljati o strašnom bolu koji druge vrste doživljavaju na našim kolektivnim farmama, o kojima sam pisao u svojim ranijim blogovima. Ali, pošto čovek sputava kretanje drugih bića radi svoje koristi, i pošto bezosećajno istrebljuje bića drugih vrsta radi svojih zadovoljstava iz hira, mi već aktivno učestvujemo u ratu vrsta. Možda ćemo imati lažni osećaj da smo mi ti koji pobeđujemo u ovom ratu kada ih bezobzirno ubijamo, ali nesreće se stalno beleže u svesti ove platforme zvane zemlja. Zemlja bi mogla da izabere da potpuno uništi i zbriše ugnjetavača sa lica zemlje. Svaki vrisak bola ostaje kao vibracija na zemlji. Sve je zabeleženo.
Kako gore, tako dole, kako unutra, tako napolju
Sukob vrsta uništava vibracijski nivo zemlje. Milioni životinja i ari okruženja se uništavaju svakog momenta. To je otuđilo čoveka a dosudiće i ljudskoj vrsti. Nesvesne navike u ishrani, nesvesni obrasci navika i nesvesno ili emocionalno življenje izolovalo je čoveka od samog sebe. Toliko toga je već uništeno u unutrašnjem i spoljašnjem svetu. Rane unutrašnjeg sveta se odražavaju u spoljašnjem svetu, a rane u spoljašnjem svetu se odražavaju kao ljudske bolesti.
Rat vrsta je u direktnoj vezi sa našim trenutnim stanjem nemira, anarhije i manjka ravnoteže. To se svakim danom povećava. Prirodne katastrofe su proistekle iz promene vibracijskog nivoa. Žrtvovanje vrsta utiče na mase. Nemir koji postoji u vazduhu čini da ljudski rod nailazi na još više prepreka u svom traganju za istinom. Jedan od ključnih razloga za naše agonije, žalosti i depresije je promena vibracijskog nivoa uzrokovana ratom vrsta. Ovo je tihi rat. Mnogi čak i ne shvataju da takav rat uopšte i postoji. Kada odemo u prodavnice i vidimo ili kupujemo mesne proizvode upakovane u atraktivne ambalaže, mi teško da uviđamo da potrošači tih proizvoda u stvari sponzorišu rat vrsta. Što je veća potražnja, to je više nesreća. Sva bića koja se ubiju radi ljudske koristi nisu bezlična. Imala su karakter, konstituciju i volju da žive baš kao i ljudi. Imala su takođe i pravo da dele zemlju sa ljudima. Osećaju se isto kao što su se ljudi osećali za vreme holokausta ili Pol Potovog režima. Osećaj je isti. Neizbežna smrt! Bespomoćnost! Pomireni sa sudbinom! Suze! bol! i Bespomoćna predaja! Svako biće svake vrste koje ugine svakog dana se ovako oseća. Verujte mi.
Ako zemlja treba da bude bolje mesto za ljude i druge vrste da bi mirno živeli, onda koegzistencija mora da postane istina. To treba da se zasniva na poštovanju. Postoji sklad između svih drugih vrsta osim čoveka. Jelen razume i uvažava glad lava. I jedan iz klana se može čak i da žrtvuje svoj život da bi spasio ostale i poštovao sklad vrsta. Lav ne ubija radi zadovoljstva. Otuda, postoji predvidljivost koju druga vrsta razume. Dok u slučaju ljudske vrste, mi ubijamo, zarobljavamo, mučimo i sakatimo životinje radi svojih sadističkih zadovoljstava. Gajenje životinja radi “lova” i kontrolisana zaštita ljudske vrste tako što se naprednom tehnologijom smanjuje životinjska populacija, predstavljaju znake manjka svesti. Priroda ima svoj sopstveni efikasni sistem regulacije. Lavovi i jeleni imaju različite obrasce razmnožavanja, obrasce rasta i stilova života uključujući i apetit. Trava raste brže i životinje koje opstaju na njoj, održavaju je podšišanom. Kada populacija jelena naraste, lavovi ih kontrolišu, i tako dalje i tako dalje. Kada se ljudi razmnožavaju, nema osetljivosti. Oni se previše namnože i preuzimaju svet drugih vrsta tako što ih prethodno unište. Tako, manjak truda u pogledu koegzistencije je razdvojio ljudsku vrstu od svih drugih vrsta. A betonske džungle koje smo stvorili radis sebe samih nas čak i otuđuju od svoje sopstvene vrste.
Sukob vrsta igra veliku ulogu u psihosomatskim bolestima koje doživljavamo svakog dana. Strašne muke i boli čovečanstva nose teret naših zločina prema drugim vrstama. Moramo toga biti svesni. Rat vrsta je najveća katastrofa koju je čovečanstvo oslobodilo na zemlji, dolaskom tehnološkog doba. Osvajanja koja je čovek dostigao su sve spoljašnja i bezvredna. On nije osvojio ništa iznutra i propustio je da prepozna da je jedina stvar na svetu vredna osvajanja unutrašnji prostor. Nije trošio vreme da bi izgradio polje unutrašnjeg mira, umesto toga je uništio šume, staništa miliona bića i napravio terene za golf radi svog hobija. Manjak svesnosti pogađa čovečanstvo i nastaviće da ga pogađa.
Moramo da uradimo sve što je u našoj moći da vratimo poverenje između vrsta. Treba da se ponovo ujedinimo i povežemo. Treba da vratimo mirnu koegzistenciju zasnovanu na poštovanju i skladu.
Sklad. To je ključ. Unutrašnji sklad. A da bi postigle unutrašnji sklad, sve vrste treba da koegzistiraju. Priroda treba da ostane netaknuta. Život treba da cveta prirodno. Inače, očekujte nesreće, unutra i spolja. Ne volim da zvučim zloslutno, ali to je istina. To se dešava. Dešavaće se sve više narednih godina. Neminovno će doći do razaranja. Budite toga svesni.
S Ljubavlju uvek
M
Prevod i uređivanje: Biljana Vozarević
Lektura: Ivana Miljak
Originalni tekst je ovde.
