Biti u braku sa Duhovnim Majstorom zasigurno nije običan život. Faktor Mohanđi je teško objasniti. Da li istinski možemo razumeti ono što je božanski uzvišeno gledajući kroz prizmu naših ograničenih shvatanja? U ovom blogu (iz dva dela), Biba Mohan otvara pogled kroz prozor u svoj dom i svoje srce deleći tračak uvida u život sa Mohanđijem.
Namera iza ovog teksta je da podelim sa vama koliko velik izazov – ipak veći blagoslov – brak sa Mohanđijem istinski jeste. Nadam se da će ovo raspršiti sumnje i brige nekih od vas.
Kada sam odlučila da se udam za Mohanđija, znala sam da će to doneti i veliku neizvesnost, daleko od uobičajenog, jasno strukturisanog bračnog života. Uobičajeni život udate žene me i tako nikada nije privlačio. Uvek sam volela izazove, a njih zasigurno imamo i na pretek.
Pet sati nakon našeg venčanja kod Matičara u Novom Sadu, koje je bilo propraćeno uobičajenim ručkom i okupljanjem porodice, već smo bili u Beogradu da bismo održali meditaciju. Neki od rođaka su iskazali nezadovoljstvo povodom našeg napuštanja svadbenog slavlja, a ja prosto nisam mogla naći dovoljno razumljivo objašnjenje zbog čega to tačno moramo otići ranije… Taj momenat je označio jedan skroz neobičan brak u svoj svojoj prirodnosti. Znala sam da se udajem za promene, fleksibilnost, izazove koji pomeraju granice komfora, te za oslobođenje od ovozemaljskih stega. Upravo to je u potpunosti u skladu sa mojom buntovničkom prirodom – oduvek sam volela da radim stvari onako kako sam ja osećala da je ispravno, ono što je u skladu sa mojim unutrašnjim nahodjenjem, bez obzira kako to drugi videli. Kada me novinarka iz Dubaija u 2008. godini intervjuisala o mojim časovima Joge i glumi u indijskom filmu, bila sam iznenađena kada sam videla kako je odlučila nazvati taj članak – „Buntovnik sa svrhom“. Podrobnije sam promislila o tome i shvatila koliko je to istinito.
Moje buntovništvo nije bilo fokusirano na ono protiv čega sam, već na sopstvenu istinu i uverenje da samo kada imamo hrabrosti da živimo svoju istinu, naš život postaje istinski potpun.
Religijske dogme i određena društvena pravila koja za mene nisu imala ni malo smisla nisu imale nikave šanse u mom svetu… Na primer, kada smo se Mohanđi i ja venčali, osećala sam se slobodnom da izaberem svoju venčanicu po svom nahođenju umesto uobičajene bele venčanice – pomislila sam „na posletku, to je moje venčanje i ja bih trebala da obučem ono što meni zaista prija“. Ista misao je primenljiva i za izbor burme. Nikada mi nije prijalo da nosim prsten ni na jednom prstu osim na srednjem. Naišla sam na prsten koji savršeno simbolizuje našu uniju – dva srca spojena u večan tok energije, slaveći Ljubav bez stega, Ljubav koja prevazilazi sve granice, Ljubav koja je čista i večna….
Kada govorim o Mohanđiju, ne gledam na njega samo kao muškarca ili supruga. Ja ga sagledavam kao biće potpuno posvećeno višoj svrsi; slobodno biće koje je takođe igrom slučaja i moj muž, ali na prvom mestu neko ko je istovremeno ovde i svugde, sa mnogim ljudima u mnogostrukom vidu postojanja, biće koje se kreće bez napora između različitih razina postojanja i zadataka.
Često ljudi ne mogu da vide više od očiglednog. Oni su nesvesni da oni sude o svemu u životu koristeći svoj ograničeni um i ograničeno znanje koje je stečeno tokom obrazovanja. Kada me Mohanđi nekada izgrdi pred drugima, izvesno je da ću uskoro dobiti sledeće pitanje: „Zašto je on tako napadan i grub prema tebi?“ ili „Da li Mohanđi ikada provodi vreme sa tobom? Da li ti se ikada obraća sa ljubavlju, nežnošću i uvažavanjem? Da li provodi vreme sa Milom?“ Iz tog razloga sam odlučila da napišem ovaj blog, kako bi postavila stvari na svoje mesto.
Odgovor na to bi bilo sledeće – Mohanđi je objektivan i u potpunosti nepristrasan. On mi ne čini nikakve ustupke, ništa više nego bilo kome drugom. Ja to i ne očekujem jer poznajem njegovo srce i njegovu posvećenost ka višoj svrsi za koju on živi.
Primećujem da se ta svrsishodnost događa svakodnevno. Uistinu Mohanđi je kao ogledalo, te u potpunosti popuni posudu koju ste mu doneli. Ako dođete pred njega sa setom i umom punim gneva i mržnje, ogledalo njegove svesti vam to reflektuje nazad sa preciznošću lasera, u nameri da to osvestite i izbacite iz svog sistema istog trena. Isti princip se primenjuje i na mene kada me on grdi. Međutim, ako donesete pred njega ljubav, on se topi i tu ljubav vam reflektuje višestruko – ogledalo zvano Mohanđi iskreno i objektivno odražava vaše lično stanje ili prirodu.
Kad god je koristio oštre reči i grdio nekoga, jasno sam videla kako se stanje te osobe menja gotovo momentalno. Njegovo prisustvo uvek transformiše i isceljuje. Međutim, mnogi ljudi dolaze sa očekivanjima. To su isti oni koji odlaze sa primedbama i zamerkama. Očekivanja nikada ne pale kod Mohanđija. On nikada ne udovoljava željama/potrebama koje proizilaze iz očekivanja. On kaže: „Ja se nikada ne mešam u nečiju karmu. Sve što činim ima za cilj da otklonim blokade na putu nečijeg duhovnog rasta kako bi data osoba mogla nastaviti dalje efektivnije i intenzivnije“. Oni koji se žale na njega ga očigledno nisu razumeli. Kada sam mu jednom prilikom rekla da njegov direktan pristup može biti protumačen kao nepristojan, on je odgovorio: “Šta ja imam sa mišljenjem drugih ljudi? Ja nikada ne radim ništa za sebe. Ja to činim za njihovo dobro. Ja to činim iz ljubavi i samilosti, iz potrebe da ih uzdrmam, da ih probudim iz njihovog dubokog dremeža sačinjenog od rutine i navikama uslovljenog neznanja i šablonskog ponašanja. Ja to činim iz ljubavi, ne mržnje. Kada neko nekoga prekoreva iz besa ili mržnje, to ne donosi dobrobit ni jednoj strani. Ono što ja radim nije iz gneva ili mržnje prema toj osobi, nego iz ljubavi. To čini moje odgovore nesebičnim i čistim. Ako to neko ne shvata i odluči da ode od mene, kako ja to mogu sprečiti?“ Zaista, ključna razlika je u nameri – da li su reakcije bazirane na ljubavi ili mržnji? Ovo bi trebalo jasno razumeti i znati.
Kada god bi me Mohanđi prekorevao, nikada nisam osetila uobičajenu senzaciju skupljanja srčane čakre i bolnog emotivnog ožiljka koji bi ostao urezan dugo posle prekora. Baš nasuprot, uvek sam osetila kao da je nešto uklonjeno iz mene. Neka blokada bi bila očišćena, praćena unutrašnjim pomakom, donoseći osećanje olakšanja, jasnoće i blaženog stanja lakoće. Ono što je još interesantnije je to da se ja ni ne sećam niti jednog od njegovih ranijih prekora ili grdnji. Iskreno ne mogu da se setim ni jednog jedinog. Posle takvog incidenta, čak se ni on neće setiti šta mi je rekao, niti bilo ko drugi, osim ako ga neko ne podseti. On uvek sve obavlja u sadašnjem trenutku, prelazeći iz jednog u svaki naredni trenutak bez ikakvog napora. Ništa ne ostaje na platnu Mohanđijeve svesti dok on teče kroz život. Ništa ga ne može zadržati duže od tačno određenog vremena. Ovo, moram reći, je jedinstven kvalitet duhovnog Majstora – ako Majstor ne može da izgrdi svog sledbenika/privrženika i probuši balon njenog ili njegovog ega, onda on nije Majstor.
Ušećerene/uvijene reči koje imaju dvostruko značenje zarad ostvarenja određenog cilja su kvalitet političara, ne duhovnog Majstora. Svaki pravi privrženik/sledbenik bi trebao prepoznati vrednost grdnje i prihvatiti je sa zahvalnošću, jer niko ne može da se bori protiv ugrađenog mehanizma ega, ali Majstor može. U mom slučaju, situacija je jedinstvena i nešto više izazovna, iz tog razloga što je moj Majstor u isto vreme i moj suprug, a kada se dogode nesuglasice svaka supruga želi da bar ponekad bude u pravu. 🙂 Ja eto nemam to pravo, a kada se ego pobuni ne mogu se žaliti jer je takav brak bio moj svestan izbor!
Bila sam svedok nečeg prelepog u mnogim situacijama u Mohanđijevom životu do dana današnjeg – on ne nosi u sebi bes, mržnju ili neprijateljstvo (netrpeljivost) prema nikome. On samo odgovara na situaciju objektivno i nastavlja dalje. Jednog dana je rekao: „Pogledaj ptice i životinje. One prihvataju životne situacije onakvim kakve one jesu. Sirotu macu je udario auto i slomio joj nogu. Ona se odvukla na drugi kraj pločnika i izlizala svoje rane. Ona je prestala da plače gotovo trenutno i počela da se nosi sa svojom trenutnom situacijom. Pogledajmo na to objektivno. Zbog čega se mi toliko opiremo? Ako bi se to dogodilo čoveku, on/ona bi istog momenta iznašao nekoga da okrivi i načinio datu situaciju još gorom. Nedostatak prihvatanja onoga što jeste u datom momentu je jedan od glavnih razloga ljudske tuge (jada). Niko ne dobije ono što nije zaslužio. Dakle, prihvatanje stvarnosti je važno kako ne bismo ostali zaglavljeni sa mestom, osobom ili situacijom.“
Uistinu, naš otpor je ono što nas vodi u igru okrivljavanja, u jad i samosažaljevanje. Ali ovo nije slučaj i sa Mohanđijem. Ovo je naročito bilo primetno dok je radio u poslovnom svetu (do polovine 2012-te). Gde god da je radio, on nikada nije čekao na druge da završe svoj posao. On je imao naviku da bude dostupan danonoćno, nikada ne gaseći mobilni telefon (moram priznati da nisam bila naročito oduševljena sa time…) – uvek dostupan i spreman za posao! Uprkos njegovoj marljivosti i posvećenosti poslu i činjenice da je uveliko proširio poslove firme, njegovi menadžeri se nisu odnosili fer prema njemu. On bi to samo stresao sa sebe i rekao: „Ja radim u skladu sa svojim kapacitetom, upravo kao i oni – život se nastavlja.“ Mohanđi je stresao sa sebe mentalni/emotivni teret nepravde i pustio ih da se sami nose sa svojom karmom. Isto važi i za sve one koji su ga varali ili izneverili u životu. On se samo otkači od osobe, mesta ili događaja i produži dalje. Potpuno prihvatanje i objektivnost su bili uvek očigledni u svakom njegovom poslu. On je uvek imao običaj da kaže: “Ako si dobar u onome što radiš, za tobom će uvek biti i potražnja. Sunce čak ni oblaci ne mogu na duže vreme da sakriju.“
Mohanđi je istinski introvertna osoba. Ja ovo znam bolje nego iko drugi. On voli da bude ostavljen na miru i sam. Uvek se setim priče iz njegovog detinjstva – kada ga je učiteljica u prvom razredu pitala šta želi da bude kada odraste, on je rekao: „Želim da budem sam.“ Zbog ovog odgovora učiteljica ga je procenila kao retardiranog! Sigurna sam da bi se njeno mišljenje promenilo kad bi mogla da vidi Mohanđija danas. Kako se broj ljudi koji mu prilaze mnogostruko povećava u proteklih par godina, njegovo privatno vreme je srazmerno postalo ograničenije i samim time i dragocenije. On se nikada nije požalio. On samo zahteva disciplinu i razumevanje od ljudi. U isto vreme Mila i ja nismo gurnute u zapećak. On nikada ne propušta čak ni najsitnije detalje i uvek se pobrine da smo mi zbrinute i zaštićene. On se uvek pobrine za nas, kada god je to zaista potrebno, na ovaj ili onaj način (da li direktno ili kroz druge ljude). Sve što ja znam jeste to da na kraju svi naši problemi budu razrešeni. Imajte na umu da on to isto radi za sve koji su povezani sa njime. Možete li da zamislite veličinu/težinu njegove odgovornosti u ovoj razini postojanja?
Mnogobrojna svedočenja koja pristižu kroz blogove ili e-mejlove su istiniti odrazi onoga šta Mohanđi jeste i znači ljudima. On je ceo svet i za mene.. Isto toliko znači i mnogima širom planete. On je dotakao mnoge živote tokom godina. Mnogi su mu prišli, a istovremeno i mnogi su otišli razočarani. Kao što je pomenuto gore, to su obično oni koji dođu sa mnogo očekivanja i otiđu razočarani. Mohanđi mi je ranije govorio: „Ova osoba neće ostati. On je došao sa očekivanjima. Ja ne mogu ispuniti njegova očekivanja (želje). Ja neću učiniti ništa što je protivno njegovoj karmi.“ Mohanđi uvek stoji uz istinu i etiku duhovnosti. Videla sam ga kako čini stvari koji su čak i njemu izazivale mučninu ili ga prikovale za krevet – ljudi bi mu dolazili sa ozbiljnim problemima i bolestima i iz čistog saosećanja, on bi uklonio sve njihove tegobe i preuzeo ih na sebe, ostavljajući ih oslobođene. Ovo me je zabrinjavalo. Onda bih se podsetila: „On zna šta čini. On ima jasnoću svrhe i čeličnu volju. Neću se mešati.“ Ipak ljubav bi preplavila moje srce…
Dok delim sa vama moje misli, hiljadu lica prolaze mi mislima. Lica svih onih koje je Mohanđi dotakao u proteklih 7 godina koliko ga ja poznajem. On je osnažio hiljade. On je na pozitivan način dotakao toliko mnogo života širom planete, blagoslovivši ih sa upravo onim što im je nedostajalo kako bi nastavili dalje da se razvijaju. Čak šta više, duhovnost na stranu, on je obogatio mnoge živote kroz duhovno/životno savetovanje bez ikakvog očekivanja za uzvrat. Svako može odistinski dotaći i osetiti „Mohanđi faktor“ u životima ljudi iako neki ne žele to da priznaju zbog svog ega. Ali njegovo postojanje na Zemlji definitivno jeste osnažilo i nastavlja da osnažuje hiljade. Koja je vrednost života, ako nije življen za druge? Mnogi su poslali e-mejlove ili su napisali blogove o „Mohanđi faktoru“ u svom životu. Mnogi su odlučili da ga ignorišu, nazivajući to slučajnošću. Osećam sažaljenje onda kaka milost ne može biti prihvaćena i negovana sa zahvalnošću. Mohanđi je nastavio da daruje duboka iskustva i spoznaje bezuslovno. On nikada ništa nije očekivao za uzvrat niti je mario za to ko će ga voleti, a ko kritikovati. On je samo sebe učinio dostupnim i nastavio sa svojim radom. „Mohanđi faktor“ nastavlja da dodiruje mnoge živote svakog momenta. Nepotrebno je reći da se ponosim što sam deo ove duhovne misije, ovog velikog pokreta bezuslovne ljubavi.
Mohanđi je oduvek verovao u davanje sve od sebe u potpunosti i u svakom trenutku, bez spletkarenja i skrivenih namera. Ako postoji jedna stvar koju Mohanđi prezire kod ljudi to je izveštačenost, zajedno sa pretenzijama i maskama. Bez da misli na nekog određenog, on bi rekao „Ovim ljudima ne treba ništa od mene. Oni ne mare za oslobođenje. Oni traće moje vreme – ne mogu im dati ništa. Došli su da podele sa mnom svoje pretenzije i nesigurnosti. Došli su da me porede sa nekim drugim. Ja nemam ništa sa time. Oni traće moje i svoje vreme.“ Drugom prilikom, čula sam kako govori nekome preko telefona: „Oh, ona nema ništa sa shvaćanjem Boga. Ona samo juri za duhovnim senzacijama. Ja sam pogrešna osoba za tako nešto. Moj put je taj koji vodi do poništenja svih lažnih identifikacija i želja, sve do krajnjem stapanjem svesti sa Svevišnjem. Sve što je njoj potrebno je svesno ratosiljanje njenih pretenzija. Ona može dosegnuti najviše samo ako je spremna da se reši svojih maski.“
Neki moji prijatelji bi mi rekli: „Ti si kao samohrana majka. Tvoj muž nikada nije tu.“ To je možda istinito fizički, ali Mohanđi se uvek pobrine da osetimo njegovo prisustvo i pomoć na nebrojeno mnogo načina. Moj muž Mohanđi upravlja ogromnom misijom koja povezuje mnogobrojna bića širom kontinenata. On radi više od 18 sati dnevno. On spava veoma malo. Čak i kada spava, san ne koristi za svrhu koja je pukok lične prirode. U momentima kada bih primetila njegovo jedva vidno disanje i pojačano zračenje energije (koje ukazuje na astralno putovanje i rad na drugim razinama svesti) podsetila bih sebe da je ovo ono što sam tražila i blagosloveno dobila – dakle kako bih se ikada mogla žaliti? Nisam ni mogla zamisliti sve izazove koji bi mogli da naiđu, ali sam mentalno bila pripremana da prihvatim sve što bi moglo da naiđe sa ovom odlukom. Čak i dok smo živeli zajedno 3 godine, pre nego što ćemo se venčati, ja sam znala da on pripada svetu i bila sam srećna što ću služiti svetu kroz njega i sa njime. To je upravo ono što sam oduvek želela da radim u svom životu. Kada sam tokom posete Sai Babi u Indiji 2006-te godine zatražila supruga koji će biti Majstor, ono što sam ustvari tražila jeste „Neka se udam samo ako će to dalje produbiti moju službu čovečanstvu i uzdignuti me dalje. Ništa se ne može porediti sa unijom kroz koju možemo slaviti Ljubav i služiti Ljubavi.“
Nastaviće se …..
Preveo: Dragan Vučenović
Originalni tekst je ovde.
