Napisao: Milan Bojić
Bilo je leto 2013. godine, čudno i snažno po mnogo čemu. Provodio sam ga u rodnom gradu, u roditeljskoj kući, radeći na zemlji koju imamo. Na dedovini sa majčine strane bilo je posađeno nekoliko ari kupina. Tog leta je sve bogato rodilo i ja sam sklopio dogovor sa porodicom da od prodatih kupina dobijem deo novca. Novinarsko siromaštvo uzimalo je danak, radio sam sve, želeo sam da postanem poljoprivrednik i obezbedim egzistenciju. Provodio sam svaki dan sa svojom porodicom, a tako nešto nisam sebi priuštio još od kada sam napustio kuću i otišao na studije. Prošlo je dakle više od deset godina od kada sam proveo tri spojena meseca sa roditeljima, bratom i dedom. Tenzija u vazduhu bila je toliko gusta da bi sve planulo ukoliko bi neko kresnuo šibicu. Svi naši pređašnji šabloni ponašanja su oživeli, samo sa jednom razlikom ~ ja sam se drastično promenio. Već nekoliko godina intenzivno sam meditirao i koristio razne tehnike samorazvoja, i sada sam od strane najbližih bio izložen osudi zbog svog načina života. Nisam jeo meso, živeo sam svoja duhovna uverenja i imao sam ideje koje se nisu uklapale ni u jednu porodičnu sliku. U nekim trenucima osećao sam da me proždiru i razapinju na krst, prolazio sam kroz sve moguće faze koje takvi međuljudski odnosi proizvode. Ukratko, prolazio sam kroz haos…
Međutim, u senci burnih porodičnih odnosa, koji su svakog narednog trenutka doživljavali neku novu kulminaciju, rađala se čudna vrsta oslobođenja. Ona koju sam teško mogao zamisliti.
Susret sa nasleđem predaka
Tog jutra smo u kupinjak otišli deda, majka, otac i ja. Radili smo čitavo jutro, sve je išlo kao i uobičajeno. U nekom trenutku zazvonio mi je telefon. Bila je to moja draga prijateljica Valentina, duhovni saborac sa mnogih ratišta i zgarišta ega i uma. Kroz brojne doživljaje duhovne prakse, stekli smo jaku povezanost. Sanjala je te noći našeg učitelja i od njega je dobila važnu poruku koja se ticala mene i mog odnosa sa precima. Ne sećam se tačno šta je sve izgovorila, međutim odmah nakon našeg razgovora, upao sam u blagi trans. Osetio sam da nadolazi nešto što poseduje ogromnu snagu i važnost, i znao sam da je u pitanju razrešenje predačkog nasleđa i teške karme. Telo mi je brujalo, a um je postao kao platno na kom su se ređale slike predaka koji su radili na istoj zemlji na kojoj sam sada stajao. Bili su moćni i jaki, postali su bogati i oholi i tako polako utirali put svoje propasti. Postali su prepotentni i podsmešljivi, omalovažavali su druge. Ljudi su ih mrzeli i kleli, a oni su usled toga postajali sve tvrdokorniji. Pala je i krv. Mržnja im je rasla, ego je gutao sve pred sobom. Nekada moćna loza, iz koje je rođen čuveni srpski naučnik Jovan Cvijić, gasila se munjevitom brzinom.
Ja sam se rodio da posvedočim kraj porodice Avramović, celokupne majčine linije. Deda je bio silan i bogat, a postao je siromah koji je sada štedeo svaku mrvicu hleba. U familiji su se rađala samo ženska deca i udajama je prezime Avramović nestajalo. Nekadašnji hektari plodnih oranica, vodenice i kafane, sada su bili prodati, a ostaci izdeljeni između preostalih naslednika.
Sve je postajalo jasno i čisto. Uspeh i moć nekoliko generacija vodio je ka degeneraciji i padu čitave loze. Sada sam jasno video sva svoja uverenja, sve stavove koje sam imao, kao posledicu porodičnog nasleđa. Moj odnos prema novcu i radu, prema bogatstvu i siromaštvu. Moj ego, moj pogled na svet. Sve je bilo plod pažljivo izabrane predačke loze koja je jedina mogla da mi podari takvo iskustvo i natera me na put oslobađanja.
I došlo je vreme, sazreo sam da se suočim sa porodičnim demonom.
Tako sam ga prvo i video. Ogroman oblak, tamno crvene boje kružio je oko mene. Davio me, pritiskao mi grudi. Video sam lica svojih dedova i baba. Osećao sam kovitlace negativnih emocija, prolivenih među svima njima. Osećao sam težinu lanaca protraćenih života i gorčinu kletvi onih koje su povredili svojom bahatošću. U tim trenucima preostalo mi je samo da se molim svom učitelju. Samo njegova svetlost mogla je razbiti vekove tame.
Otac, majka i deda su već bili odmakli u kupinjaku, i ja ih nisam video. Sve je bilo dirigovano, a slika i prisustvo učitelja su postali neverovatno snažni. Imao sam osećaj kao da stojim u svom učitelju, kao da sam obukao njegov lik i svetleću belu odoru. Dobijao sam jasne spoznaje o prirodnom toku života, precima, izborima i posledicama koje svi pravimo i osećamo. Porodični “demon” je istrajavao i ja sam osećao da moram da uđem u borbu sa njim. Učitelj mi je spuštao spoznaje da treba da odem do ruševina stare porodične kuće od pre nekoliko stotina godina. Tu je sve počelo, loza Avramovića je starosedelačka, živeli su na prostoru Zapadne Srbije stotinama godina, čak i nekoliko knjiga o tome govori.
Pribojavao sam se mog odlaska tamo, zapadao sam u sve veći trans i strah od nekog strašnog obračuna sa duhovima prošlosti oduzimao mi je dah. Učitelj je spuštao spoznaju za spoznajom u moj um.
Trenutak pohlepe
Odjednom, shvatio sam da ne treba da se borim, počeo sam da prihvatam demona i da usmeravam svoju svest na njega. Učitelj mi je jasno dao instrukciju da uberem dvanaest kupina, po šest u svaku ruku, i da ih odnesem do ruševina stare kuće i tamo prinesem kao žrtvu.
Pružio sam ruke da uberem kupine, ali onda sam pomislio da izaberem neke lošije, da ne bacim uzalud lepe primerke. Tada me probode spoznaja pohlepe. Shvatio sam varku uma i predačku slabost. Odlučio sam da ću za pretke izabrati najlepše primerke. Ubrao sam dvanaest prelepih kupina i sa punim rukama krenuo ka staroj porodičnoj kući udaljenoj skoro kilometar. Dok sam hodao upao sam u potpuni trans.
Konačna pobeda svesti
Demon je postao presnažan, a isto tako i učiteljeva svetlost. Demon je govorio da ga ne mogu ostaviti, da uzalud pokušavam, ja sam drhtao, ispuštao sam čudne zvukove, nešto nalik režanju. Hodao sam poluzatvorenih očiju, skoro teturajući. Učitelj je snažno sijao. Odjednom, mantre su počele da preplavljuju moj um. Ne sećam se šta sam govorio, znam samo da je bilo u vezi predačke krvi, predaje, nasleđa, izbora. Sve je bilo kristalno jasno u tom trenutku, svaka mantra je poput topovskog đuleta gađala demonski oblak predačkog nasleđa. Mantre su nastajale u mom umu i navodile moju svest u komunikaciji. U određenom trenutku postao sam potpuno svestan. Svi uzroci i sve posledice mog rođenja u datoj porodici postali su mi jasni. Lekcije koje sam učio postale su mi jasne. Odjednom, demonski oblak je bio potpuno osvešćen. Znao sam sve o njemu. Stajali smo jedan naspram drugog i gledali se. Imao sam snagu, po prvi put.
Dok sam se približavao ruševinama kuće, oblak je progovorio poslednji put u pokušaju da me potčini. Rekao je da ne mogu da ga napustim. Mirno sam odgovorio da sada imam slobodu izbora i da je moj izbor božansko pravo. Ućutao je. Popeo sam se uz blago uzvišenje i došao do mesta gde su nekada živeli moji preci. Sada su čak i ruševine stare kuće bile poravnate sa zemljom i obložene travom. Stajao je samo panj nekadašnjeg drveta koje je tu krasilo dvorište.
Stegao sam šake pune kupina i modar sok, poput krvi, oblio mi je ruke. Um su mi opet preplavile mantre u kojima sam svu svoju krv nasleđenu od predaka vratio natrag njima, pročišćenu i osvešćenu. Obrisao sam simbolično “krvave” ruke o panj i zaputio se ka starom porodičnom izvoru. Ritualno sam prao ruke ledenom vodom dok su se nove mantre smenjivale. Vodom predaka spirao sam krv predaka.
Osetio sam neverovatnu lakoću i čistotu. Oblak porodičnog prokletstva nestao je iz moje svesti, i ogromna snaga se ulila u do malopre drhtavo telo. Mogao sam da čujem kako mi preci sa neba aplaudiraju i pevaju. Osećao sam kao da sam ovim činom postigao nešto veliko i za njih. Postao sam svestan izbora svih duša, a posebno duša koje su vezane teškim predačkim i porodičnim nasleđem. Svaka porodica je brižljivo izabrana od strane naše duše sa tačno određenom svrhom. Svaka porodica je riznica lekcija koje moramo savladati pre nego što nastavimo svoj put ka daljim spoznajama.
Vratio sam se u kupinjak, potpuno nesvestan vremena mog odsustva. Na moje iznenađenje, niko nije primetio da sam negde odlazio. Sve je bilo u savršenom redu. Ćutao sam i topio se u jednom od najvrednijih duhovnih iskustava. Shvatio sam reči učitelja o tome da se u pravom trenutku sve dogodi samo od sebe. Ja ništa nisam želeo niti radio po ovom pitanju. Jednostavno sam bio spreman za to iskustvo. Svetlost voljenog učitelja provela me je kroz sve kao roditelj što vodi svoje dete u šetnji – polako i nežno držeći za ruku.
Svoj život od tada potpuno predajem njemu. Njegova ruka je svetlost i ja ću je zauvek držati.
Večno zahvalan,
Milan Bojić
