Sida s Himalaja i Farmerov sin
Atmanandini memoari o Muli Babi
Bilo je to pre mnogo godina. Tokom jednog od mojih putovanja u Kumaon regiju na Himalajima, desilo mi se da upoznam jednog zanimljivog sveca koga su seljani zvali Muli Baba. Muli znači rotkvica ( beličasto povrće koje se koristi ze zelenu salatu u severnom delu Indije). Kada sam ga upoznao, Muli Baba mi je izgledao kao šezdesetogodišnjak. Iz radoznalosti sam pitao jednog od seljana zašto Muli Baba ima ime po povrću. On mi je odgovorio: “Ne znamo odakle je on došao i kako se zove. Iznenada se pojavio u selu i počeo da luta tamo-vamo, spavajući na najčudnijim mestima, ignorišući kišu i Sunce. Isprva smo ga smatrali ludim prosjakom. Ali onda smo uvideli da on uopšte ne prosi. U stvari, uvek je kupovao jedno određeno povrće – rotkvice, od novca koji je vadio iz svoje grube vreće sa ramena. Počeli smo se pitati kako to da on ima novac. Niko se nije usuđivao da ga pita. Uskoro se naselio u blizini puta za džunglu, praveći sebi sklonište od bambusa, šiblja i mokre tkanine. Ovo nije bilo dovoljno da zadrži stalnu kišu koja je padala. Ali, on je izgledao zadovoljan. Ubrzo su ljudi počeli da prepoznaju njegov ugled i počeli su da ga posećuju.
Budući da smo videli da jede samo rotkvice, svi su mu donoslili rotkvice kao ponudu. I kao pomoćno sredstvo ili lek, on je svima davao rotkvicu. Jednom prilikom je jednog pacijenta koji je bolovao od raka grla naterao da otvori usta i gurao mu rotkvicu i vadio iz usta tri puta. Čovek je vrištao od bolova, ali je momentalno izlečen. Njegove metode bile su čudne. Jedna gospođa je popila sok od rotkvice koji joj je dao i izlečila čir na želucu. Njegova rotkvica je spontano lečila sve bolesne. Ali, bilo je i dana kada nije uopšte izlazio iz svog šatora i kada nije nikoga sretao. I tih dana, ako bi se neko približio, bacao bi rotkvicu na njega i terao ga. I ako bi ga rotkvica pogodila, spontano je bio izlečen. Bio je toliko moćan. Najčudnija stvar koju sam čuo je da je jednom starcu gurao rotkvicu u anus, pošto je patio od zatvora i izlečio ga. Kažu da je krv lila iz njega i napravila bazen oko njegovih nogu i ljudi su se uplašili da bi starac mogao da umre. Starac je glasno plakao, od straha kao i zbunjenosti. Uskoro je došao k sebi i bio sposoban da sam ode, potpuno izlečen!”
“Muli Baba izgovara samo jednu reč – AUM, koja zvuči kao Hmm iz njegovih usta. Nikada ništa nikog ne pita i bilo kad kada mu nešto treba, novac se samo pojavi u njegovim rukama, tako da sve plaća novcem.”
Morao sam da upoznam Muli Babu. Privlačnost je bila toliko jaka da nisam mogao da zamislim da odem iz tog sela, a da ga ne upoznam. Proveo sam sedam dana i sedam noći u ovom udaljenom selu, više puta posećujući prebivalište Muli Babe. Uvek se ispred njegovog šatora nalazila mala grupa ljudi. Uvek sam čekao zato što pacijenti moraju imati prednost. I kao da testira moje strpljenje, čim bi poslednji pacijent otišao, ulazio bi u šator i navlačio zastor, ignorišući me. Sedam dana kasnije, jednog dana bacio je rotkvicu ka meni. Uzeo sam je i vratio se u svoj smeštaj. Te noći jeo sam samo to. I nešto se pomerilo u meni. Upao sam u dubok trans koji je trajao nekoliko dana. Nisam napuštao svoju sobu, niti sam jeo, spavao ili koristio toalet. Nisam čak pio ni vodu. Kada sam se vratio u uobičajeno budno stanje, shvatio sam kako je moćan avadhuta ovaj Muli Baba. Nisam gubio ni minut. Odmah sam se vratio kod njega.
Kiša je pljuštala iz gustih oblaka. Grmljavina i kiša. Nikoga nije bilo na putu od sela. Nisam imao ni kišobran. Čvrsto sam odlučio da vidim Muli Babu, ili bar da budem u njegovom prisustvu. Voda je tekla stazom i bila do kolena pa mi je bilo veoma teško da se krećem. Ni za šta nisam brinuo. Ništa me nije moglo sprečiti da odem do prebivališta Muli Babe. Gazio sam kroz vodu i dosegao čistinu u šumi blizu skloništa Muli Babe. Tkanina na skloništu je bila premokra i ljuljala se na kiši i vetru. Bilo je hladno. Drhtao sam. Kada sam prišao bliže, video sam rupu u materijalu kroz koju sam pogledao unutra. Muli Baba je sedeo, sa očima podignutim ka nebu, potpuno miran i nepomičan, dok je kiša padala po njemu kroz brojne rupe sa krova od tkanine njegove kolibe. Bio je potpuno van uticaja vremena. Stajao sam neko vreme gledajući ga. Ja takođe nisam mogao da se pomerim. Stajao sam na kiši izvan njegovog šatora, dok je Muli Baba sedeo na kiši unutar svog šatora. Ista kiša padala je po obojici. Osećao sam kao da smo obojica pod jednim kišobranom prirode koji se zove kiša. Kada je ova misao okupirala moj um, Muli Baba je pogledao u mom pravcu. Bacio je jednu rotkvu na tkaninu, ona ju je pogodila i odbila se nazad u šator. Očima mi je dao znak da uđem. Ušao sam. Izgovarao je “Hmm”. Ponavljao sam “AUM”. Pogledao je u moje oči. Poklonio sam se ispred njegovih nogu, vodeći računa da ne dodirnem njegova stopala, ali mislima sam ih dotakao. Ponovo je izgovorio “Hmm” kao da potvrđuje moju pažnju. Pogodio je rotkvom potiljak moje glave. Opet sam pao u trans. Ne znam koliko dana i noći sam ostao tako na kolenima, glavom dodirujući zemlju. Kada sam se vratio svojoj zemaljskoj svesti, Muli Baba nije bio tamo. Bio sam sâm. Ni ja ni seljani nikada više nismo videli Mooli Babu. Sve što sam mogao da vidim kada sam pogledao unaokolo bila je mala hrpa rotkvica blizu ulaza u kolibu. I istina je da su oni koji su odlučili da zadrže rotkvice, koje sam prosledio seljanima nekoliko dana kasnije, uvideli da nisu istrulile čak ni posle nekoliko godina. Uvek su bile sveže, kao i prvog dana. Delovi ovih rotkvica lečili su i mnoge bolesti.
Ta dva puta kada sam pao u trans, imao sam različita iskustva. Prvi put napustio sam svoje telo i lutao u ravni postojanja gde su bili samo beli mehurići svuda unaokolo. Potpuno nagi muškarci i žene plutali su poput vila u mehurićima. Mogao sam da vidim sebe kao da gledam sebe spolja. Sve je bilo prozirno. Tada sam uvideo da bela sadrži sve boje. Sve boje su se skupile da bi nastala bela. Tako da je, u stvari, ovaj svet šaren. Nije bilo bola ili straha u ovoj ravni. Nije bilo ega ili gubitka. Nije bilo dualnosti, niti jedinstva. Nije bilo ničega. Bilo je kao halucinacija. Moje viđenje se promenilo kada sam se vratio iz ove ravni. Mogao sam da vidim kroz stvari oko sebe. Odmah, uprkos kiši, otišao sam putem Muli Babine kolibe.
Drugi put, kada me je Muli Baba pogodio u glavu rotkvicom, postao sam kao raspršena svetlost. Svaki teret se rastvorio. Postao sam svetlost. Samo svetlost. Video sam mnoge poput sebe, ali, svi su oni u suštini bili ja. Nisam mogao da shvatim da li su oni u stvari unutar ili izvan mene. Svetlost je bila zaslepljujuća, a ipak umirujuća. Telo je bilo daleko izvan Zemlje i zvezda. Bio sam svetlost i ništa nije bilo odvojeno od mene. Ja sam stvoritelj, održitelj i uništitelj. Takođe sam i svedok posmatrač. Ja sam sve i ja sam ništa. Tamo nije ništa ni stvoreno ni uništeno. Postojao je tanak veo između mog ranijeg identiteta i sadašnjeg, koji je sada potpuno iscepan do izumiranja. Ništa više ne postoji.
Kada sam se vratio u svoje telo, shvatio sam da ne mogu da budem ovo telo. Kao podsetnik na ovo putovanje, ili kao njegov svedok, samo nekoliko rotkvi je bilo na podu. Nije bilo ničega drugog. I Muli Baba je zauvek nestao. Da li je on ustvari i postojao? Ili, da li je on postojao samo za mene? Ili, da li je ovo selo posetio samo zbog njega? Pitanja kojima ne treba odgovor. Pitanja koja nemaju značaj. Trenutno stanje je jedina realnost.
Ostao sam u istom selu, u istoj kolibi lečeći ljude tri godine, kao moj skromni doprinos velikom Svecu, Muli Babi, mom Guruu Dakšina Ispunio sam njegove zadatke najbolje što sam mogao, na svoj skromni način. Ljudi kojima sam dao rotkvu bili su izlečeni od svojih teških tegoba. Kada je došao Božanski poziv da napustim ovo mesto, uzeo sam torbu i otišao. Čim sam izašao iz šatora, potpuno je propao i stopio se sa zemljom. Bez i jednog znaka postojanja. Čudom je stajao tokom svih ovih godina, sve dok nisam odlučio da napustim selo. Jedva sam shvatio da smo Muli Baba i ja u stvari jedno. I ja nisam postojao.
Atmananda i farmerov sin
Dok sam lutao dalje, severno od Kumaona, zaustavio sam se da nešto prezalogajim kod male kolibe pored puta koja je bila vlasništvo jednog farmera. Imao je mali poljoprivredni posed na kome je sadio sezonske useve. Svojim prihodima izdržavao je ženu i sina. Takođe je služio osveženje putnicima namernicima koji su prolazili seoskim putem ispred njegove kuće po razumnojceni. Nije bilo nikakvog restorana u blizini. Tako sam, tog popodneva ja postao njegov gost.
Bio je to nesebičan čovek koji je uvek služio svežu hranu. Kada sam mu rekao da sam lutajući monah i da bih želeo nešto hrane, pitao me je da sednem na krevet koji je držao ispred i ušao je unutra. Čuo sam ga kako saopštava ženi da je došao gostkao i to da je u pitanju monah od koga ne može da traži novac. Tada sam čuo kako ga njegova žena pita da li je u redu da mi daju ostatke njihovog ručka, pošto je to milosrđe. Čovek se usprotivio njenoj ideji i insistirao na tome da se monasima i svecima nikada ne nudi stara hrana. Poslušna žena je tiho izašla iz kuće do obližnjeg bunara po vodu potrebnu za kuvanje. Sedeo sam posmatrajući poslednje zrake zalazećeg Sunca koji su stvarali zlatan oreol iznad šume. Bilo je to vedro posle podne.
Dok su muž i žena bili zauzeti spremanjem obroka za mene, video sam njihovog sina tinejdžera kako ulazi u kuću. Pogledao je u mene i blago se poklonio, kao deo nekog obaveznog rituala, bez i malo poštovanja i ušao unutra. Pitao je roditelje šta rade i da li spremaju njima večeru. Rekli su da pripremaju obrok za mene. Čuo sam dečaka kako protestuje: “On je lutajući monah. Nema novca. Neće platiti. Samo mu dajte ostatke našeg ručka ili bananu i nešto vode i ispratite ga pre sumraka. Inače će dopuzati i po večeru.” I zatim se okrenuo svojoj majci: “Mama, moj otac uopšte ne brine za naše sutra. Bar bi ti trebala da ga usmeravaš da ne preteruje toliko”. Odmahse njegov otac umešao zanemelim glasom, “Tišina! Tiho sine. Ne govori tako glasno. Da li želiš da se tuga gladnog sveca odrazi na našu porodicu? Budi miran. Naša je darma da nahranimo gladne monahe. Njihovi blagoslovi držaće nas dalje od bolesti i siromaštva.” Pošto je njegova žena kuvala, a možda i da ga izvede gde ga ne bih mogao čuti, odveo je sina u zadnji deo njegove kolibe. Još uvek sam mogao da čujem njihov razgovor; štaviše, možda sam ga još bolje čuo.
Farmer je rekao: “Sine, da li si čuo priču o Adi Šankari? Dok je lutao, naišao je na jednu kuću i tražio milostinju. Vlasnik je bio u lovu, tako je zarađivao i svakodnevno ih izdržavao, a njegova supruga je otvorila vrata i ugledala mladog monaha kako traži milostinju. Rekla mu je sa dubokom poniznošću, “Oprosti mi Maharadž, nema ni jednog zrna u ovoj kući. Kako onda mogu da te uslužim?” Adi Šankara ju je pogledao i rekao,”Dobra majko, jako sam gladan. Mora da ima nešto u domaćinstvu. Molim te, proveri sve sudove i flaše.” Domaćica je potražila i našla jedan ogrozd u salamuri u jednoj od boca u kuhinji. Dala ga je Šankariju i on ga je pojeo kao da je to kompletan ukusni obrok. Bio je srećan. Blagoslovio ju je poznatom Kanakadhara Stotrom svetog Adi Šankaračarje. Zlatni ogrozdi su počeli da padaju sa neba i da se kotrljaju po zemlji. Suvišno je reći da je porodica postala veoma bogata i da su živeli srećno do kraja života.” Nastavio je: “Sine moj, nikada ne ismevaj svece i monahe. Bog može da se pojavi u njihovoj formi. Gospod Šiva se mnogima pojavio, kroz monahe, svece i prosjake! Adi Šankari se prikazao kao obućar, Sage Naradi kao čamdžija! Tako da, nikada ne broji novac koji potrošiš za njihovu hranu. Bog će te nagraditi sa mnogo više. Ako skandalizuješ sveca, kao što Pismo kaže-večno prokletstvo desiće se tebi i tvojim budućim generacijama. Nikada ne donosi gnev sebi i svojoj porodici, sine moj. Bog nam je dao dovoljno hrane, vode, odeće, ovo skromno skrovište kao i dobro zdravlje. Zašto ne bismo podelili malo naše hrane sa ovim plemenitim, lutajućim svecem?”
Bila je tišina. Farmerov sin se zamislio na trenutak i onda upitao oca: “Kao što kažeš, veliki je greh vređati svece. A šta ako oni nisu sveci nego samo lenji ljudi koji se pretvaraju da su sveci kako bi uživali u besplatnim obrocima bilo gde da se pojave od ljudi kao što smo mi koji vredno rade dan i noć u polju?” Farmer je rekao:” Svako ubire plodove svojih postupaka, sine moj. Ti ćeš dobiti ono što zaslužuješ, a oni ono što zaslužuju. Pretvaranje često postaje skupa zamena za ono istinito, a oni koji se pretvaraju upadaju u grozne negativnosti. Niko ne može da zavarava svet zauvek. To ne treba da bude naša briga, nego samo Svemogućeg Boga”. Dodao je :”Dragi moj sine, Pismo kaže da svih 68 mesta hodočašća obitava na nogama Svetaca. I onaj ko zloupotrebi svetog čoveka biće proklet duhovnim slepilom ili će biti duhovno obogaljen bez bilo kakvog napretka u životima i takođe će biti u paklu patnje – iz života u život. Mi možda ne razumemo stav svetih ljudi, niti razumemo njihov metod i delovanje. Prihvatamo ih i poštujemo. Oni će nas obasipati milošću. Šta vredi materijalno bogatstvo, ako nam je nasleđe duhovna patnja? I oslobođenje će biti oduzeto od njega i njegovog poroda, ako su sveci zlostavljani! I prokleti će lutati među 8,5 miliona vrsta materica dostupnih na Zemlji uključujući crve i insekte i osetiti strašne muke i patnje u svakom postojanju. Zašto, sine moj, kada malo dobrote može da osigura naše oslobođenje, zašto da grube, neljubazne reči pomere ravnotežu naše cele porodice i budućih generacija? Hajde da poštujemo svece i budemo bogati iznutra, što je pravo bogatstvo.”
Uskoro su mi izneli topao obrok i farmer i sin su me svesrdno služili. Posle ukusnog obroka pripremao sam se da odem. Zamolili su da ostanem da prenoćim ispred njihovog prebivališta i da odem sledeće jutro, pošto u blizini nema mesta za prenoćište. Nisam mogao da prihvatim njihovo dalje gostoprimstvo pošto sam odlučio da putujem dalje ka severu i želeo da ostanem na svom putu. Pre nego što sam otišao, dao sam im tri rotkvice i rekao:” Zasadite ove rotkvice sutra u zoru u vašem dvorištu (3-6h ujutru u vreme tzv. Brahma Muhurta). Bogatstvo vam neće nedostajati.”
Cela porodica je došla i poklonila mi se pred nogama i ja sam ih ostavio, otišavši ka severu, putem mesečine.
Volim vas,
M.
Prevod: Jelena Džaić
Obrada: Biljana Vozarević