Poslednje obećanje

Tihi zov duše

Jednog dana, dok su Atmananda i njegova pratnja prolazili pored malog grada, na njegovoj periferiji naišli su na staru ženu čija je noga bila okovana za krevet pod nadstrešnicom. Nekoliko pasa je sedelo u blizini. Pored nje je stajao prljav tanjir sa ostacima hrane – verovatno deljen naizmenično između žene i pasa. Njeno kretanje bilo je ograničeno lancem.

Kada ju je Atmananda video, prišao joj je. Psi su prvo lajali, ali su ubrzo počeli da mašu repovima, prihvatajući njegovo prisustvo. Kada je stigao do nje, uzeo je tanjir, odneo ga do obližnjeg bunara, zahvatio vodu i temeljno ga oprao. Inspirisani njime, ostali su počeli da čiste pod i prostor oko njenog kreveta. Žena je, međutim, izgledala kao da je u dubokom snu, nesvesna onoga što se dešava oko nje.

Atmananda se vratio sa opranim tanjirom, stavio ga uspravno pored njenog kreveta da se ocedi višak vode i pohvalio svoje saputnike što su počistili njen prostor bez da im je to iko tražio. Zatim je, sasvim neočekivano, izvadio nekoliko novčića – nešto što niko od nas nikada nije video da nosi, jer nije imao gde da ih drži u svom jednostavnom povezu oko kukova. Predao je novčiće Madhavi i zamolio ga da donese svežu, toplu, vegetarijansku hranu. Dok je Madhava otišao po hranu, mi smo stajali u tišini, motreći na usnulu staricu. Psi, sada mirni i poverljivi, udobno su se smestili oko nas, osećajući da nema nikakve pretnje.

Šapati prihvatanja

Gledajući staricu koja je spavala, oko nje je vladala duboka tišina, kao da je već mrtva. Niko od nas nije mogao ni da oseti njen dah. Ubrzo se Madhava vratio sa toplom kašom u posudi, koju je velikodušno dao vlasnik obližnjeg restorana, znajući da je namenjena Atmanandi. Iako se Atmananda nikada nije zadržavao dugo na jednom mestu, dobar glas ga je svuda pratio.

Atmananda je sipao kašu na ženin tanjir, potpuno ispraznivši posudu. Vrativši je Madhavi, rekao mu je da je temeljno opere i vrati vlasniku restorana. Završavanje posla bilo je veoma važno za Atmanandu – nikada nije ostavljao zadatak nedovršen.

Seo je pored kreveta i nežno dotakao ženo rame, tiho je oslovljavajući sa „Maa“ (majko) nekoliko puta. Polako je starica otvorila oči i zagledala se u Atmanandu praznim, neshvatajućim pogledom. Nekoliko trenutaka je ostala tako, pokušavajući da shvati gde se nalazi. Zatim joj je Atmananda nežno pomogao da se uspravi. Kada se podigla, lanac na njenoj nozi se zategao. Iako je bio osiguran katancem – čiji je ključ verovatno bio kod onih koji su je vezali – Atmananda je lagano kucnuo po katancu i on se sam otvorio. Skinuo je lanac i pažljivo izmasirao njene noge da bi povratio cirkulaciju. Kada je izgledalo da joj je udobnije, počeo je da je hrani.

U početku se opirala hrani. Bilo je jasno da danima nije jela, niti pila vodu. Ona je zapravo umirala. Atmananda je zamolio jednog od nas da donese vode iz bunara. Ponudio joj je, i uspela je da otpije nekoliko gutljaja pre nego što je slabašno pokretom ruke pokazala da prestane. Bila je previše iznemogla da bi govorila. Drhtavim prstima pokazala je na Atmanandu i šapnula: „Kaun?“ (Ko?).

Atmananda je tiho odgovorio: „Beta“ (sin) – tražeći od nje da ga vidi kao svog sina. Ona je ćutke gledala u njegovo lice, zatim nakratko bacila pogled na nas ostale, pa ponovo vratila oči na njega. Na kraju je, krhkim šapatom, rekla: „Ne… Bog.“

Atmananda se blago nasmešio. „Nije važno, Maa. Uzmi malo hrane“, rekao je, nudeći joj svojim rukama. Ovoga puta, otvorila je usta. Nahranio ju je sa nekoliko zalogaja. Posle trećeg ili četvrtog, ponovo mu je pokazala da stane i dala znak da želi da legne. Atmananda joj je obrisao usne vodom, dao joj još jedan gutljaj i pažljivo je položio nazad na krevet.

Iako je njeno telo bilo jedva više od kože i kostiju, na njenom licu se pojavila blaga svetlost nakon što je jela. Izgledalo je kao da hrana koju joj je Atmananda dao nije bila obična kaša, već božanski nektar – amrit. Gotovo se osmehnula, ili se to možda samo nama učinilo.

Atmananda je tada upitao: „Šta još želiš od mene, Maa?“ Ona je dugo zurila u njega, a zatim, jedva čujnim šapatom, odgovorila: „Prihvatanje… i strpljenje.“ Atmananda je podigao obe ruke iznad glave i izgovorio: „Tathāstu“ (neka tako bude). Majka je zatvorila oči i utonula u san.

Atmananda je ostatak hrane dao psima, sačekao da pojedu, zatim temeljno oprao tanjir i stavio ga uspravno pored kreveta. Majka je spavala duboko, nesvesna svega što se dogodilo.

Okrenuvši se ka nama, Atmananda je rekao: „Svi ste gladni. Hajde da pojedemo nešto, pa ćemo se vratiti ovoj majci pre nego što odemo kasnije popodne.“

Otišli smo do obližnje reke, okupali se, a zatim posetili obližnji hram gde smo dobili prasad. Pošto smo bili gladni, pojeli smo sve što nam je dato. Atmananda je pojeo samo jedan zalogaj, iz poštovanja, jer je prihvatao samo hramski prasad, i to u veoma maloj količini.

Nakon toga smo se odmarali pod drvetom ispred hrama. Kada je sunce postalo blaže, ustali smo, obavili nuždu, oprali se u reci i zatim krenuli sa Atmanandom nazad ka šupi stare žene, udaljenoj oko sat vremena hoda.

Dok smo ponovo prelazili istim putem, Atmananda je ukazao na dvoje ljudi koji su išli prema nama. Žena u vrlo običnoj, čak izbledeoj odeći i tinejdžer u dobroj i modernoj odeći tog vremena. Svi su ih primetili. Dok su hodali, razgovarali su međusobno. Oboje su se poklonili Atmanandi dok su prolazili pored nas. Atmananda je takođe podigao ruku da ih blagoslovi.

Ubrzo nakon što su nas prošli, Atmananda je rekao: „Ova plemenita žena se toliko trudi, nikada sebi ne dozvoljava nikakvu povlasticu, da bi svom sinu dala najbolje. Iskreno se nadam da će se sin setiti majčinih žrtava za njega kada stane na svoje noge.“ Ono što je Atmananda rekao bilo je očigledno u njihovom držanju.

Atmananda je nastavio: „Okovana starica je takođe bila takva. Nakon što je izgubila muža, naporno je radila da bi se brinula o svom jedinom sinu, i postepeno je on odrastao i postao policajac. Do tada je sve bilo dobro. Majka je pažljivo izabrala odgovarajuću snaju za svog sina, i posle venčanja, a naročito nakon rođenja dvoje dece, počela su da se razvijaju neslaganja između majke i snaje. Majka nije imala svoje mesto. Nije imala gde da ode. Ubrzo su neslaganja postala žestoke svađe u kući.

Žena je rekla svom mužu da je njegova majka poludela i da povređuje njenu decu, i da nije bezbedno da ostane sa njima. Sin je poverovao svemu što je njegova žena rekla i dozvolio joj je da je odvede kod lekara koji leči mentalno nestabilne ljude. On sam je bio previše zauzet da bi išao tamo. Žena je uticala na korumpiranog lekara koji joj je prepisao lekove. Lekovi su izazivali pospanost, i majka je retko izlazila iz kreveta. Kad god bi sin došao kući, njegova majka je bila u krevetu. Njegova žena je stalno ponavljala da je odvede negde drugde kako bi u njihovoj kući bilo više prostora.“

U početku on je to ignorisao. Nakon što je nekoliko puta pala i povredila se zbog njene pospanosti, sin je odlučio da je lancem veže za krevet. Majka mu je stalno govorila da je dobro, ali njegove uši to nisu čule. Više je verovao svojoj ženi nego svojoj majci. Majka, koja je bila okovana za krevet, postajala je sve ljuća i razdražljivija zbog svog stanja i gorkog osećaja nepravde. Počela je da viče i da se dere na sve njih, što je sina još više uverilo da je zaista luda. Premestio ju je u šupu na ivici svog imanja, okrenutu ka putu. Tu smo je i zatekli.“

Dok je Atmananda pričao ovaj događaj, svima su suze bile u očima. Svi su u srcima osetili bol nepravde. Kripa Ram je upitao Atmanandu: „Zašto je ova žena prošla kroz takav bol u svom životu? Zašto ste učinili to što ste učinili za nju? Kako ste povezani?“

Atmananda je objasnio: „U svojim prošlim životima, ignorisala je i odbijala da podeli hranu gladnima koji su joj prilazili, iako je bila imućna. Lako je mogla da utoli njihovu glad. Bila je bogata. Njeni postupci ravnodušnosti, kada je imala sredstva da pomogne bespomoćnima, doveli su je do sadašnjeg stanja gladi i napuštenosti. Njena snaha u ovom životu bila je jedna od njenih sluškinja. Izbacila ju je iz službe kada se drugi ljubomorni sluga požalio na nju. Nije čak ni saslušala verziju svoje sadašnje snahe, jer je verovala svemu što je rekao njen omiljeni sluga. Tako je ista situacija došla njoj. Njen sin nikada nije slušao njenu verziju i potpuno je verovao rečima svoje žene protiv sopstvene majke. Karma je složena stvar, ali nijedan detalj se ne propušta.“ završio je Atmananda.