Moć Vibutija i snaga molitve

Odlučila sam napisati i podeliti ovo iskustvo sa svim dragim ljudima do kojih će ono doći, kako bi dobili još jednu potvrdu veličine, snage i moći Vibutija, molitve i predaje Svecu.

Naime, moj sin, dečak od pet godina, se razboleo. Dobio je dijareju koja traje već drugi dan sa mnogo vodenastih stolica. Doktorica kaže da se takvo stanje leči jedino probiotikom i sredstvom za rehidrataciju. Koliko god da sam mu nudila, nije pio dovoljno te tečnosti i doktorica je rekla da, ako tako nastavi, moraće na infuziju. A on je sve vreme plakao i govorio kako ne želi na infuziju. Jedva sam ga smirila.

Čula sam se u međuvremenu i sa homeopatom koja je napravila lekić za koji veruje da će  pomoći. Lekić nije vidno pomogao, pa nam je i ona savetovala da odemo u dečiju bolnicu. I na kraju razgovora je dodala: „Jedino još da pokušaš da mu daš Vibuti.“

Vibuti je Sveti prah i poznata su mnoga svedočenja ljudi o isceljenju njime.

Imala sam malu  količinu Vibutija, koju mi je poklonila poznanica po svom dolasku iz Indije.

Dala sam ga sinu. Muž i ja smo odlučili, pošto je već bilo veče, da ga stavimo da spava, i pratimo kako će noć proticati. Ako ne bude bolje, vodimo ga u bolnicu.

Na policu, pored kreveta, postavila sam Mohanđijevu sliku, upalila sveće i odlučila da se molim.

Dok sam uspavljivala dete, i mene je uhvatio san, pošto nisam spavala prethodna tri dana. Spavala sam nekih sat vremena, kad me je probudio bol u grudima. Intuitivno sam osetila poziv da ustanem i meditiram. U tom momentu, još, onako, ni na nebu ni na zemlji, osetila sam da se dešavaju određeni procesi u meni.

Jasno mi je došla misao da ne treba da molim za zdravlje, već da zahvaljujem kao da je sve već ostvareno.

Zamišljala sam da su mi deca zdrava i vesela. Kako sam predavala svoje brige Mohanđiju i Sai Babi, i zahvaljivala što mi čuvaju decu, tako je i bol u grudima popuštao. Sin je počeo jako da kašlje u snu. Ja sam ostajala u meditaciji i zahvalnosti. Prolazile su mi slike predaka pred očima. Imala sam osećaj da se čisti neki deo naše karme. U jednom momentu, dok sam gledala u Mohanđijeve oči, “čula” sam poruku: „Pusti, ne mogu ako ne otpustiš potpuno.“ Tada sam osvestila još jače kako mi, roditelji, brigom i strahom vezujemo decu i prolongiramo njihovo ozdravljenje jer nismo prepustili sve Bogu.

Kako sam otpustila, desilo mi se čudno iskustvo, nešto što mi se dosada još nije dešavalo. Odjednom, kao da se jako usporilo vreme, a zatim se počelo vraćati unazad. Osvestila sam sliku muža i mene sa sinom u bolnici. Naime, kada su mi doktor i homeopata rekli da bi sina trebalo odvesti u bolnicu, mozak je već kreirao sliku nas tamo, iako to nisam htela. Vreme u meditaciji je i dalje jako sporo teklo, a ta slika je počela da se rastvara, kao hologram i da bledi iz mog uma. Brisanjem slike nas u bolnici, obrisala se i ta varijanta realnosti.

To je bio trenutak u kome je, verujem, moj sin isceljen.

Shvatila sam tada koliko je moćna snaga manifestacije i kako je važno da smo uvek svesni naših misli. Mislima kreiramo realnost i zato je važno da budu onakve kakva naša realnost želimo da bude.

Sin je spavao mirno celu noć. Ujutru se probudio veseo i osećao se dobro. Inače, taj dan je Mohanđiju bio rođendan, a ja sam od njega dobila najlepši poklon koji jedna majka može da dobije – zdravo dete.

Moj sin je ceo sledeći dan bilo dobro, a ja sam bila zahvalna Bogu, Mohanđiju, Sai Babi i čudu Vibutija. Ali, i pored toga sam ceo dan bila na oprezu i pazila koju hranu mu dajem. U međuvremenu, prijateljica mi je dala još Vibutija koji sam mu dala da popije. I pored svega, uveče je opet imao meku stolicu. Uhvatila me je panika. Zašto mu se simptomi vraćaju, šta se dešava?! Mozak je slao uzbunu.

I taj dan se približavao kraju, pa smo se opet pripremali za spavanje. Dok sam ga kupala, on se sve vreme gromoglasno smejao. Čudila sam se i pitala ga šta mu je toliko smešno. I tada sam shvatila šta on radi. Pa on leči sam sebe!

Te večeri sam mnogo naučila od svog petogodišnjeg sina. Ne kažu džaba naši stari: „Udri brigu na veselje.“ Tako je i sada bilo. Dete je svojom vibracijom glasnog, zaraznog smeha razbilo sve komadiće brige i sumnje u meni.  

Kad su deca zaspala, legla sam i ja i rekla u sebi: „Gospode, zaista više neću i ne želim da brinem. Dosta je. Zaspaću mirno jer znam da je sve u redu.“

Sledeći dan sin je bio dobro, ali ćerka je, po povratku iz vrtića rekla da joj se spava i legla. Nakon što se probudila, dobila je temperaturu. Dala sam i njoj Vibuti. Pošto joj je temperatura ubrzo spala, odlučila sam da joj ne dajem lekić, već da je pratim. Temperatura se nije vratila tokom noći. Ujutro je redovno otišla u vrtić. Još jednom sam dobila potvrdu moći Vibutija. Oblila me je ogromna zahvalnost.

Shvatila sam još jednom koliko sam blagoslovena što mogu svedočiti svim tim čudima i blagoslovima i još više sam doživela zahvalnost zbog velikih učitelja, Mohanđija i Sai Babe, koji su u našem životu i čuvaju nas kroz šta god da prolazimo. Zahvalna sam im na svakom trenutku, svakom iskustvu, svakom njihovom blagoslovu koga sam svesna ili ne.

I, naposletku, želim poručiti – slušajte decu! Često postupaju pametnije nego mi, odrasli. Deca su nam, takođe, ogromni učitelji.