Kumba Mela i Širdi 2025. godine
Osećala sam kako mi se iz dana u dan produbljuje prihvatanje svega, a neka fina, unutrašnja tišina naseljavala je svaki sloj moje aure.
Autor: Olivera Miškić
Lektorisala: Ivanka Džunić
Uredila: Jelena Tubica
Moj prvi susret sa Indijom desio se baš na Kumba Meli u Prajagrađu. Neko je rekao u žargonu prvi susret sa Indijom na Kumba Meli je baš ‘’Hard landing’’(teško sletanje aviona). Dodala bih – potpuno izbacivanje iz svih zona komfora.
Osetila sam unutrašnji poziv u vidu suptilnog, jedva čujnog ali odlučnog glasa, koji se iz moje unutrašnjosti probijao kroz buku uznemirenog uma. I dok je bučni i logični um zvocao i odgovarao me od puta mislima: To je puno para. Može tvoja cela porodica da ode na more. Kako ćeš spavati na toj hladnoći u šatorima? Kako ćeš se potapati u ledenoj Gangi; onaj tihi, ali odlučni glas, jednostavno je govorio: Ovo je šansa koja se ne propušta.
Mohanđi je uvek naglašavao: Na Kumba Melu se ne odlazi nepozvan, a na ovu naročito nije trebalo otići tek tako jer je zaista bila posebna. Prema astrološkim proračunima dešava se jednom u 144 godine. I odluka je pala jedno poslepodne, i pare su se našle, i kockice su se složile.
Mnogo mi je značilo što sam putovala sa mnogobrojnom i organizovanom balkanskom Mohanđi porodicom, koja je ovom hodočašću dodala posebnu čar. Naši prijatelji, organizatori celog događaja u Mohanđi kampu, u šali su nas obavestili da su u Indiji spremni za balkansku invaziju.
Indija pritisne sve tvoje crvene dugmiće iza kojih se kriju koncepti i iluzija da nešto kontrolišeš u životu, i momentalno spusti sve tvoje kriterijume o higijeni, udobnosti, logici i zapadnjačkom načinu organizacije života.
Nakon iscrpljujućeg puta, stigli smo u Parajagrađ u kome su se reke automobila, rikši i pešaka, uz konstantnu buku sirena iz vozila, ulivale jedna u drugu bez ikakvog pravila u saobraćaju. Zanimljivo je da se u tom haosu niko ni sa kim ne svađa, što je za nas, balkance, kuriozitet sam po sebi. Nekako smo se probijali kroz tu gužvu do određene tačke od koje se dalje više nije moglo. Šta sad? Vući kofere kilometrima do našeg kampa, nije bilo primamljivo rešenje. Međutim, u tom moru ljudi, neko je ugledao Rađeša Kamata, našeg spasioca, koji je organizovao da kofere ostavimo u nečijoj kući i uzmemo samo neophodan ručni prtljag da bi nas grupa motorciklista prevezla do kampa. Zgrabila sam rančić sa neophodnim stvarima za noć, i vreću za spavanje i, zajedno sa Natalijom, našla se na jednom motorciklu. Nas troje na jednom motorciklu. Avantura je počela.
Prva noć je protekla neočekivano dobro. Moj strah od hladnoće noći bio je pobeđen. Ostalo je da se potopim u ledenoj Gangi i prevaziđem sliku o sebi kao o zimogrožljivom stvorenju.
Imali smo neopisivu sreću i privilegiju da se u Gangi potapamo na specijalne datume, 29.01 i 03. i 04. 02, kada je astrološki proračunato da svako potapanje ima još veću snagu.
I došao je, konačno, taj susret sa Gangom. Ulazila sam oprezno razmišljajući o hladnoći reke i onda sam presekla prvi put za sebe, drugi put za moju porodicu, treći za pretke, Gurua, Boga sve moje prijatelje, kumove dalje rođake žive, nežive… da ne zaboravim nekog …nisam više osećala hladnoću, ali sam osetila suze koje su oblivale moje lice. Majka Ganga prigrlila me je nežno i kao da je šaputala puštaj, odbacuj sve, bezbedna si i ti i svi tvoji dragi za koje se potapaš. Jasno sam osetila tu moćnu majčinsku, zaštitničku energiju. Neverovatan osećaj pročišćenja. Duboko sam bila dirnuta što imam tu mogučnost da se potopim i da se, kroz mene, spira sav kal(mulj) nesvesnih sputavajućih koncepata koje vučemo kroz stotine života, kao i karmički teret moj i moje porodice, predaka znanih i neznanih .
A onda je, 30.01, stigao i Mohanđi. Ceo kamp je zavibrirao njegovom energijom. Potapanje sa Mohanđijem je bilo posebno iskustvo. Njegov ulazak u reku sa takvom odlučnošću i osmehom kao da se stopio sa Gangom. Delovalo mi je kao da je cela Tradicija isijavala iz njegovih očiju. Dao nam je da ga svi zalijemo sa par kapi vode, a onda je svakog od nas oprao svetom Gangom.
Osećala sam ogromnu zahvalnost što mogu da budem okupana od strane Mohanđija, što mogu da se u Gangi zahvalim celom čovečanstvu i svim svetim i celestialnim bićima, što se nalazim na ovom svetom mestu u tako posebnom momentu koji se dešava samo jednom u 144 godine. Kakav blagoslov.
Nestale su u trenutku sve moje sumnje u sebe.Velika majka Ganga spirala je sa nas naše viševekovne koncepte, anksioznosti, uverenja, a sve to je bilo multiplicirano prisustvom Mohanđija.
Ako mislite da ćete naći mir u Indiji, onda se grdno varate. Možda, doduše, na Himalajima, ali na ovakvim mestima kao što je Kumba Mela – ne. Indija slomi sve tvoje koncepte i navike, poigra se tvojim egom i pomeri granice tolerancije i tek si onda spreman da joj se predaš, tek si tad spreman da osetiš mir u sebi.
Ja, koja jedva kod kuće zaspim kad je apsolutni mir i stopostotni mrak u sobi, spavala sam kao beba u šatoru sa još pet žena, dok je duboko u noć oko nas tutnjala muzika iz okolnih kampova, glasno mantarnje(ispevavanje molitvi) na mikrofon, a čulo se i nadletanje helikoptera.
Poseban datum je bio 29.01, astrološki proračunat kao jedan od najmoćnijih za potapanje i kada se očekivalo oko 100.000 ljudi na Kumba Meli. Celu noć su tutnjala vozila koja su dovozila ljude. Čula sam u šatoru kako je obala prenaseljena novopridošlim hodočasnicima, koji su u ranu zoru već preplavili obalu i krenuli sa ritualnim potapanjem.
Međutim, pored svega toga, mi smo bili locirani na najbezbednijem mestu, na samoj obali reke Gange i zaista smo se osećali zaštićeno. Ljudi, koji nisu bili smešteni u našem kampu, a dolazili su na čaj ili neki snack, komentarisali su posebnu mirnu energiju u kampu.
Mohanđi uvek misli o svemu. Hvala svim volonterima i ljudima koji su držali energetske procese i svakodnevne rituale vatrom kao što su jutarnja homa i četiri aratija dnevno Shirdi Sai Babi, grupni Mai Tri, Proces mapiranja budućnosti. Posebno moćno je što se u ovim procesima osetiš učesnik, a ne pasivan posmatrač i što kreira se snažna grupna energija koja je doprinela tako da iz dana u dan dišemo zajedno kao velika porodica.
Kako je vreme odmicalo, nije mi smetala ni začinjena indijska hrana, ni ogromna prašina koja se uvukla u svaku poru mog bića uključujući i svaku alveolu pluća, tu i tamo koji proliv, a na buku sam potpuno oguglala. Osećala sam kako mi se iz dana u dan produbljuje prihvatanje svega, a neka fina, unutrašnja tišina naseljavala je svaki sloj moje aure.
Satsanzi sa Mohanđiem su, kao i uvek, bili kruna svega. Istina, koju on izgovori, toliko duboko me dotakne da nemam osećaj da više dišem, već se nekako ukorenim u toj unutrašnjoj nepomičnosti kao da me usidri svaka reč u kičmi i ostavi nemom i ispunjenom nekom unutrašnjom, istovremeno i puninom i prazninom. Sjajan osećaj! Na pitanje šta se zapravo dešavalo dok nas je on umivao u Gangi odgovorio je da sami osetimo. Nije želeo da nam nametne još jedan koncept još jednu ideju, ionako smo toga prepuni. Ako bi moglo da se, u jednoj rečenici, kaže šta je esencija Mohanđijevog učenja, to bi bilo da ti sam otkriješ ko si ti. To je individualan put.
Devetog dana smo otputovali za Širdi na jug Indije. To je bila moja dugogodišnja želja, posetiti mesto gde je živeo i napustio telo veliki Majstor Širdi Sai Baba.
Širdi bukvalno zrači Babinom energijom na svakom koraku. Oseća se neka lakoća. Na sve strane se čuje Om Sai Ram.
Naši divni prijatelji, na čelu sa Aditjom iz Guru Lighta, organizovali su nam tri dana obilaska svih moćnih mesta gde je Baba boravio.
I zaista je neverovatno! Nekad smo ulazili u malene kuće, koje se nalaze na bučnoj pijaci, ali onog momenta, kad uđeš unutra, preplavi te duboki mir i Babina energija.
Neki ljudi dolaze puno puta u Širdi i nije lako prići Babinoj statui ili murtiju, kako se to ovde zove, u njegovom hramu Samadi Mandiru. Karte se nekad kupuju dan ranije, i s obzirom da je reka ljudi uvek prisutna na aratijima, mogućnost da se priđe Babi i njegovom samadiju (grobu), nije velika. Međutim i tu su nam se sva vrata otvorila. Prišli smo svaki put na desetak metara od Babinog murtija i imali smo privilegiju da dotaknemo Samadi, poklonimo se i da nam sveštenici blagoslove naše vredne predmete. Tradicija, koju prati Mohanđi, a i koja njega prarti i nevidljivo vodi, uvek otvara vrata svojim vernim sledbenicima. I sad se, kao i puno puta, to pokazalo kao istina.
Za mene, kruna boravka u Širdiju, bili su rituali drugog dana. Imali smo poseban blagoslov da sami učestvujemo u ritualima uz vođstvo glavnog sveštenika.Te je tako jedan od rituala, pored reke, rano ujutru, bio posvećen svim našim precima. Predačka karma čini skoro 40 % naše celokupne karme. I većina boravaka, i na Kumbha Meli i u Širdiju, bila je posvećena baš precima, što me je posebno ispunjavalo. Boravak na ovako svetim mestima rasterećuje čak i karmu naših predaka, a učestvovanje u tako dubokim ritualima sigurno produbljuje mnogostruko taj efekat. Bila sam presrećna što na ovaj način mogu da se poklonim mojim korenima.
Zanimljivo mi je da, paralelno sa našim boravkom u Indiji, u našoj zemlji Srbiji su se odvijali i još se dešavaju masovni protesti studenata i inteligencije kao i poljoprivrednika protiv nezakonskog rada državnih institucija. Ovi protesti, predvođeni mladom srpskom inteligencijom, protkani su simbolikom naše nacionalne, kulturološke i duhovne tradicije. Kao da su se svi preci probudili kroz ove mlade ljude u borbi za istinu i pravdu. Duboko dirnuta, nisam mogla da ne primetim ovaj sinhronicitet.
Ona Olja pre Indije, i ova sad, nisu iste.
Otišla sam u Indiju sa gomilom pitanja u mojoj glavi, a vratila se, posle napornih 32h putovanja, sa tihim, unutrašnjim mirom.Vrlo brzo sam se susrela sa smrtnim slučajem u porodici, nemirima u državi koji utiču i na moj posao, ali srećna što sam pomerila sopstvene granice i izašla debelo iz zone konfora i sa dubljim uverenjem, da bez obzira šta se dešava van mene, ili unutar mene, konekcija sa mojim guruom, Mohanđijem, ostaje snažna onoliko koliko sam ja spremna da se otvorim. Ta konekcija otvara mnogo važna vrata koja su unutar nas, gde možemo da nađemo svu podršku, odgovore, putokaze i kad oko nas besni oluja savremenog života.
Beskarajno sam zahvalana Mohanđiju što me je pronašao u ovom životu, što me odveo u Indiju i što mogu da služim na njegovim platformama za dobrobit svih živih bića .
Moj duboki naklon pred tvojim lotosovim stopalima,voljeni Mohanđi.
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
