Isceljenje kroz Mohanđija, kroz MaiTri i MTM metod
Kako se moj unutrašnji prostor čistio i harmonizovao tako se "spoljašnji" prostor mog života sređivao na svim nivoima.
Lektorisala: Ivanka Džunić
Uredila: Jelena Tubica
Pamtim da sam se od detinjstva borila sa tugom u sebi kojoj nisam znala izvor, uz osećaj da sam drugačija, da u sebi nosim težinu zbog koje nisam prihvatljiva svojoj okolini. Moj otac je bio strog, a majka, najčešće, nezadovoljna tako da spontano, radosno detinjstvo u našoj kući nije imalo pravo glasa. Na primer igranje karata je bilo zabranjeno kao potencijalno kockanje, a stripovi dozvoljeni jedva u okviru „Politikinog zabavnika“. Igračke nisam dobijala. Pravila sam ih sama.
Gledala sam sa strane lakoću igre druge dece, druženja, komuniciranja… Nije mi bilo jasno kako to oni mogu i zašto ja ne mogu. I kada se priključim igri, u meni nije bilo te bezbrižne radosti. Nije mi bilo blisko drugačije objašnjenje osim da sam sigurno na neki način loša, čudna drugoj deci. I odnosi sa roditeljima, najbližim, bili su distancirani, lišeni bliskosti. Nije bilo zagrljaja, nežnosti, nije bilo zajedničkih aktivnosti. Neprekidno sam dobijala kazne. Ili grdnju i ignorisanje ili oštre fizičke kazne. Nekada i toliko bolne da sam ostajala u krevetu u masnicama. Otac me je tukao gumenim kablom ili kožnim kaišem. Ja sam trčala po sobi i vrištala plačući: „Tata, nemoj molim te, nemoj molim te…“, jer sam samo čekala taj oštri bol, kao opekotina vruć, a on me je jurio i, gluv na moje molbe, nemilosrdno tukao. Posle sam morala odmah da prestanem da plačem, „Prestani!!“ a onda da dođem i da se izvinim njemu i mami i da obećam da neću nikad više da uradim to nešto što sam uradila. Uglavnom me mama tužakala da dobijem kaznu. Mama me je tukla drvenom varjačom po vrhovima prstiju ili dlanovima.
Ćutanje i neprimetnost su bili moje najpoželjnije ponašanje. Tražio se uspeh u školi. Bila sam izuzetna, đak generacije, ali ne zato što su investirali u mene. Sama sam naučila da čitam, sama sam puno čitala, knjigu dnevno, jer nije bilo igranja ni igranja sa decom. Želja za znanjem bila je prirodni deo mene. Bila sam veoma inteligentna, brzo učila i shvatala, volela sam školu, sedela u prvoj klupi i upijala. Škola je bila mesto mira i blagosti. Imala sam talente, no moji roditelji nisu imali vremena i energije za njih. Od šest, sedam godina sam bila sama u stanu, spremala se za školu, radila zadatke sama, jela, odnosno nisam jela, sve što je trebalo. Nisam bila ni uvek oprana, ni uvek presvučena u čisto. Oblačila sam nasleđene stvari. Nisu dozvoljavali druženje i igru sa drugom decom. Bilo je dozvoljeno izaći „napolje“ u trajanju od pola sata, ili biti dva sata na rođendanu. Kod mene deca nisu dolazila. Odrastala sam socijalno nepismena, naivna i glupa u nepoznavanju socijalnih normi i veština. Knjige su mi bile radost i prozor u svet.
Ali sam instinktivno bila fina, finih manira, rođena vaspitana, visokog senzibiliteta, nežna, lepog držanja. Kasnije sam kroz MTM i MaiTri shvatila da sam to donela na ovaj svet.
Moji roditelji su bili školovani, po svim kriterijumima uspešni, lepi ljudi.
Trebalo je da prođu decenije pa da shvatim i prihvatim da nije do mene. Da sam bila na više načina zlostavljano dete, vaspitno zanemareno dete, fizički zanemareno. Trebalo je da prođu decenije i da ja imam svoju decu pa da priznam sebi da su moji roditelji bili nekvalitetni roditelji, nezreli i neodgovorni, agresivni. I da je puno toga bila njihova neodgovornost, a ne moja krivica. Da nisam ja kriva.
Ali je bilo potrebno da sretnem Mohanđija da bih imala snage da se unutar sebe još dublje suočim sa istinom. Bilo je potrebno da ostvarim konekciju sa Mohanđijem i da me on, u najvećoj ljubavi, „gurne“ u najdublju spoznaju sebe i sećanja.
Da imam snage i Njegovu podršku da pustim da istina izađe na površinu, da se setim da sam kao malo dete od 3, 4, 5 godina bila žrtva seksualnog nasilja, žrtva pedofila i da je pedofil bio moj otac. I da je majka znala za to.
Kada sam prvi put videla i čula Mohanđija na satsangu pomislila sam: „To je moj čovek, on je ja.“. Zvala sam ga Oče, Baba. Njegove oči su bile pune ljubavi. Ali za mene tada, na izvestan način, opasne. U očima Oca je postojala i „opasnost i provokacija“ za mene. Vremenom sam shvatila da je to bio gest Njegove vrhunske ljubavi, Njegovo iščitavanje mene i onog što On mora za mene da uradi. Oči Ogledalo. Ljubav, podrška, snaga…“osloni se na mene i pusti, pusti, ja te štitim, ja te držim, uvek sam tu“.
Njegove oči su u tom intervalu buđenja spoznaje uvek nosile ogromnu, objasjavajuću ljubav u sebi, ali u mojim očima posmatrača i posmatrane (i to je tako moralo da bude da bih se iscelila) i jednu primesu seksualne uzurpiranosti, privlačnosti.
Izložio je sebe – njegova figura oca provocirala je, podizala svašta u meni. Bilo me je tako stid, tako sam se osećala lošom i nedostojnom… ali to je bilo to, gurnuo me je tamo gde je bilo potrebno. U Njegovoj čistoti i ljubavi On je na tom mestu bio miran i stabilan. Ja sam u Njemu, kroz Njega ponovo ulazila u traumu sopstvene pogrešnosti, sumnje u ikakvu svoju vrednost osim fizičke, pa eto i on, Baba, me ne gleda kao biće nego kroz telo. Nalazila sam mane svom telu kao onome što umanjuje moju vrednost. Bila sam ljubomorna na druge žene u njegovoj okolini.
Sa druge strane njegova figura Oca činila je da ne smem da progovorim i da mu se obratim (jer se pred mojim ocem nije progovaralo, samo se slušalo u strahu od kazne, od besa). Da mislim da nemam prava na blistavo svetlo u sebi. Bukvalno sam bila nema u Njegovom prisustvu. Nisam smela da postavim pitanje. Toliko puta sam znala kada traži da postavimo pitanja, da se obraća meni. Jednom je bio satsang na moj rođendan i On je nekoliko puta pitao: „Nekome je rođendan danas, ko je to?“ a ja nisam smela da se javim. Ne bih umela da ne budem nema, da progovorim, tako mi se činilo. Njegov autoritet oca je činio da se zgrčim od straha i stida. Pustio me je u Njegovoj plemenitoj blagosti. Ponavljam – to je bio Njegov rad, Njegova žrtva, Njegov premudar način da me natera da izađem iz zatvora traume.
S vremenom, dan po dan, nedelju po nedelju, mesec po mesec, sećanja na odvratne dodire, na bol, na plač… je počelo da izranja. Slike koje tako bole, tako degradiraju, tako obesmišljavaju bilo šta. Zatim svest o tome koliko sam bespomoćna bila. Kako me moj formalni otac u detinjstvu strašno osakatio. Fizički, emotivno. Moja budućnost, moj život, svi moji odnosi su tim strašnim iskorišćavanjem dobili drugu boju, bili dovedeni u pitanje.
Ugušenost mog osećaja sopstvene vrednosti, sposobnosti da postavim granice, samopoštovanja, unutrašnje dozvole na sreću i blagostanje. Dovedena skoro do uništenja sposobnosti da jednog dana stvorim blag, nežan, blizak odnos poverenja i poštovanja sa muškarcem sa kojim ću osnovati porodicu.
Mohanđi me vodio linijom grebena. Sa jedne strane je bila moja prirodna potreba za Babom, Njegovom beskrajnom ljubavlju, Svetlom u meni, Oslobođenjem, kao žudnja mog srca i celog mog bića, sa druge strane bezdani najgorih strahova i samoprezira, slika, uspomena, krivica. Ja sam „ona obeležena“, ona nevoljena od roditelja. To je bio hod po uskoj stazi ogoljenog bola, znajući da svo to vreme hodam dlanom Njegove najveće ljubavi, krčeći put ka ljubavi unutar sebe, ljubavi za sebe kroz ljubav za Njega. Kako boli ljubav kada je najdublje uverenje da nikad neće biti moja, da drugi imaju pravo na nju, ali ne i ja. Da sam previše osakaćena da bi to moglo da se zacelim.
Mohanđi mi je sve otvorio, u okviru Fondacije kao i u svim aspektima mog života. Svuda gde sam aplikovala bila sam primljena, sve što sam tražila dobijala sam. To je bilo neprekidno: „Tu sam, uz tebe sam, tu sam, tu sam, volim te celim bićem svojim“.
Prošla sam desetine MaiTri i MTM sesija u tom procesu, beskrajno zahvalna na svoj ljubavi i svakom radu koji sam primila kroz njih preko divnih Ačarija. Ništa nije bilo previše naporno i previše bolno. „Predajem ti se Oče radi sa mnom šta god hoćeš, primam sa zahvalnošću i ljubavlju.“ Svaki rad je skidao deo po deo, sloj po sloj crne lepljive tvari koja je pokrivala moj život, moja sećanja i moja osećanja, radost, bezbrižnost. Mohanđi mi je samo opraštao, čistio me i samo voleo, voleo, voleo. I gurao me dalje i dalje, dublje i dublje. Kroz mrak do ljubavi. Kroz veru i napor do nagrade. Kroz vatru do pročišćenja.
Svojom ljubavlju me isceljivao.
Inače, u svom procesu urušavanja u sebe tokom odrastanja, umiranja u bolu zbog neadekvatnosti i nevoljenosti, u jednom intervalu svog života nisam govorila imala sam „mutizam“, što je trajalo par meseci. Naravno moji roditelji su vikali na mene zbog toga misleći da je to moj bezobrazluk i inat. Moje grlo se jednostavno zatvorilo i reči nisu izlazile. To zatvoreno grlo je počelo da progovara pred Mohanđijem. I njega je isceljivao. Takođe je u nekom trenutku puberteta moj intelekt počeo da se gasi. Ja više nisam mogla da izdržim, a moja svest i komunikacija su se povlačile unutra. Počeli su problemi sa učenjem i davanjem sebi prava na uspeh i izlaganje sebe u uspehu. Jer šta uspeh uopšte znači kada nema ljubavi za mene, a unutar mene ljubavi za sebe.
Otac Mohanđi je radio na meni, Činio da agresivni, pohotni, kažnjavajući otac mog detinjstva ispliva na površinu mog uma i još važnije, da se u mojoj svesti izdiferencira od mog bića, od mog kvaliteta, mog malog zlatnog, čistog, zgrčenog unutrašnjeg deteta. Njegovo zlo nije bilo moje zlo. Njegovo zlo nije bilo moja greška. Njegovo zlo me osakatilo, ali ja nisam bila kriva zbog toga. Nisam bila kriva, nisam bila kriva.
Imam pravo na radost i sreću. Hiljadu puta sam to videla u Mohanđijevim očima.
Da se vratim priči odrastanja. U nekom trenutku kada sam rasla, interesovanje mog oca za moje telo je prestalo. Međutim ono što je ostalo je sistem vrednosti, ili bolje rečeno, sistem nevrednosti, nevrednovanje sebe, mog bića, moje svesti, prava na granice, prava na samopoštovanje. Rasla sam, i kako to sudbina donese, odrasla u veoma lepu devojku koja je privlačila mnoga muška interesovanja. To je bilo jedino moje pravo za to sam imala unutrašnju dozvolu: da budem fizički lepa i seksualno privlačna. U svojoj devojačkoj lepoti nisam umela da tražim poštovanje, podršku i pažnju. To mi nije pripadalo. Nisam umela da razgovaram, nisam umela da se radujem zaljubljenosti. Ljubav je značila zabrinutost i strah.
Uz sopstveni ogroman napor ja sam uspela da završim sve škole i da zasnujem porodicu, postanem majka. Ali to je bio deo strašnog mentalnog napora, rada, pritiska da se uklopim u društvene norme. Moje srce je bilo nešto drugo, moje srce je ćutalo, umiralo.
Pisanje ovog svedočanstva je dokaz da moje srce sada govori. Pišem ga da bi ljudi i žene, koje su pretrpele nasilje, znali koliko su MTM I MaiTri moćne tehnike.
Tokom sesija saznala sam da problem seksualnog nasilja postoji po ženskoj liniji u više generacija. Da se kroz mušku stranu porodice takođe svašta provlači.
Moja odlučnost da se izborim sa svim energetskim naslagama u meni je postajala bezuslovna, potpuna. Bila sam rešena da se nasilje, koje su trpele žene moje porodice, završi sa mnom. Da ne ide dalje. Da ne stigne do moje dece. Da ja budem ona žena na kojoj će se te strašne transgeneracijske priče završiti.
Kako se moj unutrašnji prostor čistio i harmonizovao tako se “spoljašnji” prostor mog života sređivao na svim nivoima. Čak su i neki fizički problem, koje sam imala, nestajali. Moj život je bio ogledalo mog unutrašnjeg procesa. Obilje u meni je rađalo obilje u životu. Mohanđijeva ljubav koja je ogromna, zlatna, blistava, me preporađala.
To su bili bolni procesi, nedelje za nedeljama suza, emocija koje je trebalo proživeti, rasklopiti, sagledati, otpustiti. Besa, ljutnje, povređenosti, suza. Opraštanja. Davanja sebi prava na život i ljubav – ljubav za svoje telo, za svoju ženstvenost, ljubav za svoju seksualnost, intuiciju. Ali su zato moja deca pokazivala sve veće poverenje i nežnost, sve veću ličnu slobodu i samopouzdanje. Ljudi oko mene su postajali sve pažljiviji, puni poštovanja, odnos sa ljudima sve spontaniji i topliji.
Tokom jednog od poslednjih grupnih MaiTri-eva koji je bio jako dubok, u meni se odvijala borba. Suze, bol, grč, odlučnost da izađem na površinu da se ultimativno oslobodim, da me ispuni ljubav, da budem ljubav, da primim. Proces je bio predivan i bolan. Ali na kraju se desila posebna stvar. Na kraju procesa u daljini se otvorio prostor svetla i pojavio se zlatni par, par od zlatne svetlosti. Informacija koja se stvorila u meni je bila da su to moji roditelji iz davnih vremena. Da sam ja tada kao njihovo zlatno dete tvrdoglavo tražila i želela da uđem u iskustva dualnosti. Da su me oni pustili i da su znali kroz šta ću prolaziti. I da sam “prošla”. Da se krug završio. Da su radosni došli da me pozdrave, daju mi ljubav, da me podsete, da se jave. Da me obgrle svojim prisustvom. Od tog dana moji fizički roditelji sa svim našim pričama prošlosti su prestali da postoje, izgubili važnost, postali zrna peska u protoku života i iskustava.
Mohanđijeve slike i oči su moj svakodnevni sagovornik. Početak dana uz meditaciju sa Njim u srcu daje ton radosti mom danu u koji ulazim stabilna.
Stotine sinhroniciteta, stotine malih čuda se neprekidno dešavaju. Mohanđijeva neprekidna podrška i zaštita su moja stvarnost.
Sada u Mohanđiju vidim Oca, Brata, Najboljeg Prijatelja i Gurua. Nosim svest o tome da smo jedna Svesnost i da je do mene koliko ću se ukoreniti u njoj. Borba još traje, Još je mnogo rada preda mnom. Ne plašim se. Jedno sam sa Njim i to je takav blagoslov da ne mogu dovoljno da budem zahvalna, jer sam deo Ljubavi, Tradicije, Svetla, Realnosti. Njegova Svetlost je moja. Blagoslov Njegovog prisustva i postojanja je dokaz Svetlosti u meni.
Uz Mohanđija svako isceljenje (karmički dozvoljeno) je moguće. Radost je prirodno stanje, protočnost je prirodno stanje. Njegova Ljubav je moćnija od svega. Tehnike MaiTri I MTM kroz koje on direktno radi su dar uvek dostupan svakom od nas.
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
