Ukus tišine, telo na čekanju

Iskustvo tokom Osnaži se 5.0 na Zlatiboru, u oktobru 2022. godine

Lektorisala: Ivanka Džunić

Ovo je bila najintnenzivnija duhovna praksa koju sam ikada imala. Pošto smo već imali temeljnu
pripremu u teoriji i praksi, sada smo mogli odmah da pređemo na sledeći nivo i da okusimo malo
unutrašnje tišine. “U dubini tišine, videćeš me”, kaže Mohanđi.

U organizaciji Mohanđi tima, u sobama nas je dočekala kartica sa divnom porukom ispunjenom
ogromnom ljubavlju:

“Dragi duhovni majstoru u nastajanju, dobro došao/-la u svoju pećinu.

Tokom iskustva Osnaži se 5.0,
dok se odvajaš od spoljašnjeg sveta,
impresija, senzacija, skretanja pažnje,
imaćeš priliku da zaroniš dublje
u svoj unutrašnji svet. Prati TIŠINU u sebi,
i ona će te voditi da sretneš svoje ISTINSKO SOPSTVO.
Mohanđi će biti sa tobom na svakom koraku puta
dok ulaziš u svoj bezbedni prostor UNUTRA.

Dobro došao/-la dragi duhovni majstoru. Tvoje putovanje te čeka.”

Detalji čine razliku i poruka me je zaista ganula.
Program “Osnaži se 5.0“ bio je potpuni izlazak iz zone udobnosti, sa smanjenim spoljnim okidačima, smanjenim kretanjem i blagom veganskom hranom. Sve je bilo podsticajno za poniranje unutra, pronicanje duboko u sebe.

Mohanđi nas je dobro pripremio za dnevnu praksu. Rekao je: „Nemojte jesti osim ako morate, nemojte piti osim ako morate, nemojte spavati osim ako morate. Ali budite nežni prema sebi.“

Uz Mohanđijevo vođstvo, grupni Mai-Tri koji je vodila Devi Mohan pomogao je da puno emocija izađe i oslobodi se. Onda smo nastavili sa disanjem, brojeći do četiri pri udahu i do osam pri izdahu. Meditirala sam i izuzetno se opustila. Osećala sam se odmoreno i nadoknadila sam spavanje za dugi prethodni period veoma aktivnog načina života.

Drugog dana bilo je neizmerno moćno i proživljavala sam proces mnogo dublje nego prethodnog dana, jer sam već dosta bila otpustila, a osećala sam se otvorena i dobro pripremljena, već znatno pročišćena.

Sve je bilo veoma intenzivno i to mi se jako svidelo!
Tone impresija i emocija se otopilo i otišlo. Nisam znala kako niti odakle sve to… Tokom procesa sam ušla u ekstatično stanje milosti dok su mi se suze kotrljale niz lice, a srce, upijajući tu ljubav, topilo se i širilo sve više i više… Bilo je veće od te sale.
Posle toga sam želela da ostanem u toj energiji ceo dan, dokle god sam mogla. Osećala sam da je
Mohanđi uobličio energiju u sali tako da je bila podsticajna za meditiranje i poniranje u sebe. Bila je to energija kosmosa, galaksija i intergalaktičkog prostora. Zato, iako bismo se malo pomerali, meditativno stanje bi se zadržalo, ne bi nestalo. Ostajalo je uporno tokom čitavog programa.

Energije su bile indukovane tako da smo mogli da proniknemo u svoje dubine.
Kako mi se telo ponašalo? Na vodenoj terapiji sam od kada sam postala Mohanđi ačarja u januaru 2019. i znam šta to znači. Tog jutra popila sam sedam čaša, oko 1,5 l koherentne vode, Analema, i nakon izvesnog vremena, malo doručkovala – kuvane ovsene pahuljice sa oljuštenim jabukama u veganskom mleku, nekoliko suvih kajsija, smokava i jednu svežu jabuku. Ali, začudo, uprkos tome što sam popila toliko vode, nisam imala potrebu da idem u toalet.
Dala sam sebi izazov da ostanem što duže, ako je moguće i do kraja! To je 7,5 sati. Istrajavala sam bez previše truda. Nešto truda trebalo je pred kraj.

Primetila sam neke obrasce u misaonom procesu. U mislima sam produžavala razgovor sa vozačem taksija koji me je vozio do autobuske stanice sa kojim sam dok razgovarala o duhovnosti. Primetila sam u tom razgovoru da je bio veoma krut u svom pristupu. Sastavila sam čitav scenario pokušavajući da proširim njegove vidike i srce u nameri da mu objasnim da živi ono na šta se poziva, a ne samo da me obasipa konceptima. Drugi tok misli je bio prijateljski razgovor sa mojim ocem. Dakle, obrazac je bio nastavljanje razgovora koji su se dogodili ranije i utisci su me navodili da osećam da imam još nešto da kažem. Te bih nastavke smišljala u glavi.

Uočila sam da, kada se usredsredim na brojanje i disanje, nisam osećala svoje telo, nego samo prijatan tok energije. Fokus je bio hranljiv. Ali, kada bih počela da razmišljam i razgovaram u glavi, i primećujem misaone obrasce i slike koje su se pojavljivale jedna za drugom, onda bih počela da osećam nelagodu u telu. Ponovo bih se usredsredila i nastavila.

Jednog momenta osećala sam da moram da odem do toaleta. Prihvatila sam misao da ću razočarati sebe a da ne završim postavljeni izazov. Mislila sam, hajde da sad prekinem pa ću probati neki drugi dan. Kada sam izašla iz sale, bila sam radoznala. Prepoznala sam svoju sklonost da prevazilazim ograničenja. Sada je ta sklonost izašla i ispoljila se. Dala sam znak devojci na recepciji pokazujući joj svoj levi ručni zglob.
Razumela je da sam je pitala koliko je sati. Pokazala mi je sat. Bilo je 17.04h! Tačno kraj dnevne prakse tog dana. Pri povratku u salu, čula sam Nikolinu kako najavljuje završetak prakse tog dana i raspored za sledeći dan.

Preplavila su me osećanja zahvalnosti i radosti. Suze zahvalnosti su mi se kotrljale niz lice. Poklonila sam se prostranstvu zvanom Mohanđi pred njegovom stolicom i otplakala malo od milja, zahvalnosti i osećaja dostignuća. “Mohanđi, uspeo si! Neizmerno ti hvala što si mi podario ovo iskustvo!” Bez potrebe za hranom, vodom, toaletom, iako sam bila popila 1,5 litara vode tog jutra. Celo telo bilo je kao na čekanju tokom 7,5 sati. Nikada ranije nisam ništa slično doživela.

Sada, posle celog programa, osećam se podmlađeno, sveže i lagano, puna energije. Osećam se
osnaženo. Okusila sam malo dublje tišine i odlučna sam da nastavim sa načinom života koji je
podsticajan za pronalaženjetrajnog spokojstva, onoliko koliko mi obaveze dozvoljavaju. Doživela sam koliko moći imamo u svojim telima. Kada uđemo u određenu energetsku zonu, omogućavamo da celo telo bude na čekanju. Za razliku od toga, kada na silu pokušavamo da se odvojimo odnosno odvežemo od nečega, to se ne dešava. Ali, ako se više povežemo sa svešću i uskladimo se sa energetskim aspektom nas samih, sa suptilnim aspektom, onda se odvezanost dešava samo po sebi.

Verujem da se naša sposobnost da izbegnemo privlačenje želja takođe povećava. Kada okusimo tišinu, naše želje postaju usmerene na to – povratak kući u večnu, neprolaznu tišinu.
Ukus tišine takođe omogućava da doživljavamo da nismo svoja tela nego ono što ima naša tela. Direktno osećamo da smo spoj fizičkog i metafizičkog, grubog i suptilnog.

Na kraju, probanjem ukusa tišine, kod mene se povećao osećaj samodovoljnosti. Nisam prolazila ni kroz kakve krize uzrokovane lišavanjem spoljašnjih nadražaja. Imala sam osećaj blagostanja bez potrebe za bilo čime spolja, a to vodi ka oslobođenom postojanju.

Beskrajno i najiskrenije sam zahvalna Mohanđiju na ovoj prilici i iskustvu. Preobražena sam kao jedna majušna tačkica u čitavoj vasioni, obasuta i ispunjena sveprisutnom, nepresušnom, svemoćnom ljubavlju.

Autor: Biljana Vozarević

Podelite ovu objavu

X