Životne lekcije gospoda Krišne – prvi deo

Ako obećamo, to moramo i ispuniti. Izbegavajte da obećavate stvari za koje niste sigurni da ih možete ispuniti.

„Krišna je bio spontan. On je bio potpuni avatar. On je osoba koja se može identifikovati na svakom nivou postojanja“  – Mohanđi

Krišnam Vande Džagadgurum (Krishnam Vande Jagadgurum)! Gospod Krišna!

Gospod Krišna, njegov život, njegova poruka i sve ono što on predstavlja imali su uticaja na hiljade generacija. Gotovo svaka generacija je bila pod uticajem prisustva i poruke gospoda Krišne. Ne srećemo često ličnosti koje su imale toliki, tako dubok uticaj na čovečanstvo i koje na njega još uvek na isti način utiču. Krišna poseduje sve moguće dimenzije ljudskog postojanja; samo još jedan običan čovek sa neverovatnim moćima, talentima, odlučnošću, takođe i enigma. Osim uobičajenih priča iz Krišninog života, sećam se nekoliko priča koje su me naterale da razmislim ili uvidim određene istine. Objašnjavao sam ovo ranije, ali sada pričam ponovo zbog nove publike.

Krišna se spremao da izađe da bi se našao s nekim. Njegova kočija je bila spremna, kočijaš je bio spreman, i svi su čekali. Krišna bi se obično brzo spremio. Nije mu trebalo mnogo vremena. Ali ovog puta – pola sata, sat, dva sata, tri sata – još uvek nije bio potpuno spreman. Kočijaš je bio iznenađen. „Ovo je neobično. Zašto Krišni treba toliko vremena da se spremi?“

Dakle, odlučio je da ode i proveri šta se dešava. Zatekao je Krišnu kako se sprema i doteruje: „Krišna, zašto se toliko doteruješ?“ Krišna reče: „Treba da se nađem sa jednom važnom osobom.“ Zatim je kočijaš upitao: „Ko je ta važna osoba?“ Krišna odgovori: „Durjudhana“. To je bio najstariji od sto Kaurava koji su bili u neprijateljskom kampu protiv Pandava, koje je Krišna podržavao.

Kočijaš je bio zbunjen. Kaurave su bile poznate kao adarmične, činili su razne stvari koje nisu bile u skladu s darmom, a Krišna je otelovljenje darme. Zašto bi se neko ko živi darmu toliko pripremao za susret s nekim ko praktikuje adarmu, suprotnost darme? To nije imalo smisla. Zato kočijaš ponovo upita Krišnu: „Možeš li mi, molim te, reći zašto se toliko spremaš? I zašto uopšte ideš da se nađeš s nekim ko je adarmičan? On bi trebalo da dođe kod tebe.“

Krišna reče: „Navedi mi jedan primer iz istorije kada je tama došla kod svetlosti? Uvek je svetlo dolazilo tami.“ Tada kočijaš reče: „Ali, zašto se toliko doteruješ? Možeš otići takav kakav si. I ljudi će te prihvatiti jer si ti Krišna.“
Krišna odgovori: „Znaš, on nema kapacitet da uvidi ko sam ja. Tako da me neka bar vidi u kostimu.“ Kada neka osoba nema sposobnost da razume onog drugog, videće samo ono što je spolja. Svi to radimo. Vidimo spoljašnjost i na osnovu toga donosimo odluke; vidimo formu, vidimo izražaj, vidimo konstituciju i onda donesemo odluku. Nemamo sposobnost ili se ne trudimo dovoljno da spoznamo šta je unutra – „prava osoba“. Kada počnemo da sagledavamo pravu osobu, u svima ćemo videti Krišnu. Eto, to je priča.“

Znači da tama nikad ne dolazi kod svetlosti. Svetlo uvek dolazi tami. Dakle, kada postanete svetlost, morate otići kod tame. A svetlost se nikad ne može umanjiti. Malena sveća može da osvetli čitavu sobu; malo svetalce. Isto tako, i mi možemo biti svetlost i obasjati svet oko sebe. To je Krišna rekao. Kada pokušamo da sagledamo treću dimenziju neke osobe, da razumemo tu osobu, tada nikako ne možemo nikoga mrzeti. Svi smo mi isti; svi smo mi jedno. To je jedna od priča koje se uvek setim kada pomislim na gospoda Krišnu; ima toliko priča, a jedna od njih je i ta.

Zatim, postoji još jedna priča koja se događa u vreme rata Kurušetra, rata koji se vodio između Pandava i Kaurava. Vojska Kaurava je bila mnogo veća od vojske Pandava. On je imao ulogu kočijaša Ardžune, jednog od Pandava. Jedne večeri, pošto je ovo bio darmički rat i borili su se samo od izlaska do zalaska sunca (nakon zalaska, niko ne uzima nikakvo oružje; nema bitke, staju tačno kada sunce zađe, ali i dalje ima svetla, postoji prirodno svetlo), najstariji Pandava, Judištira, i Krišna, odlučiše da odu na bojno polje i vide šta se tog dana desilo. Koliko ljudi je ranjeno ili poginulo? Ljudi su bili zauzeti odnošenjem poginulih i ranjenih; sve to se dešavalo, i oni su otišli da vide šta se dogodilo.

Dakle, dok su stajali i osmatrali, prosjak priđe Judištiri i reče: „Ništa nisam jeo, gladan sam. Možeš li mi dati nešto novca?“
Judištira se lati za džep; bio je prazan jer nije očekivao da će mu biti potreban novac u tom trenutku. Nonšalantno reče prosjaku: „Nemam sada ništa kod sebe. Dođi sutra, daću ti nešto.“ Čuvši to, Krišna poče da se smeje, a Judištira nije razumeo šalu. Nakon nekog vremena upita Krišnu: „Zašto se smeješ? Nisam se šalio. Nemam novca kod sebe. Zato mu nisam ništa dao. Zato sam mu rekao da dođe sutra, daću mu.“ Na to Krišna reče: „Pogledaj ironiju. Stojimo na bojnom polju. Prekinuli smo ovu bitku samo zato što je zašlo sunce. Sutra ujutro, kada sunce ponovo izađe, moramo da se borimo. Ne znamo zasigurno da li ćemo biti živi sutra u ovo vreme da damo novac ovom prosjaku. Jer sutra moramo da se borimo. U bici može svašta da se desi. Dakle, meni to nema smisla. Ti si toliko siguran da ćeš sutra biti živ i da ćeš biti na istom mestu da prosjaku daš novac, dok ja nisam potpuno siguran da li ću sutra biti živ i biti s tobom.“ Slušajući to, Judištira uvide svoju veliku grešku.

Obećanje je obećanje. Mora ga ispuniti. Ako ga ne ispuni, to će se pretvoriti u stvar na čekanju; stvar koju treba ispuniti u nekom drugom trenutku. To može biti vrlo mala stvar, kao obećanje prosjaku gde nema nikakvog ugovora, ali reč je reč. Sve se svodi na integritet ličnosti ili osobe. Dakle, mora se ispuniti. Ako sutra niste u mogućnosti da ispunite obećanje, možda ćete morati da se vratite u drugom telu da biste ispunili to obećanje. Ukratko, ako obećamo, to moramo i ispuniti. Izbegavajte da obećavate stvari za koje niste sigurni da ih možete ispuniti. To je pouka ove priče koju je Judištira shvatio.

Veliki majstor, Džagat Guru, Krišna, nije bio siguran da li će biti sutra u to vreme na tom mestu sa Judištirom i prisustvovati ispunjenju tog dogovora između Judištire i prosjaka. Ali, osoba koja nije murda kao Krišna, vrlo je sigurna: „Dođi sutra, daću ti novac.“ Da li smo i mi takvi? To je pitanje. Ova priča treba da nas navede na introspekciju, da sami shvatimo koliko obećanja koja ne ispunjavamo dajemo na Zemlji za vreme svog života. Možda se ni onaj ko je obćao, ni onaj kome je obećano neće sećati, ali zapisano je u etru. To je ugovor.

Pre nego što nešto obećate, razmislite dvaput. Možete li to ispuniti? Ako ne možete to ispuniti kroz svoj život, neka neko drugi ispuni to umesto vas. Važno je da ostanemo darmični, iskreni i u potpunom poravnanju sa samim sobom. Ispunite ono što možete u okviru vaših kapaciteta u određenom trenutku u vremenu. Da li će se ukazati neka druga prilika, ne možemo znati. Nemamo pojma.

Nemam pojma da li ću sutra biti u mogućnosti da razgovaram s vama. Dakle, ono što imam da vam kažem, govorim sada. Ako sam sutra dostupan, ako budem živ, mogu još pričati. Ali, za to nema garancije. Život nema probu, život nema probu. Život je onakav kakav se odvija svakog trenutka. Krišna nam je ovim dao dragocenu lekciju. Zbog toga ga zovemo Džagat Guru.

Originalni tekst možete pročitati ovde.
Originalnu Mohanđijevu poruku možete poslušati ovde. 

Drugi deo “Životne lekcije Gospoda Krišne” možete pročitati ovde.

Prevela: Tijana Sladoje
Lektorisala: Dejana Vojnović

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X