MG4-Zašto ne uspevamo da pomognemo drugima?

Zdravo prijatelji! Ovde Mohanđi!

Danas bih želeo da odgovorim na pitanje jednog mladića. On me je pitao: “Kako uspevaš da pomogneš drugima kada i sam imaš jako puno posla?” Prelepo pitanje. Svidelo mi se jer učiniti druge uspešnima – to je velika misao. Da budem iskren, nikad to nisam posmatrao tako. Nikad nisam mislio da stvaram druge ljude uspešnima. Stvorio sam platformu Mohanđi i mnogi ljudi tu nalaze ispunjenje, a ja bih želeo to da pripišem Tradiciji. Uvek i sve pripisujem Tradiciji. Ne pripisujem sebi ništa.

Kad sam već to rekao, odakle da počnemo? Važno pitanje, zar ne? Moramo početi od nekud. Moramo pomoći sebi. Moramo biti stabilni da bismo mogli nekoj osobi biti oslonac; osobi koja verovatno traži pomoć, ili možda nije dovoljno sebe istražila na neki način. Možemo osobu usmeriti ka sebi ili, ako je nekome baš potrebno, možemo mu pružiti vođstvo. Sve to je moguće. Svakako je sve u redu.

Gledao sam kako sam sebi pomogao. Zato sam se vratio mom životu: u moje detinjstvo, moju mladost, dane kada sam bio zaposlen, kada sam radio u kompaniji. Šta sam radio u to vreme? Pa pomagao sam sebi. Pomagao sam sebi, a zauzvrat sam možda pomagao drugima. Ali, šta to mi uopšte radimo u životu? To pitanje treba uvek da se pitamo. Veoma važno pitanje. Posmatrao sam svu ovu perspektivu na veoma logičan način. Ne duhovno, nego logično. Faza gde sam se razvijao bila je propraćena sa mnogo podrške. Svi mi je imamo – od strane naših roditelja, učitelja, svih.

Mnogo faktora nas je izgradilo. Ovo biće koje nazivamo “mi” ima mnogo pozadine. Dobilo je mnogo podrške od mnogih ljudi. Pre svega počnite od vaše majke, jer majka uvek ima devet meseci duži odnos sa vama nego bilo ko drugi od društva. Boravili ste u njenom stomaku devet meseci pre nego što ste došli u društvo. Zato majka ima dublju povezanost. Polazeći od majke, korak po korak, primili smo mnogo pomoći, od društva, od prirode.

Sve naše težnje, svi naši osećaji, sve naše emocije imaju veze sa nečim. Ne dešava se ništa samo od sebe. Tako da, ako pogledate ovo ogromno platno onih koji su nam pomogli , moraćemo da kažemo mnogi, nebrojeni! Ne biste znali kako to sve ustvari ni da prebrojite. Svega je tu mnogo bilo. I divićete se mnogim stvarima. Moj Bože! Sve ove godine hodali smo Zemljom, ali nikada nismo nikome odali priznanje, nijednom biću. Sve smo uzeli zdravo za gotovo. Nikada ne cenimo dovoljno, zar ne?

Verovatno cenimo delimično, selektivno. Sve je to u redu. Međutim, jesmo li istinski razumeli i cenili? U tome je razlika ovde. Mi se žalimo kako je nešto u redu, a nešto nije u redu. Ljudi nisu u redu. Ne daju mi dovoljno. Ali, da li smo ikad počeli da cenimo sve što nam se dogodilo. Sve što se desilo doprinelo je tome šta vi danas jeste. To je suma svih tih doprinosa – iskustva, dobra iskustva, loša iskustva, sve zajedno. Razumeli smo život i ljude tim kapacitetom kojim smo ih razumeli zahvaljujući svim tim iskustvima. Zar to nije predivno? Predivno je. A onda dostignete nivo zrelosti gde počnete davati ono što imate drugima; vaša iskustva, vaše vreme, ljubav, novac, ono čega imate u izobilju. Šta god da imate u izobilju, to ćete hteti da delite jer shvatate da vas to čini srećnima. To je sreća. To vas čini srećnijima, svrsishodnijima. To je život. U tom trenutku u vremenu ne osvrćemo se, idemo samo napred. U redu, to je to. 

Isto tako, rođeni smo u porodici, ali da li imamo porodicu? Da li zaista imamo porodicu? To pitanje trebalo bi da postavimo sebi. To je zato što sebe nikada nismo prihvatili. Zato treba da pomognemo sebi. Samo kada pomognemo sebi, onda ćemo moći da pomognemo i svetu. Samo kada prihvatimo sebe, moći ćemo da prihvatimo i druge. Sve se vrti oko nas. Oko toga kako se nosimo sa sobom. Ako smo besni, razočarani, nesigurni, i još mnogo nekih faktora koji nas vuku ka dole, tako ćemo se ophoditi i ka svetu. Svet je samo odraz, kao ogledalo. Ono što vidite napolju biće to što je u vama. Kada krivimo nekog drugog, shvatite da zapravo krivimo sebe. Zato što ne možemo da okrivimo sebe i da se izvučemo sa tim, mi krivimo druge, a zauzvrat naši odnosi bivaju upropašteni. Poredimo se. Zašto se poredimo? Oni koji se porede jako su nesigurni. Oni koji su zaista sigurni, koji su zaista srećni, veoma ispunjeni sobom, nikada neće porediti. Ne postoji ništa što biste poredili. Cenite druge ljude, nemojte porediti.

Ista stvar je i kada se takmičimo. Znači, imamo neki nedostatak. Osećamo da nismo dovoljno dobri. Onda pokušavamo da se takmičimo sa drugom osobom, da je pobedimo u nekoj igri, u nekom aspektu života. A onda se osećamo dobro. Ali, pogledajte stvar u celosti. Da li smo zaista srećni? Nikad! Nikad nismo zadovoljni. Postajemo zadovoljni samo onda kada smo od pomoći svetu. To nam daje večni mir. To nam daje zadovoljenje. Veoma je važno da to upamtite. Kada pokušamo da pomognemo drugima, kada odlučimo da bismo voleli da pomognemo spontano, automatski pomažemo sebi i stabilizujemo se. Tada smo stabilni, tada smo svrsishodni. Pomaganje ljudima nam dolazi spontano kada smo stabilni. To možete videti u svetu. 

Mnogi ljudi čiji su nivoi svesti na visokom nivou, uvek su dostupni svetu. Oni ne sede kod kuće i ne uživaju u ličnim zadovoljstvima. Oni koji su nesigurni, i ponekad oni koji sebe nisu prihvatili, oni koji sebi nisu pomogli ili koji sebe nisu sredili, izvan takmičenja i poređenja, moraju to prvo da urade. Nisu dostupni svetu jer vode jedan sebičan život. Ne slažu se sa ljudima, ne prihvataju ljude, ne vole ljude istinski. Međutim, očekuju ljubav. Možete li dobiti ljubav ako ljubav niste dali? Ne možete. Dobijate samo ono što dajete. Svet je takav. Moramo razumeti, moramo se zagledati unutra i pronaći sebe. I tu platformu koju mislim da sam obezbedio, to je moj najveći doprinos. Platforma gde sebe možete pronaći i iskazati slobodno. Niko nije ispred ili iza, svi smo zajedno.

To je nešto što bih želeo da vam dam kao temu za razmišljanje. Zašto ne uspevamo da pomognemo drugima? Pokušajte naći odgovor. Okrenite se ka unutra, tražite unutra, kontemplirajte. Vidite šta vas to sprečava da pomognete, ili šta vas tera da se poredite. Zbog čega se takmičite? Shvatite da sve leži u nama. Ne morate da radite ništa od ovoga. Mi smo jedinstveni. Imamo svu moć, sve olakšice koje je postojanje ikad moglo da obezbedi. Mi smo jedinstveni, potpuno jedinstveni. Ovo je misao s kojom bih želeo da vas ostavim do sledećeg viđenja. Razmišljajte o tome, diskutujte o tome sa sobom. Probajte da izgradite nešto od toga. Pokušajte da izgradite strukturu od toga. Sve što vam dajem služi vam da poboljšate sebe i svoje standarde. Želeo bih da vas ostavim sa ovim. Želim vam divan dan i vreme.