Fokusirajte se na svrhu, ne na ljude

Tokom neobaveznog razgovora vezanog za neke organizacione stvari, Mohanđi je jasno naglasio da se treba fokusirati na životnu svrhu i izbegavati bilo kakve emocije i emotivne zamke.

Stalno je ponavljao potrebu da se koristi jasnoća zasnovana na životnoj svrsi kako bi se odgovorilo na situacije, ljude, itd. Ovo je veoma korisna perspektiva za koju verujemo da je primenljiva za sve nas koji smo na duhovnom putu. Slede Mohanđijeve reči…

Kad se približimo svojoj duši, podele ne postoje. Vidimo samo svrhu. Šta je svrha? Naša svrha je život. Ne radi se o ljudima (čitajte: umovima zanesenim emocijama). Kad se koncetrišemo na ljude, gubi se svrha. Kad se koncentrišemo na svrhu, ljudi (i njihovi kolebljivi umovi) gube značaj. Na taj način ja funkcionišem.

Svet funkcioniše samo na dva načina. Oni nas ili hvale ili kritikuju. Mi ne treba da se uplićemo ni u jedno, ni u drugo. U momentu kad se upletemo u bilo koje od ta dva, moramo da koristimo svoj um. Tada moramo istovremeno da se borimo sa nekoliko konfliktnih faktora. Šta gubimo u toj nagodbi? Svrhu.

Neko me je juče zvao i rekao da se oseća loše. Pitao sam: “Zašto se osećaš loše? Ne moraš tako da se osećaš. Tokom svog rada za misiju, mnogi ljudi su došli i otišli. Mnogi ljudi su pokušali da me obeshrabre i povuku nadole, ali ja sam uvek držao svoj fokus na mojoj svrsi. Nikada svoj život nisam zasnivao na ljudima ili njihovim kolebljivim umovima. Oni su danas tu, sutra nisu. Kad se fokusiramo na svrhu, to nam daje imunitet, to nam daje jasnoću, to nam daje podstrek. U suprotnom, kad god nas neko hvali ili kritikuje, možemo se pogubiti.

Nedostatak centriranosti je povezan sa emocijama. Bez emocija, centriranost je savršena. Kad radimo duhovnu praksu, postajemo centrirani do nekog nivoa. Onda se upletemo u emocije i budemo uhvaćeni u zamku drama povezanih s njima. To je kao kad sipate vodu u kofu (kroz duhovnu praksu) i onda na njoj izbušite rupe (kroz emocije) tako da voda iscuri.

Razumite svet. Pogledajte kako svet funkcioniše između pohvale i kritike, između prihvatanja i osuđivanja. Ili će reći da smo super ili da smo loši. Mi s tim nemamo ništa. Šta je naša svrha? Moja svrha je veoma jasna. Moja svrha je da povećam ljudsku svesnost, da podignem njihovu svest do nivoa na kom mogu postati jedno sa Najvišom Istinom, ili da budu blizu tog stanja. Sve moje aktivnosti su povezane sa tom svrhom. Ako treba da dam hranu, dam hranu. Ako treba da dam svesnost, dam svesnost. Ako treba da dam meditaciju, dam meditaciju. Šta god da je potrebno, ja to dam.

Mi imamo nasleđen interes za pohvale. Veoma smo srećni kad nas ljudi hvale. Šta je srećno? – Ego je srećan. Ego kaže: “Ako me neko hvali, ja sam srećan.” Zato mi sve učinimo da bismo dobili pohvalu, samo da bismo zadovoljili svoj ego. Shvatite da je to zamka. Kad me ljudi hvale, “obavio si neverovatan posao”, “spasao si nekoga od smrti”, da li se moje lice promeni? Da li se uzbudim? – Nikada. Predam pohvale pred stopala Najviše Istine. Ja nemam ništa s tim. Slično tome, ako deset ljudi kaže: “Mohanđi je veoma loš”, i to mi je u redu. To je njihovo mišljenje i oni su dobrodošli da ga imaju. Ja ne moram u to da verujem.

Svet je pun mišljenja. Na vama je da li ćete ih prihvatiti ili ne. Ovako sam rekao osobi koja me je zvala: “Ljudi mogu pričati šta god hoće. Da li biste to uzeli? Da li biste prihvatili? Da li biste poverovali u to? Ako verujete da ste loši, gotovo je s vama. Vi niste ni dobri ni loši, ili ste i jedno i drugo. Prihvatite to tako. U suprotnom, kad neko nešto kaže, moraćete da se menjate kako biste se uklopili u njihova mišljenja. Kad ćete prestati? Na kraju nećete ništa imati. Vaš ceo život će biti protraćen dok beskrajno budete ugađali drugima.”

Treba drugačije da gledamo na svet. To je najvažnije. Ljudi donose emocije, zašto bismo ih kupovali? To je kao da prodavac dođe kod nas i kaže: “Prodaću ti bajatu ribu”, a mi kažemo: “Jao, jadan on”, sažalimo se na njega i kupimo. Šta se dešava? – Cela kuća smrdi. Ljudi mogu doneti smrdljive stvari. Mi ne moramo da ih kupimo. Oni mogu da zadrže svoj smrad. Zadržimo svoju kuću čistom.

Jedino imam problem kad ljudi postanu zlobni i ometaju ono što radim. Jedino tada moram nešto da učinim jer moram da završim posao kako bih ispunio svoju svrhu. Ako je moj put blokiran, prepreka mora biti uklonjena. Tu se ne radi o ljudima. Ne fokusiram se na ljude. Gledam u ishod. To nije radi moje lične udobnosti. Sa svakom situacijom bi trebalo postupiti na ovaj način. Svrha, svrha i svrha. Ne ljudi, ljudi i ljudi. Zato, kad se ljudi žale na druge, pokušavam da tome ne pridajem značaj, kažem im da to puste i završim tu diskusiju.

Zato sam osobi koja me je zvala rekao: “Ne uplići se u ovu emotivnu dramu jer odlažeš svoj unutrašnji napredak. Padaš zbog ovakvih stvari. Težiš da svakoga natovariš na svoju glavu i ugodiš mu. Kako ćeš završiti? – Sa mnogo zadnjica na svojoj glavi. Pogledaj svet i vidi kako funkcioniše. Tada je tvoj izbor da li hoćeš da upadneš u te zamke ili ne.”

Danas, u doba interneta, imamo puno izbora na duhovnom putu i puno informacija. Postoje ljudi koji uvek objavljuju razne majstore i njihove citate. To samo ukazuje da su možda inteligentni ili da znaju neke stvari. Ali, to je samo za spoljni svet. Šta je sa njihovim unutrašnjim svetom? – Ništa se ne dešava, iste nesigurnosti, isti strahovi, isti stari prtljag. Kako se menja unutrašnji svet? – Kada je nečija integracija sa njegovim majstorom jaka. Kada se uključite u struju, dolazi električna energija. Kad se ne uključite, ne dobijate struju, što iznutra znači da nema centriranja. To je lako videti. Veoma lako. Radim samo sa onima koji imaju taj intenzitet. Ako nema ništa da se uradi, zašto bih brinuo? Ukoliko nema šta da se uradi, zašto bismo gubili vreme? Može zvučati surovo, ali to je istina.

Neki ljudi ne mogu da prihvate rušenje svojih zona komfora. Šta će uraditi? – Otići će jer izlazak iz zone komfora za njih predstavlja nasilje. Pustite ih. Put oslobođenja je put vatre. Ne može svako da se uhvati u koštac sa njegovim brzim tempom i pokretačkom snagom. Kada su zone komfora pogođene, ljudi koji nisu spremni za promenu će nas napustiti jer to nije nešto što oni vole. Otići će. Šta možemo da uradimo? – Ne možemo da promenimo našu brzinu zbog drugih ljudi. Put oslobođenja to ne dozvoljava. On očekuje da stvari budu urađene kad je to potrebno. Ni pre, ni kasnije. Ja imam jasnoću. Ja imam agendu. Ja znam gde idem. Ja znam šta radim. Ja znam zašto to radim. I onda, ako neko kaže: “To uznemirava moju zonu komfora. Hoću da odgodim. Ovo je moj tempo. Ne želim to da radim na taj način”, ja kažem: “Nemoj da radiš. Ko je rekao da treba da budeš sa mnom? Nikada to nisam rekao.” Ako ste sa mnom, onda ja imam odgovornost da vas odvedem do Najviše Istine, ili da vas približim tom stanju. Ako niste sa mnom, nisam odgovoran za vas. To je manje posla za mene. Ja sam srećan.

Kad je neko uključen u struju, električna energija mora da dođe. Kad ste sa mnom, kad ste sa mnom povezani, kad ste u mene uključeni, to automatski postaje moja odgovornost. Zato razumite da je ovo svet dualnosti, sreća i tuga, pohvale i preziranje, itd. Koliko hoćete da budete uvučeni u to? Postoji samo jedno znanje i jedna mudrost. Šta je znanje? – Svesnost o duši. Znanje je znati da postoji duša. Mudrost je biti duša. To je razlika. Znanje znači da postoji neka energija unutar nas koja nama rukovodi. Kako znate da rukovodi? – Idete bliže, izvan svih ovih emotivnih cirkusa i onda se povežete sa svojom sopstvenom dušom i tada postanete svesni duše, ili je osetite. Kad to doživite, to postaje mudrost. Do tada nema mudrosti. Iskustvo postaje mudrost. Potrebna je iskustvena mudrost. Samo znanje nije dovoljno.

Najgora glupost koju imamo je koncept žrtvovanja. Ponekad nam se čini da smo svoj život žrtvovali za drugoga. Odrekli smo se svog života zarad nekoga. Ipak, nisam video da se iko žrtvovao. Koja je istina ovog tzv. žrtvovanja? – Kad ne možemo da uspemo u svom životu, zauzvrat odlučujemo da postanemo deo uspeha nečijeg života. Niko ne dobija. Mi ne možemo da hodamo, pa pomažemo drugoj osobi da hoda. Šta se dešava? – Padamo, druga osoba pada i tvrdimo da smo se za nju žrtvovali. Takav je svet u kome živimo. Reč “žrtvovanje” je veoma smešna reč. Ona je bukvalno izgubila svoje zančenje. Pre svega, mi smo glupi i sad saopštavamo svoju glupost svetu. Ako postanemo stabilni, to je prava stvar koju možemo da učinimo za drugu osobu. Ako kažemo: “Povezao sam se sa sobom, došao sam do sebe i onda sam tu stabilnost dao drugoj osobi”, to ima smisla. Dobro smo postupili. 

Ne postoji osoba na svetu koja nije sebična. Ne treba da budemo sebični za stvari spolja, za nešto u nečijem džepu ili dvorištu. Kakogod, svi smo sebični. Onda bar budimo sebični u pronalaženju sebe. Iskoristimo svoju sebičnost i svoje vreme da pronađemo sebe. To je dobar put. Tada će to što dajemo svetu biti kvalitet.

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Lektorisala: Dejana Vojnović
Prevela i ureila: Staša Mišić

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X