Autor: Monika Balenović
I tako, dok boraviš u svom miru i osećaš da te niko ne može dotaći, pojavi se neko i izgovori jednu rečenicu koja te prepolovi. Raspukne kao lubenicu. Sruši kao kulu od karata. Svesnuješ i ne želiš da dozvoliš da to prodre duboko jer znaš da nije tvoje. Znaš da negativnost uvek sa neke strane mora da napadne. I opet je pronašla put, baš onda kada se najmanje nadaš.
I koliko god joj ne daš da prodre i misliš da si imun, ona polako širi svoje pipke i prodire do nečega duboko u tebi, gde piše “ne diraj”. Samo to ne smeš da dotakneš. A ona je baš tu rešila da prodre. I onda se usudiš da je pustiš da uđe tu, da otvori i tu sakrivenu kutiju, jer duboko u sebi znaš da ništa strašno ne može da ti se desi, i da pogledaš šta se krije u tom delu koji si duboko u sebe zakopao. Davno potisnuo. Zgazio toliko da misliš da ga nema više, a ono još uvek krišom čuči tu.
Na prvi pogled sve je tako mračno, ali samo posmatraš i ne osuđuješ. Težina i bol, jedna, druga, treća… izlaze jedna po jedna i svaka je gora od prethodne. Ne znaš šta bi sa tim. Samo posmatraš. U redu, samo nek izlazi i nek se oslobađa. Shvataš da ništa od toga nije tvoje, da ništa od toga nije ono što ti stvarno jesi. Osećaš da si zaštićen i izazov ti je da odeš još dublje, u samu srž svega. Ne možeš da veruješ koliko toga isplivava i koliko toga si držao u sebi, nesvesno. Usuđuješ se da svakoj toj težini pogledaš u oči i prihvataš da je nekad bila tu, da je pustila korenje, puštaš je da ode jer ti više nije potrebna. To nisi ti i to nije tvoje. To je nekad bilo u tebi i ti si se usudio da to nazoveš delom sebe. Pojavljuju se i negativne misli koje žele dodatno da začine situaciju, pozdraviš i ispratiš i njih. Ni one nisu deo tebe. Ni one nisu istina. Neka ih, samo neka odu.
I dok jednu po jednu težinu svesnuješ i puštaš da ode, osećaš se lakšim. Puštaš da svetlost uđe u nekada taj tvoj mračni prostor. Znaš da ti suštinski kao biće ne nosiš ništa drugo osim ljubavi. Boraviš neko vreme u tom osećaju. I vraćaš film, vraćaš tu rečenicu toj osobi. Shvataš da nisu ni te reči krive, niti je ta osoba kriva, niti si ti kriv.
Međutim, ne vraćaš rečenicu toj osobi sa mržnjom, jer ona nije svesno mogla da zna šta pokreće u tebi. Uzvraćaš zahvalnošću toj osobi, jer da nije bilo tih reči, ono nešto davno zakopano bi i dalje bilo tamo, sakriveno od svih očiju, pa i tvojih. Možda ga nikad ne bi osvestio. Saznaješ nešto novo o sebi i otkrivaš sebe, i iz dana u dan i postaješ samo svesniji i snažniji. Svaka situacija si TI. Svi smo mi ogledala. Jer, biti umno biće sa smirenim umom non stop nije tako lako moguće. Ali, umeti osvestiti i vratiti se u svoj mir jeste umeće. I pre svega praksa.
I više se ne stidiš toga da kažeš da si nesavršen, da ima dana kada ni ti nisi u miru. I slomiš očekivanja mnogih, i slomiš sliku koju neki imaju o tebi. I pišeš sve ovo jer znaš da će tamo neko sutra isto tako da se bori sa nečim davno potisnutim u sebi.
Samo budi svestan i dopusti da jedno po jedno otpadne od tebe. Usudi se da pogledaš duboko u sebe.
Kao što moj najdraži Mohanđi kaže:“Uzmi vreme da upoznaš samog sebe.” “Ti si jedina knjiga koju treba da pročitaš u ovom životu.”
Jedan stari video-klip koji mnogo govori: Lektorisala: Dejana Vojnović Uredila: Staša Mišić Izjava o isključenju od odgovornosti:Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
Samo posmatraš i ne osuđuješ
Gorela sam od želje da idem na Krija intenziv i to baš u Visoko.Imala sam prilike da to mesto energetski osetim prilikom jedne posete. Kakvo moćno mesto! Koliko li je tek moćno u društvu Mohanđija. Čim sam saznala, odmah sam se prijavila.
No, kako to biva već u životu, uvek se dešavaju nepredviđene situacije. Međutim, ono što se tad dešavalo u mom životu bilo je izuzetno bolno, ili je to moj um želeo tako da doživi.
Saznala sam mnogo pre ritrita da mi je tetka teško bolesna od neizlečivog i brzo napredujućeg karcinoma pluća. Kako se vreme ritrita približavalo, njeno stanje se sve više pogoršavalo. Neposredno pred ritrit pala je u krevet i ostala nepokretna. To je značilo da joj treba pomoć od 24 sata dnevno jer sama nije mogla ni da sedne ni da ustane iz invalidskih kolica.
Imala sam samo nedelju dana da nađem osobu od poverenja koja će spavati u njenoj kući, s obzirom na to da je tetka živela sama. Od bliže rodbine imala je samo mene.
Grozničavo sam tražila rešenje i panika me je hvatala da ću ja, jedini njen oslonac, biti 5 dana u drugoj državi. Pitanje dali da idem ili ostanem gorelo je u mojoj glavi.Našla sam negovateljicu, ali nas je ona napustila nakon par dana.
Moj pritisak u glavi je bio sve veći i veći. Glavno pitanje koje sam sebi postavila bilo je Da li sam ja zaista duhovna osoba? Zbog čega idem na ritrit? Da li je prava duhovnost kad pomogneš nekom ko je bespomoćan ili želiš još jednan odgovor, doživljaj više kako bi utolio glad i dodao još jedan delić iskustva u puzzle na svom spiritualnom putu.
Na kraju, ne mogavši da donesem odluku sama, sela sam jedno veče gledajući u Mohanđijevu sliku i predavši mu se potpuno, tiho sam rekla: ’’Ti me vodi, ti znaš bolje nego ja! Neka bude volja tvoja.’’
Našla sam negovateljicu, organizovala tetkin komšiluk i krenula u Visoko. Ali sam i dalje bila strašno nervozna na putu. Moj mozak je i dalje postavljao pitanja da li je to ok što radim. Šta ako mi jave da je umrla, a ja nisam pored nje u poslednjim trenucima. Molila sam se da ostane živa i da ne umre a da nikoga od rodbine nema tu, jer sam znala da je to njena poslednja želja.
No, kako to biva već u životu, uvek se dešavaju nepredviđene situacije. Međutim, ono što se tad dešavalo u mom životu bilo je izuzetno bolno, ili je to moj um želeo tako da doživi.
Saznala sam mnogo pre ritrita da mi je tetka teško bolesna od neizlečivog i brzo napredujućeg karcinoma pluća. Kako se vreme ritrita približavalo, njeno stanje se sve više pogoršavalo. Neposredno pred ritrit pala je u krevet i ostala nepokretna. To je značilo da joj treba pomoć od 24 sata dnevno jer sama nije mogla ni da sedne ni da ustane iz invalidskih kolica.
Imala sam samo nedelju dana da nađem osobu od poverenja koja će spavati u njenoj kući, s obzirom na to da je tetka živela sama. Od bliže rodbine imala je samo mene.
Grozničavo sam tražila rešenje i panika me je hvatala da ću ja, jedini njen oslonac, biti 5 dana u drugoj državi. Pitanje dali da idem ili ostanem gorelo je u mojoj glavi.Našla sam negovateljicu, ali nas je ona napustila nakon par dana.
Moj pritisak u glavi je bio sve veći i veći. Glavno pitanje koje sam sebi postavila bilo je Da li sam ja zaista duhovna osoba? Zbog čega idem na ritrit? Da li je prava duhovnost kad pomogneš nekom ko je bespomoćan ili želiš još jednan odgovor, doživljaj više kako bi utolio glad i dodao još jedan delić iskustva u puzzle na svom spiritualnom putu.
Na kraju, ne mogavši da donesem odluku sama, sela sam jedno veče gledajući u Mohanđijevu sliku i predavši mu se potpuno, tiho sam rekla: ’’Ti me vodi, ti znaš bolje nego ja! Neka bude volja tvoja.’’
Našla sam negovateljicu, organizovala tetkin komšiluk i krenula u Visoko. Ali sam i dalje bila strašno nervozna na putu. Moj mozak je i dalje postavljao pitanja da li je to ok što radim. Šta ako mi jave da je umrla, a ja nisam pored nje u poslednjim trenucima. Molila sam se da ostane živa i da ne umre a da nikoga od rodbine nema tu, jer sam znala da je to njena poslednja želja.
Na ritritu sam zaista iskusila i osetila u svom telu istinu koju Mohanđi stalno ponavlja, a to je: ’’Vera je ključ.’’ Spoznala sam da je vera ključ koji nas nepogrešivo vodi ka tome da saznamo ne šta mi mislimo da jesmo, već ko mi zaista jesmo.
Duboko zahvalna u dubokom naklonu pred Tvojim stopalima.
Olivera
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
