Deo satsanga na ritritu sa Mohanđijem na Andrevlju u Srbiji, maj, 2016.
Postoji otpor. Sistem pruža otpor jer smo se navikli na otpad, navikli smo se i na dobro i na loše. Na sve smo se navikli. Čak i ako u životu postoji problem, mi se na njega naviknemo. Čak i ako je u pitanju bol, mi se i na njega naviknemo. Žalimo se, ali i dalje s tim nastavljamo. Zato, ako želite da pobegnete, imate potpunu slobodu da to uradite. To je zapravo direktno suočavanje sa stvarima. Naš put nije besmislen. Ili se suočite sa nečim i uništite ga, ili se tome predate ako tako želite.
Reći ću vam jednu stvar, nema poente u odlaganju bilo čega, jer se sutra nećemo videti. Verujem da ako nešto morate da uradite, uradite to upravo sada. Odlaganje za sutra je samo po sebi bekstvo od stvarnosti. Druga stvar je neznanje, jer mislimo da ćemo biti živi sutra i da ćemo imati istu pomoć. Mi toliko toga pretpostavljamo. A u suštini ne vidimo NIŠTA! Šta će sutra biti, ne znamo. Ne znam ni da li ću biti živ. Ako uradite nešto upravo sada, onda je to stvarnost.
Kad god vas neke stvari napuštaju, pojaviće se bol zbog razdvajanja. To je kao da vas neko napušta. Čak i ako je to mirovalo u vama i niste znali da je tu, sakupili ste to od društva, od svoje porodice i okoline, to leži u vama i vi toga niste svesni. Niko toga nije svestan do trenutka kad to počne da se manifestuje i materijalizuje kroz sistem, kao u vežbi koju smo juče radili. Namerno sam dao snažan šaktipat, jer nema više vremena za gubljenje. Čak i da ne dođete da me vidite, ja sam svoj posao uradio. Neki ljudi me mrze jer vadim stvari iz njih. Šta god da uzmem nije ono što su želeli, niti nešto što je dobro za njih. Ja ne uzimam ono što je dobro za njih.
Zato, molim vas, neka vam bude jasno, ako želite da odete, slobodni ste da to učinite. Ovo vam govorim s ljubavlju, a ne zbog toga što mi se ne dopadate. To je vaš izbor. Ja moram da vam dam slobodu izbora da odete. A to sam rekao i na početku. Ako neko mora da puši i mora da obrne proces koji ja radim, slobodan je da ide, vratićemo mu novac. Ne brinem o ukupnom broju ljudi koji je prisutan, ali sam zainteresovan da vidim ljude kako se transformišu, jer je to dobro za društvo, čak i ako nije za njih. Smatram da kad vi počnete više da sijate, i društvo će postati bolje. Ja činim uslugu društvu, čak ne ni vama. Verujem u ovakve stvari. Ne grdim vas, već vam direktno govorim. Ne volim da pričam iza leđa. Volim da vam kažem – slobodni ste da odete, zato što ne želite da otpustite stvari. Jasno ovo shvatite i onda idite, tako da budete načisto: „U redu, ovo je moje stanje, ovo je moj status.” I to nije ništa loše. Možete uzeti još života, to nije problem. Stvar je u tome što će do ovakvih situacija doći ne samo kod mene, već kod svakog na putu Šive kod koga odete.
Priča o pravom putu i putu zone komfora
Ispričaću vam jednu priču o pravom putu i putu zone komfora. Postoji mnogo metoda, koncepata, kurseva koji uvek pružaju zonu kmofora. Ja se na to čak ni ne odlučujem, meni se to ni ne dopada, jer ono što tražimo nije zona komfora već transformacija. U jednom delu knjige „Autobiografija jednog Avadute” avadute Nadanande (dao mi je prava da pružim tu knjigu svetu), on govori o svom početnom putovanju, gde je od krajnjeg kritičkog, racionalnog uma došao kod jedne žene, majke, koja je bila avaduta. Ona je živela bez ikakvog reda, spavala je na putu, hranu bi jela ako je dobije. To je bio potpuno lutalački život. On je postao učenik ove majke. Otišao je kod nje i postao njen učenik. Majka je uvek živela ispod drveta, tako da je i on živeo ispod drveta. On je navikao da dobija hranu tri puta dnevno, ali majka je rekla: „Kad ti dam hranu onda jedi.” Ponekad se dešavalo da prođu tri dana da ne dobije hranu. Kad bi dobila hranu zazviždala bi i onda bi vrane, zmije i ostale životinje počele da dolaze, a ona bi im svima podelila hranu. Ponekad bi nešto ostalo i to bi dala njemu. Ona uglavnom nikad nije jela. Ovakvim načinom života je ona živela. On je bio iz dobre porodice i živeo je tako godinu, godinu i po, a onda je majka rekla: „Sada idi na Himalaje.” Imao je dovoljno novca za kartu. Tako da je uzeo kartu i krenuo na putovanje koje traje dugo, dva dana. Otišao je u Nju Delhi, seo na autobus i nastavio put. Majka mu je rekla jednu stvar: „Nemoj da moliš. Ne moli za hranu, novac, niti bilo šta. I ne primaj novac ni od koga. Ako ti neko da hranu, uzmi je, a ako ti ne daju hranu, posti taj dan.” On je to strogo poštovao.
Kad je stigao u Rišikeš u Šivananda ašram, tamo su mu ponudili posao koji je prihvatio. Dali su mu hranu i utočište i posao, platu nije imao. Tako da je počeo tamo da živi kao njihov radnik ili nešto slično. Živeo je u ašramu, imao je hranu, mesto za spavanje i posao. Tu je odseo nekoliko nedelja ili nekoliko meseci. Jedan od njegovih prijatelja svamija svetaca u ašramu je rekao: „Hajde da se prošetamo pored reke Gang.” I tako su uveče šetali obalom Gange i došli do jedne kolibe koja je pripadala jednom svecu koji se zvao Mast Ram Baba, i otišli da ga vide. Kad su došli do kolibe, Mast Ram Baba ga je pogledao i počeo da ga grdi, rekavši: „Šta ti je tvoja majka rekla? Šta ti je tvoja Guru rekla? Da odeš i nastaviš da ideš a da ništa ni od kog ne očekuješ, da ne moliš za hranu, ako ti hrana dođe da je uzmeš. A šta ti sada radiš? Sad si u svojoj zoni komfora. Imaš utočište, novac, hranu i služiš. Jesi ovo želeo da radiš? Zašto si onda postao *svetac? Zašto si onda na putu duhovnosti?” Izgrdio ga je. Zapamtite, niko Mast Ram Babi nije rekao ko je on. Čim ga je video, počeo je da ga grdi. Kako je znao šta mu je Guru rekla da uradi? Tako da je Mast Ram rekao: „Nemoj se vraćati nazad. Ne vraćaj se nazad u taj ašram. Ostavi svoje stvari, torbu, odeću tamo. Nemoj sad ništa da uzimaš. Od sada pa narednih 21 dan jedi samo kore od banana, a njih treba da pokupiš sa ulice. Nemoj tražiti od prodavaca da ti ih sačuvaju. Treba da ih uzimaš s puta, da se svađaš sa kravama i drugim životinjama koje hoće to da pojedu. Možeš ih oprati u vodi Gange. 21 dan jedi samo to.
21 dan on je tako i postupao. A onda je opet sreo Babu. Baba mu je rekao: „Sada si čist.” Dao mu je jedan pleteni džak i rekao: „Idi na Himalaje.” Nakon toga je postao vrhovni sveštenik Šambale. To je bio dugačak put. Od odeće nije imao ništa osim onoga što je nosio na sebi i pletenog džaka koji je dobio. Na Himalajima je ekstremno hladno, a on je hodao bos, ali ništa nije uticalo na njega jer je već počeo da dobija milost majstora.
Bravu koju um stvori nije lako razbiti, neka vam to bude jasno. Bravu koju um stvori nije lako razbiti! Morate zaista jako, jako da se borite da biste je razbili. Jednom kad je razvalite, priča je potpuno drugačija. Ali da biste je razvalili, potrebno je da uložite veliki napor. Ja vam samo mogu obezbediti krevet, a vi sami morate zaspati. Ja vam mogu obezbediti samo hranu, a vi treba da imate apetit. Isto je i ovde. Ja vam ovde obezbeđujem okruženje, a vi morate s tim da se izborite i pobedite. A ako mislite da je neuspeh opcija, ceo život će vam biti neuspeh jer je ta opcija laka. Ako odlučite da neuspeh nije opcija, onda ćete uvek pobeđivati. Čak i ako postoji kašnjenje, doći će do pobede. Koji vaš aspekt vas tera da pobegnete? To je um koji ne želi da napusti vaše navike, obrasce, sisteme, koncepte, bes, mržnju… Šta god da je nagomilano um to ne želi da napusti i zato vam kaže: „Beži sa ovog mesta! Treba da budeš normalan.” A pod normalnim se podrazumeva sve đubre iznutra.
Ovo je odgovor na sva vaša pitanja. Neka vam jedna stvar bude veoma jasna. Sva mržnja, bol, mučnina, glavobolje, bolovi u telu,… sve to je očekivano i povezano sa promenom vaših obrazaca, promenom vaših zona komfora, razaranjem nečega što je istrulilo iznutra… Sve ove stvari su deo toga, deo vašeg života. Ne znajući ste sve to suviše dugo nosili. Duhovnost zone komfora vam neće pomoći da se toga otarasite jer to samo pogoduje vašoj zoni komfora, u smislu: „Sve je hrana, ha ha ha.” A kad se vratite kući vi ste isti. Međutim, kad se vratite kući, treba da ste se transformisali, treba da posmatrate stvari sa većom jasnoćom, treba da imate više petlje i hrabrosti, treba da budete vatra, a ne hladna ustajala voda.
U današnje vreme ljudi često citiraju Oša i čitaju o njemu. Pričao sam sa jednom ženom koja je živela sa njim. Rekla mi je da čak ni jedan sat nije bio isti, sledeći sat bi se menjao. Kad bi on nešto rekao niste imali pravo da kažete ne. Ponekad bi to znalo da bude nešto bizarno. Jednoj ženi je rekao: „Idi i lezi u kontejner!” Ona je odgovorila: „Ne mogu to da uradim.” Onda je rekao: „Dobro, onda idi i hodaj gola nedelju dana.” To je bilo razaranje ega, razaranje svih strahova. I na kraju je ta žena postala holivudska zvezda. Ne želim da je imenujem. Stvar je u tome da kad se jednom granice slome, tada počinje prava moć. U suprotnom, ostajete u kavezima i lancima sve vreme. Ne želim da kažem da su Ošove metode najsjajnije, to je sve individualna stvar svakog majstora, već vam samo dajem primer.
Svi mi imamo svoja ograničenja i to je u redu jer to je naš kapacitet. Ali šta sa nagomilanim đubretom? Zašto bi nam to bilo potrebno? A čak ni ne znamo da smo toliko toga nagomilali. Zbog čega plačete? Zašto se osećate očajno? Zato što te stvari leže u vama. Neka vam to bude jasno. Ne uzimate to iz spoljašnjosti. Sve ono što proživljavate već je u vama. Zapamtite to! To se nalazi u vama i to je upravo ono što proživljavate, a niste ni znali da nosite u sebi tako nešto. Bili ste srećni što se to nalazi u vama. I šta se onda dešava, na kraju to postaje bolest, hendikep ili neka vrsta problema, bilo psihološka ili fizička. To je normalno. To se danas dešava u svetu. Zašto toliko ljudi prolazi kroz iskustvo raka? Zbog potisnutih emocija, to je jasno. Zbog potisnutih emocija dugo vremena. To je kao što drvo u šumi potisnuto pod zemlju postaje sirova nafta. Kad nešto potiskujete dugo vremena, to postaje bolest jer blokira protok energije u telu.
P: Ono čemu se opiremo, opstaje. Kako se odupreti opiranju?
O: Nemojte ništa po tom pitanju raditi. Samo prođite kroz iskustvo opiranja i nemojte ništa da radite. To je najbolji način na koji možete postupiti prema otporu. Ako napustite tu situaciju, vi na taj način podržavate opiranje. Ako se opirete opiranju, postajete neprirodni jer se borite protiv nečega. Umesto toga, promatrajte opiranje: “U redu, otpor se takođe nalazi u meni. To je još jedno moje dete. Neka ga.” Ako na taj način optuštate, sve će otići iz sistema. Mora da ode iz sistema, kad tad.
Neki ljudi se razbole i onda se osećaju bolje za nedelju dana ili više kad se ovakva vrsta otpada ukloni, jer to kreira neku vrstu destrukcije iznutra. To je kao da čupate stvari iz sebe i izbacujete ih. To je definitivno bolno, mora da bude bolno jer ima 680 triliona ćelija u telu i one sve nešto skladište. A svaka ćelija ima potencijal. Možda to sada ne znamo, ali u vreme kad duša napušta telo, mora da pokupi sve te impresije da bi kreirala sledeću inkarnaciju. To je trenutak kad ljudi pate. Mnogi ljudi pate tokom umiranja jer je puno toga uskladišteno, a duša odlazi i mora da ponese sa sobom sav taj otpad. Međutim, ako ste već prazni, to je nešto sasvim drugo, možete putovati sa svojim ručnim prtljagom, ne morate čak ni da se čekirate. Verujem da je dobro razboleti se ukoliko znamo zašto smo se razboleli, a ne da se razbolimo i ne znamo šta ćemo. Mnogi od nas se iznenade kad se razbole jer ne znamo šta je unutar nas, šta je stvorilo tu bolest.
*svetac – ovde svetac ima drugo značenje, kao veliki podvižnik potpuno posvećen Bogu, koji se sasvim odrekao svetovnog života
Originalni video možete poslušati ovde.
Prevela i uredila: Staša Mišić
Lektorisala: Tijana Sladoje
