Autor: Deloshni Govender
Kada sam počela da pratim Mohanđija 2013. godine, isprva nisam osećala Milost koja bi meni pripadala. Trebalo je da me neko upozori da vežem svoj pojas. Na početku je to izgledalo kao trka mlinara za Majstorom kojeg sam izabrala da pratim. Ego mi je dozvolio taj luksuz da mislim da sam ja to izabrala.
Od momenta kada sam upoznala i počela da pratim Mohanđija, imala sam intenzivnu potrebu da budem u njegovom društvu na yatri (hodočašće) na Kajlašu. Milost me je činila nesvesnom putovanja 2014. godine.
Kada smo imali skajp susret sa njim ranije 2015. godine, izgovorila sam svoju želju. On mi je rekao da potražim Kajlaš u sebi. Um mi je govorio da ću verovatno otići kasnije ove godine, kada dođe vreme za hodočašće. Zatim su se u mojoj zemlji dogodili veliki razarajući zemljotresi, i ja sam shvatila šta je Majstor mislio govoreći mi prethodno. On je još na početku godine znao da ovog hodočašća neće biti.Bila sam blago impresionirana činjenicom da sam ja bila nova bhakti (pratilac), iz razloga štomi nikad nije bila nametnuta nijedna leelas (božanska igra) u ovom dobu.
Kada je objavljena informacija o hodočasću 2016. godine, moje srce je odjednom zatreperilo od uzbuđenja. Ovo je bila moja prilika! Ići ću na Kajlaš! S obzirom na krajnji rok za prijavu, shvatila sam, teška srca, da se ovo hodočašće takođe neće dogoditi. Nisam bila spremna da sa sumnjom idem na hodočašće. Takođe, moram da dodam da imam tendenciju da svoje snove uvek stavljam na poslednje mesto. Svaka nova prilika bivala bi uništena ubrzo čim bi se pojavila. Konačno sam se u potpunosti povukla i nisam se više ni prijavljivala, znajući da će cena prekoračiti moj budžet. Ali sam znala u svom srcu da, ako Babađi kaže: „Dođi na Kajlaš!”, učiniću sve što mogu da odem.
U maju 2016. godine bili smo uzbuđeni jer Babađi dolazi u Južnu Afriku. Za vreme privatnog doručka, tema Kajlaš je opet bila spomenuta. Babađi me je pitao da li ću ići na Kajlaš, a ja sam odgovorila negativno. Upitao me je da li sam pročitala knjigu „Kajlaš sa Mohanđijem”, a ja sam odgovorila da nisam. Njegov odgovor je bio: „Trebala bi”. Potom smo promenili temu. Osećala sam se opustošeno. Babađi čak nije ni rekao da bih trebala da odem i, što je bilo još gore, pitao me je da li sam pročitala knjigu, a to je dodatno povećalo moju želju da idem sa Njim na Kajlaš. Uvek pratim Njegove savete, ali ovaj put moje srce nije moglo da se složi i posluša.
U julu je Warren podelio post na grupnom porodičnom četu. Čitala sam ga u suzama i u trenutku kada sam videla deo iz knjige „Kajlaš sa Mohanđijem”, brana se srušila. U meni se stvorila jaka želja da kupim knjigu preko interneta i da je pročitam. Dok sam čitala uvod, shvatila sam zašto je On želio da pročitam ovu knjigu! Govorilo se o ljudima koji su takođe putovali duhom na Kajlaš sa Babađijem.
Počela sam da uživam čitajući stranicu za stranicom, sve više i više shvatala sam kako Babađi priprema svoje pratioce za putovanje duhom na Kajlaš. Jedini problem je bio kako ću ja postati dostojanstven bhakti (posvećenik). Kako sam mogla da budem sigurna da ću obezbediti to da ja budem ona kojoj je suđeno da sa Babađijem putuje duhom? Kako bi se ovo beznačajno zrno prašine usudilo da zahteva takvu milost? Moj um me je ubeđivao da ja sigurno neću biti jedna od odabranih. Bila sam, nakon svega, ubeđena da nisam učinila ništa posebno da bih opravdala takvu milost.
Počela sam da dobijam simptome poput prehlade i intenzivnu groznicu toliko, da sam morala da napustim posao i odem kući. Otišla sam kod lekara i on je konstatovao da imam apsolutno normalno medicinsko stanje. Osim blagog posta i kapi za nos, nije mogla da pronađe ništa što bi dovelo do tegoba i zamora. Prespavala sam više od 13 sati, što je posebno neobično za mene. Poslala sam poruku Swami Mohana Bhaktanandi, a on me je utešio i veselo rekao da mu se dopada to što je medicina zbunjena. Moje nesvesno putovanje na Kajlaš je počelo!
Pripremali smo se za posetu Swamiju u Johanesburgu. Bila sam toliko loše da sam planirala da prisustvujem samo prvog dana sat vremena, i da idem kući da odmaram. Za vreme uvoda Swami je pevao bađane, a mi smo plesali. Moja srčana čakra se zagrejala i toplota je počela da se širi mojim telom. U trenutku sam počela da se osećam bolje, i ostala sam tokom čitavog trajanja programa.
Drugi dan je počeo sa Havanom za sve hodočasnike Kajlaša, i odlučila sam da ostanem. Tokom Havana videla sam kako oči Swamija menjaju svoj izraz mnogo puta dok su božanstva bila pozivana. Bila sam u potpunom blagoslovu dok sam učestvovala u Havanu. Svi smo dobili voće koje je bilo ponuđeno Babađiju. Nisam mogla da pojedem više od parčeta ili dva.
Ručak je serviran. Iz nekog neobjašnjivog razloga postala sam uznemirena i odbila sam da uzmem hranu. Nisam mogla da podnesem blizinu ljudi, tako da sam otišla da prošetam do auta, sela sam tamo i počela da pevam Babađijevu mantru kako bih smirila nedopustivu iritaciju koju sam osećala. Ovo je postao način da se odvojim odsveta, ali ujedno i moj pristup Kajlašu. Ne bih mogla da putujem punog stomaka. Vratila sam se ponovo unutra na Satsang sa Swamijem, i sela na svoje mesto. Primetila sam kako me intenzivno posmatra sa svega metar razdaljine u trpezariji, gde je ručao. Osećala sam se postiđeno jer je verovatno primetio moju iritaciju i to što se nisam dobro osećala.
Uživala sam na Satsangu i u bađanima koji su ga pratili. Ulazila sam duboko u svako pevanje i osećala sam kao da sam bila zbrinuta negde daleko odavde, i tako svaki put kada bi neko božanstvo bilo pozvano, čak i bez moje volje. Swamiđi je počeo da daje Šaktipate svima. Ja sam bila polusvesna dok smo mu jedno po jedno prilazili. Bila sam izgubljena u bađanima. To je u meni stvaralo veoma ispunjenu atmosferu. Počeli smo da pevamo „Om namah shivaya” i mantra se spontano pretvorila u „Om Parabrahma, Om Parabrahma, Om Parabrahma, Jai Mohanji!“. Počela sam da osećam prisustvo Babađija veoma jako, ali to se normalno dešavalo na većini naših meditacija i bađana.
Konačno me je Ajay pozvao da primim Šaktipat. Osećala sam kako ustajem i prilazim Swamiju. On je vezao svetu nit na mojim rukama, koju je dobio tokom posete hramu Vaishnodevi, i počeo mi je davati Šaktipat. Još uvek mogu da se setim pevanja „Om Parabrahma, Om Parabrahma, Om Parabrahma, Jai Mohanji“. Ta mantra je nastavila da se odvija u mojoj glavi. Osetila sam kako je energija Devi rasla u meni toliko da sam gotovo ušla u trans. Uplašila sam se i otvorila oči. Pogledala sam direktno u intenzivne oči Swamija, a on mi je rekao da se opustim. Osetila sam se zaštićeno i zbrinuto, tako da sam ponovo zatvorila oči i osetila kako postajem MNOGO snažna. Osećala sam kako moje noge rastu i šire se. Osetila sam da ulazim u širinu Univerzuma. To je bilo neverovatno osećanje. Bila sam moćna, zaštićena, voljena i blagoslovljena. Kasnije sam saznala od Ami da su mi noge stvarno fizički narasle i da sam se zaista fizički okrenula u zagrljaju Swamija.
Sela sam da uživam u bađanima ponovo i nisam mogla da prestanem da se njišem, kao da je jaka energija nastavila da raste u meni. Okrenula sam se prema Swamiju i potražila pomoć. Stavio je ruke na moju srčanu čakru i tada sam osetila kako se najpre sjedinjujem sa ništavilom, a zatim se ponovo vraćam nazad u telo. Kasnije sam saznala da sam i fizički pala na pod.
Nakon ovog iskustva osećala sam svetlost i intenzivni blagoslov. Ljubav me je prosto preplavila i to se nastavilo i tokom Aratija, pa čak i kada sam stigla kući. Nisam mogla da jedem ništa sve do sledećeg dana. Nisam mogla da spavam. Pozvala sam Yugena da vidim da li su bezbedno stigli u Durban, a on je uključio spikerfon da bih mogla da razgovaram sa Swamijem. On mi je ukazao na to koliko je bila ogromna moja čežnja da uradim parikramu Kajlaša, i da sam stvarno prehodala Kajlaš u jednom pokretu.
Tri dana kasnije, tokom Krije, sve sam videla kristalno jasno. Neobjašnjivu groznicu i umor. Previše spavanja, kao da se moje telo previše naprezalo. Razlog moje uznemirenosti i toga što nisam uzimala hranu bio je da bih se pripremila za ono što je dolazilo: okret u rukama Swamija i kasnije parikrama na Kajlašu. Trenutak kada je Swami dodirnuo rukama moju srčanu čakru dajući mi mir, prouzrokovao je pad. To sam bila zaista JA, prepuštajući se stopalima Namashivaye. Postala sam latica na Babađijevim stopalima. Odmah nakon završetka Krije dobila sam poruku od Swamija da bih trebala da podelim svoje iskustvo; da je Mohanđi ispunio moju želju iz njegove milosti; da je Mohanđi Kajlaš, a da je Manasarovar Njegova milost.
Kako da znam da je sve ovo istina, da nije izmišljotina mog uma i uvek preterane imaginacije? Babađi kaže da je to način na koji nas iskustva menjaju. Onda znamo da su bila stvarna.
Osećala sam se lakše i u trajnom blagoslovu. Usledila su tri dana otpuštanja. Plakala sam kad god bih se setila ljubavi prema Babađiju i Swamiju. Razne emocije su dostizale vrhunac i bile su otpuštene, kao da sam spaljivala Karmu velikom brzinom. I još važnije, ljubav me je preplavljivala iznutra i spolja. Svaki put bih eksplodirala u ljubavi kad god bih pomislila na moju Mohanđi porodicu. Osmehivala sam se strancima. Bila sam u trajnoj zahvalnosti za ovo postojanje. Osetila sam kao da je Diwali bio u meni, zajedno sa vatrometima i slavljem koji su se dešavali na unutrašnjem nivou.
Zašto sam ovo napisala? Želim da svaki bhakti (posvećenik) zna da, bez obzira koliko mislite da ste baš VI nebitni, vi ste svet za Mohanđija. Želim da znate da ako Mohanđi može da uzme i prihvati ovo zrno prašine, da učini da sija i da ga odvede na hodočašće Kajlašem, učiniće isto to i za vas, čak i više od toga. Želim da znate da Mohanđi zna sve želje vašeg srca pre nego što ste ih vi postali svesni, i da će on učiniti sve da ih ispuni. Želim da znate da ja nisam NIŠTA posebno, nisam radila nikakvu duhovnu praksu, osim onih koje Mohanđi traži od svih nas. Ja sam ista kao svako od vas. Milost još uvek teče mojim životom. Nisam učinila ništa da bih zaslužila ovu milost i ovakvu ljubav Mohanđija, koja ipak teče mojim životom neprestano. Na kolenima plačem u zahvalnosti za tu milost. Ovo je moja pojedinačna misija da svakog od vas uverim da ste svi zbrinuti u duhu hodočašća na Kajlašu, takođe. Imajte oči da vidite i srce da primite, a On će ostalo učiniti. Doprite do dubina vašeg bića i zaista nađite Kajlaš u sebi.
Delim ovo sa najvećom ljubavlju i zahvalnošću na laticama lotosa stopala mog voljenog Babađija Mohanđija. Ne mogu se zahvaliti dovoljno ni na jedan od ovozemaljskih načina, mogu samo dozvoliti srcu da pokaže. Moj voljeni Swami Mohana Bahktananda, isto osećam i prema tebi. Toliko si doprineo ovom biću da nemam dovoljno reči to da iskažem. Moja draga duhovna sestro Milice, tvoji blagoslovi su me doveli do stopala Babađija. Volim vas sve troje toliko da zaplačem kada pomislim na sve vas zajedno!
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Nada Raković
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
