Autor: Jelena Tubica
Stavila sam ovaj naslov jer se trudim i ponavljam sebi da je život konstantna igra. Ja u svom igram glavnu ulogu koju sam, tamo negde, sama sebi napisala, a sada mogu da biram kako ću se osećati dok je igram. Hajde da vas uvedem u priču.
Od kada se sećam svojih prvih razmišljanja, u meni su postojala pitanja na koje ili nisam dobijala nikakve, ili sam dobijala polovične odgovore. Ko smo mi, odakle smo došli, iz čega smo nastali, šta je svemir, kako mi “stojimo“ u njemu, šta nas održava. Često sam dobijala odgovore koji me nisu zadovoljavali. Kako sam odrastala, imala sam sve više osećaj kako polako nešto počinjem da zaboravljam, nešto veoma bitno, a nisam znala šta zaboravljam i kako to da povratim, osvežim. Pokušavala sam dosegnuti razmišljanjem, a efekat je bio suprotan.
U svesti mi je ostao duboko urezan osećaj potpunog mira koji sam kao dete imala unutar sebe. Sve ljude doživljavala sam kao sebe samu, kao da su oni prošireni deo mene, nije postojala razdvojenost između nas. A zatim je usledilo odrastanje, fizički jesam rasla, ali ne i duhovno. Ego je uzeo svoju ulogu. Nastupala je sve veća nesvesnost.
Oduvek sam imala empatiju prema drugim ljudima, njihove probleme sam doživljavala kao svoje i danima razmišljala kako da im pomognem. To me je iscrpljivalo, počelo je da me guši, da bude veće od mojih tadašnjih mogućnosti. Ali, naučila sam da živim sa tim. Posebno jer sam mislila da je dobro kada goriš od emocija, da je to dokaz da je neko dobar čovek.
U životu sam imala dosta izazova. Od malena pamtim miris bolnica, stalne kontrole, operacije. A tu je bio i rat. Pamtim majku i njenu stalnu borbu za nas. Ali, trudila se da mi ništa od toga lošeg ne osetimo. Nova škola, sredina, ljudi. Zatim vraćanje u Hrvatsku, pa opet izbeglištva, nove škole, ljudi, privikavanje… Odvajanje od oca, svih dragih, mojih igračaka, odlazak u nepoznato. Uvek sam se trudila da se snađem, da majka ne brine i oko toga. Odrasla sam pre vremena.
Kasnije u životu sam shvatila da je to bilo dobro za mene. Naučila sam da se odvežem od stvari koje su mi jako značile, pa i od ljudi. To me je pripremilo za iskustva koja su sledila posle u životu. Trenutak kada je bratu život visio o koncu i snažan doživljaj kada sam instinktivno sklopila ruke i iz srca počela da se molim za njega i danas pamtim. Bog je uslišio moje molitve i vratio ga nama. Od tada se trudim da ga volim bezuslovno. Taj događaj me je veoma osvestio.
Kada sam počela da se pitam ko sam ja, šta zapravo želim od života, užasnuo me nastavak – nisam znala odgovor. To me je mnogo poljuljalo. Shvatila sam da sam veoma nesigurna i da se nikada u životu nisam bavila sobom, stalno drugima, što me je dovelo do toga da ne poznajem sebe. Jer, lakše je baviti se problemima drugih, nego svojima. Držala sam svoj život na pauzi. 😉
Najlepši trenutak u životu mi se desio kada sam se istinski zaljubila. Moja duša mi je javljala da je to on, igrala je od radosti. ZNALA SAM. Svaki deo mene je to znao, i osećao, živeo. Kao da sam pronašla deo mene koji je negde bio zagubljen. Neopisiv osećaj. Bila sam u oblacima, mogla sve.
A zatim je usledilo i najveće razočarenje. Moji roditelji, porodica, nisu prihvatali moju najveću sreću. Prvi put sam odlučila da im se usprotivim, da se borim za svoju sreću. Bolela me je nepravda. Trudila sam se da nastavim dalje, jako. Moja duša je vapila za pomoći. Izgubila sam svaki kontakt sa ocem. To je bio njegov izbor. Ali, hvala mu na svemu, volim ga kao što se otac voli, on je mnogo ubrzao moj put do mesta gde se sada nalazim.
Počela sam da meditiram, ali način na koji sam tada meditirala nisam doživljavala kao deo mene. Želela sam nešto drugačije. Želela sam grupne meditacije, upoznavanje sa drugim ljudima, potvrdu da još neko razmišlja kao ja… da te neko prihvati, zagrli, bez obzira da li te poznaje ili ne.
I tada sam saznala da u Novi Sad dolazi jedan Učitelj da održi predavanje. Mohanđija sam upoznala krajem 2012. godine. Sećam se tog njegovog ulaska u salu, prvog susreta ;). Preplavio nas je ljubavlju, odmah sam se osećala bolje. Vapila sam za tim osećajem. Sve vreme izraz na njegovom licu bio je prijateljski, pun ljubavi. Mozak se pitao kako je moguće da neko toliko može da voli ljude, ako se pretvara, kako može toliko dugo. Ali, srce je znalo da pretvaranja nema, duša ga je prepoznala. Od tada idem na meditacije u Novom Sadu. Nesigurnosti su se vremenom smanjivale, strah se topio. Svaki šaktipat prodirao je tačno gde treba i odnosio ono što je bilo spremno da izađe. Dobijala sam koliko mogu da primim. Vremenom sam uvidela promene na sebi. Počela sam više da analiziram sebe. Skinula sam ulogu žrtve čiji sam plašt dugo godina nosila. Prestala sam da kukam, da odlažem obaveze. Počela sam da se više smejem, i to iskreno, iz srca. Naučila sam da još više volim ljude, da ih grlim stalno, pokazujem ljubav, izgubila osećaj da mogu biti povređena. Vapila sam za znanjem, čitala mnogo tekstova, išla na meditacije. Tako nekoliko godina. Upoznala sam mnogo divnih ljudi.
Zatim sam se udala. Pa nakon dve godine ostala trudna. Nije bilo veće sreće od te spoznaje. Oduvek sam volela decu. Oduvek kada vidim dete na ulici u grudima me preplavi osećaj sreće i miline i široko razvučem osmeh. Deca su mi fascinantna. I sada sam trudna! Ali, trudnoća je bila komplikovana. Počela su krvarenja. Javio se strah od gubitka deteta. Bila sam ga svesna i zaista se trudila da ga prevaziđem. Ali, kao da je bio duboko usađen. Morala sam da ležim nekoliko meseci. Imala sam vremena na pretek. Stalno sam se molila, mantrala, trudila se da budem u osećaju zahvalnosti. Ali, velika krvarenja i stalni odlasci u bolnicu su mi vraćali strah od gubitka. Na kraju sam bila zadržana u bolnici. Nije bilo lako boriti se sa tim. Morala sam da se naviknem na neizvesnost, da budem strpljiva i da čekam. Jedino što sam mogla bilo je da prihvatim, da se prepustim. Da prihvatim situaciju, to da nije ishod u mojim rukama, da poštujem volju te male dušice koju sam toliko volela. To sam govorila i sebi i drugima. Verovala sam da će sve biti onako kako treba da bude, kako je najbolje za sve. Moj muž je bio divan, uvek tu za nas. Davala sam mu do znanja da je sve u redu, kako god da bude.
Nije bilo mesta sebičnosti, proradio je majčinski instikt. Verovala sam da to malo, divno biće zna šta je najbolje za njega, a da sam ja tu da ga podržim u svakoj odluci. I odlučio je da se rodi. Pre vremena. Mnogo pre vremena, na početku šestog meseca. Počeli su trudovi, shvatila sam, bila sam spremna…
Jedna duga noć, provedena u stalnim bolovima i molitvi. Neprestanoj molitvi. Osećala sam ogromno prisustvo Majstora. Kao gusti oblak divne energije oko nas. Sve vreme mi je ta reč odzvanjala u glavi – MAJSTORI. Znala sam da su tu uz nas. Znala sam da smo bezbedni. Stalno sam zahvaljivala Mohanđiju. Od njega sam ranije dobila poruku – „URADIĆU SVE ŠTO JE DO MENE“. Samo sam molila da bude najbolje što je moguće za nas. Nisam bila tužna. Bila sam prepuštena. Sa punom svešću sam prolazila kroz svaki trenutak. Krenuo je porođaj. Odjednom gomila ljudi okolo. Znala sam šta treba da radim. Tišina i samo moji životinjski urlici. Znaš da nije vreme da se rodi. Ali… bilo je njegovo vreme.
Rodio se Lav. Živ. Sve vreme sam osećala prisustvo Majstora. Znala sam da tako treba. Tešili su me. Imala sam osećaj da mi neko sve vreme šapuće najlepše reči na uvo, uliva hrabrost. Nije bilo mesta ružnim mislima. Na trenutak sam se zapitala kako to da nisam tužna, unezverena, nesrećna, jer ranije bih tako reagovala. Međutim, bila sam svesna da ne treba da uključujem mozak, već samo da svesnujem i svesnujem… Tako sam bila u SADAŠNJEM TRENUTKU. Svaki sadašnji trenutak se nastavljao novim sadašnjim trenutkom. Doživela sam rastapanje u sadašnjem trenutku. Prošlost, sadašnjost, budućnost, sve je bilo u jednoj tački. I ja sam bila u toj tački.
Fizički bol je bio jak, prodoran. Ali, nije bilo patnje. Samo sam svedočila. Kroz mene je prolazilo iskustvo koje sam negde izabrala da se desi. Svedočenje, i opet svedočenje. Sve vreme sam osvešćivala samo taj trenutak. Bila sam 100% u sadašnjem trenutku. Ne mogu da se setim da sam ikada intenzivnije osvestila sadašnji trenutak nego tada. Shvatila sam
da je moja duša izabrala ovo iskustvo i sve što treba je da ga maksimalno doživim, osvestim, iskusim, proživim. Nije me brinulo šta će biti dalje. Nisam razmišljala. Postojalo je samo SADA. I velika zahvalnost. Ogromna. Jer, kako da budem tužna kada osećam toliku količinu ljubavi oko sebe?!
Tada sam shvatila da su godine prethodnog načina života odradile svoje. Mohanđi je tiho radio na meni, i kada je došao momenat testiranja, shvatila sam kako on radi. Shvatila sam da se nešto u meni promenilo iz srži. Taj trenutak porođaja sam duboko osvestila. Uvidela sam da se to ne događa meni, već da je to samo iskustvo koje sam odabrala da prođe kroz mene. Uvidela sam da Mohanđi ništa ne obećava, samo pomaže svima maksimalno, onoliko koliko je do njega. I uvek je tu. U svakom trenutku. Samo mi nismo uvek tu. U tome je caka. Prisutnost. Svesnovanje. Zahvalnost. Ljubav. Konstantno. Jer lako možemo da se vratimo u stari mod.
Poslednji put kada sam Lava fizički videla, otvorio je oči i pogledao je u mene. Taj trenutak je bio čudesan. To je bio jedini pogled, ali toliko upečatljiv, dug i prodoran, pogled koji ću zauvek pamtiti. Kontakt očima je bio ostvaren. Pogled koji je slao poruku – HVALA TI, VOLIM TE, NE BRINI, UVEK SAM UZ TEBE, OVAKO TREBA DA BUDE, SVE JE U REDU. Neopisiv trenutak koji mi i sada, dok ovo pišem, tera suze ispunjene ogromnom milošću na oči. Shvatila sam to kao veliki BLAGOSLOV, i znam da to zaista i jeste.
Mali Lav je živeo sedam dana. Kratko i energično, kao i samo ime. Znam da i dalje živi, u nekom drugom obliku, jer on je LJUBAV (Love-Lav). Verujem u njega. Želim mu svu sreću. I zahvalna sam mu na svemu. Odradio je svoju ulogu. Zahvalna sam što je izabrao mene i što sam imala privilegiju da budem njegova majka. Volim ga bezuslovno.
Dragi Mohanđi, HVALA ti na svemu, veoma sam zahvalna što si se pojavio kao ogroman blagoslov u mom životu. Dao si mi primer kako ići ka stanju blaženstva i bezuslovne ljubavi, kako dozvoliti i dopustiti da sve bude onako kako treba da bude, kako da život shvatim kao konstantnu igru i kako da se izmestim iz date situacije i samo da svedočim, posmatram. Naučio si me kako da budem strpljiva. Sve se dešava sa razlogom. Hvala ti još jednom, volim te.
Sada uviđam da je život samo gomila iskustava, a na nama je kako ćemo prolaziti kroz njih. Svako ima taj izbor odluke. Stoga, ispunimo srca ljubavlju, zahvalnošću i trudimo se da uvek budemo bolji, prvo prema sebi, a zatim i prema drugima. Imamo veliki primer kako dostići blaženstvo, mir i postati neiscrpan izvor ljubavi – Mohanđija.
I na kraju, učiteljeve reči: „Uvek se poistovetite sa svojom dušom. Budite svesni svoje duše. Setite se da ste duša koja ima iskustvo ljudskog života i u potpunosti se poistovetite sa tim. Tada nećete osetiti ni pritisak ni bol, bićete slobodni“.
P.S. Imala sam otpor prema pisanju, mislila da to nije bitno, da je to iskustvo bitno za mene i da nema potrebe da ga iznosim drugima. Mislila sam da bi nekog rastužilo, a nije mi to bila namera. Sve dok nisam čula Mohanđija kako govori da je veoma bitno da pišemo. Da iskustva ne uzimamo zdravo za gotovo, jer mozak nas možda vremenom može ubediti da se to nije ni desilo. A kada ostane zapisano, to onda živi. I možda to iskustvo još nekom, ko ga pročita, pomogne. Osećala sam kao da su te reči upućene meni, i stoga, evo teksta, nekoliko meseci kasnije.
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
