Na satsangu u Bangaloru, 25. decembra 2013. godine, Mohanđi je ispričao predivnu priču koju je zabeležio Šahid Khatai.
Priča o Aleksandru Velikom
Ovo je priča o tome šta je ‘veličina’. Aleksandar Veliki smatra se osvajačem sveta svog vremena. To je i bila njegova namera- da osvoji svet. Za taj poduhvat spremao se zajedno sa svojom vojskom. Pre nego što je krenuo na putovanje, otišao je kod svog učitelja (gurua) Aristotela, i pitao ga šta da mu donese kada se bude vratio kao pobednik. Odgovorio je: „Imam samo jednu želju. Voleo bih da upoznam nekog velikog majstora iz Indije i provedem neko vreme sa njim.” Aleksandar je poštovao Aristotela i smatrao ga najvećim u znanju i mudrosti svoga vremena; verovao je da niko nije bolji od Aristotela. Pošto je smatrao da ni jedna želja njegovog učitelja ne treba da ostane neispunjena, obećao je da će mu dovesti najbolje majstore iz Indije, te je pošao na put. Aleksandar je verovao da će ispunjavanje tog zadatka za njega biti veoma prosto, jer svako bi želeo da učini posebne usluge osvajaču sveta, kao što se niko ne bi usudio da ulazi u konflikt sa takvim imperatorom.
Nakon što je na svom putu osvojio puno zemalja, stigao je u Indiju. Ubio je mnoge i osvojio je brojna kraljevstva. Njegova vojska je takođe puno ubila i opljačkala. Mnogi kraljevi su mu pali pred noge i molili ga za život i pomilovanje. Tako, naduvan od uspeha i ega, uživao je u gostoprimstvu Indije.
Kada je došlo vreme da se vrati, Aleksandar se setio svog obećanja Aristotelu. Treba da nađe učitelja iz Indije, visokog duhovnog statusa, i da ga odvede u svoju zemlju i predstavi svom učitelju. Poslao je svoje vojnike po one najbolje. Vojnici su tražili po celom novoosvojenom kraljevstvu. Raspitivali su se kod mnogih ljudi. Većina je rekla kako su oni koji su vidljivi u javnosti obično površni, a pravi su dalje, u džunglama. Otišli su u šumu da potraže te prave učitelje. Ljudi su ih navodili, i na kraju su, po preporuci mnogih, stigli kod jednog čoveka koga su svi smatrali pravim velikim duhovnim majstorom.
Zapanjili su se kada su ugledali potpuno nagog čoveka, crnog, kako leži go na steni, na obali reke, i posmatra podnevno Sunce. Bio je okupiran gledanjem u Sunce, te nije ni primetio kako ljudi stoje oko njega i gledaju ga. Na tren su vojnici pomislili da su ih seljani prevarili. Činilo im se da je to neki ludak, a ne veliki duhovni majstor. Ipak, seljani su ih uverili da je on zaista najmoćniji u celom regionu. Uvereni, vojnici su odlučili da mu se obrate, da mu ponude novac, bogatstvo i dobar život, i da ga povedu sa sobom kod imperatora. Govorili su dugo, a on je bio nepomičan. Govorili su opet. Koristili su prevodioce i obraćali mu se na raznim jezicima. Nije bilo efekta. Nastavio je da zuri u Sunce, nesvestan gungule oko sebe. Odlučili su da mu se približe i podignu ga. Stena je bila gotovo usijana, i bilo je teško stati na nju, čak i sa kožnom obućom koju su nosili. Čudili su se kako je on ležao na tako vreloj površini. Ponovo su pokušali da ga nagovore da krene sa njima, ali on je i dalje bio nepomičan. Iznervirani, podigli su ga, ogrnuli plahtom i odveli ga kod imperatora.
Kada su ga doveli, imperator nije bio ni najmanje impresioniran. Mislio je da su ih nasamarili, i da ta osoba pred njim ne može biti veliki duhovni majstor, nego običan čovek. Nije bilo prijatno gledati ga potpuno nagog. Naredio je da ga odvedu, okupaju, obuku, i onda da ga dovedu. Vojnici su istog momenta krenuli da ispune naređenja. Okupali su ga protiv njegove volje. Umotali su ga u neku tkaninu i vratili pred imperatorov dvor.
Aleksandar ga je pogledao, i iz sve snage nastojao je da bude učtiv. „Drago mi je da te vidim. Izabrao sam te da pođeš sa mnom i da upoznaš mog učitelja- velikog Aristotela.” Sveca nije bilo briga. Gledao je tkaninu na svom telu, i osećao ju je kao neku zmiju koja pokušava da ga zadavi. Hteo je da je ukloni, ali nije mogao jer su ga vojnici držali kao kriminalca, iz straha da ne uvredi imperatora. Kako je Aleksandra njegovo ćutanje sve više iritiralo, odlučio je da ga impresionira. Aleksandar je rekao: „Da li znaš ko sam ja?” Svetac ga je nezainteresovano pogledao. Nastavio je: „Ja sam Aleksandar Veliki. Ja sam jedini svetski osvajač u istoriji čovečanstva. Osvojio sam i tvoju zemlju. I to mesto na kom stojiš pripada meni.” Čim je to čuo, svetac je prasnuo u smeh, zacenivši se. To je Aleksandra jako razbesnelo. Prvo je viknuo: „PRESTANI S TIM”, a onda ga je upitao zbog čega se toliko smeje?” Svetac je odgovorio: „Ti imperator? Meni izgledaš kao neuko dete koje je nečisto bogato i potpuno van kontrole. Ne mogu da te zamislim kao bilo kakvog osvajača!”
Aleksandar i njegovi ljudi bili su zapanjeni i šokirani koliko je ovaj čovek bio drzak i neustrašiv. Nastavio je: „Šta si do sada osvojio? Gde je sva zemlja koju si osvojio? Pokaži mi! Uspeo si samo da, zbog svoje pohlepe, uznemiriš milione ljudi koji su mirno živeli. Samo si im oteo mir. Ti i tvoji ljudi ste mnoge ubili. Uništio si porodice koje su mirno živele. A šta si dobio? Pokaži mi to što si dobio a da nije samo veći ego?” Onda je tražio da mu Aleksandar donese četvrtastu drvenu dasku i štap. Aleksandrovi vojnici su otišli i traženo doneli svecu. Rekao je da se štap stavi na zemlju, a na njega da se stavi daska. Potom je zamolio Aleksandra da proba da održava ravnotežu na dasci tako da ona sve vreme bude na štapu, odlepljena od zemlje. Aleksandar je već bio strašno uvređen. Tražio je od jednog svog vojnika da to uradi umesto njega. Taj vojnik je dao sve od sebe da ispuni zadatak. Kada bi stavio nogu na jednu stranu daske, druga strana bi se podigla. Kada bi stavio nogu na tu drugu stranu, ona prva bi se podigla. Kao klackalica. Uz mnogo truda, održao je dasku u vazduhu nekoliko sekundi pre nego što bi jedna ili druga strana opet dotakla zemlju.
Videvši ovo, svetac se smejao i smejao. I ostali su se smejali. A Aleksandar se sve više nervirao. Tražio je da vojnik siđe s daske i skloni mu to s očiju. Pogledao je sveca upitnim pogledom iščekujući da mu kaže šta je hteo da dokaže ovom blesavom igrom. Svetac je rekao: „Ne možeš ništa da držiš u ravnoteži. Možeš samo da je narušavaš. Ništa što pripada Zemlji ne možeš da poseduješ. Ništa ne možeš da osvojiš. Ništa ne možeš da uzmeš osim prolaznog bogatstva. Bogatstvo neće ostati ni sa kim zauvek. Ono menja vlasnika. Ludost je misliti, verovati i biti egoističan zbog toga što ‘poseduješ’ ili ‘osvajaš’ nešto što pripada Zemlji. Čim si napustio zemlju koju si uznemirio, ljudi su se vratili svojim starim navikama, vidajući rane koje si im napravio i zbog kojih su, bespomoćni, patili. Nisi mogao da im poboljšaš život. Mogao si samo da ih povređuješ i da se ovde hvališ kao da si nešto postigao. Vojnik nije mogao da održi ravnotežu na dasci na štapu. Ti si vojnik. Ne možeš da poseduješ to što misliš da si osvojio. Zemljište pripada Zemlji. Zemlja ne pripada nikome od nas. Naprotiv, mi pripadamo Zemlji jer imamo telo i zauzimamo njen prostor. Ne zaluđuj se više. Vrati se u svoju državu i ostavi me na miru.”
Još je rekao: „Postoji samo jedna stvar koju vredi osvojiti u životu. To je sopstveni um. Ukrotiti um najveći je i najviši zadatak koji čovek može da obavi u bilo kom životu. Ti si još daleko od te svesti. Ti čak ni ne znaš da imaš neukroćen um. Nisi svestan da ti je um nekontrolisan i da te uporno vuče nadole. Um te lomi. Dug je put pred tobom. Nisi ništa osvojio, ako nisi osvojio vlastiti um. Nisi ništa postigao, ako imaš neukroćen um zbunjen od želja! Nema te zemaljske imovine koju možeš poneti kad umreš. Nisi ništa više od neukog deteta. Ti nisi vladar! Iznutra, ti si siromah! Možeš da postaneš vladar samo kad osvojiš um. Ja sam ovde vladar. Ti si samo rob svog vlastitog uma.”
Aleksandar je bio potresen, osećavši nemoć da uzvrati. Prvi put u životu, iako je savladao moćne kraljeve i imperije, osetio se potpuno poražen. Osetio je kao da ga je svetac zgazio. Osećao se smožden. Jedan nagi čovek porazio je osvajača sveta svojim rečima, bez ikakvog oružja! To je bilo neverovatno. Aleksandar neće nikada zaboraviti ovaj incident, ma kako svesrdno pokušavao. Iako mu je ego teško prihvatao, znao je da je pred njim zaista veliki majstor, koji je imao neobjašnjivu moć da pogodi prave tačke ranjivosti. Onaj ko nije rob svog uma, pravi je vladar! Kakva istina! I takvom čoveku ne treba ništa ni od koga. Kakva sloboda! Aleksandar je bio potresen do srži.
Ipak, ego mu nije dozvoljavao unutrašnju transformaciju. Ego mu je bio povređen, duboko povređen. Osećao se ponižen. Naredio je da sveca vrate na njegovu vrelu stenu, i odlučio je da više ne ‘rizikuje’ jer može da pokvari ugled u očima svojih ljudi.
Ubrzo nakon toga, Aleksandar je završio svoju ekspediciju i vratio se u domovinu. Kada je stigao u grad, bio je mrak. Čekao je do sledećeg svitanja da bi se sastao sa svojim učiteljem Aristotelom i odao mu poštovanje. Kada je stigao do Aristotelovog praga, sedeo je baš na vratima, meditirao i, zatvorenih očiju, kupao se u blaženoj svetlosti jutarnjeg sunca. Kada se Aleksandar popeo uz stepenice i kada je stao pred svog gurua, njegovo prisustvo je zaklonilo sunčeve zrake koji su Aristotela obasjavali. Otvorio je oči. Aleksandar je, preplavljen oduševljenjem, saopštio svom učitelju: „Učitelju, uz tvoju milost i blagoslove, vratio sam se kao pobednik. Ja sam prvi svetski osvajač u istoriji čovečanstva. Ući ću u istoriju kao prvi u svetu, a tebe, mog učitelja, poštovaće mnoge generacije koje dolaze, kao učitelja prvog svetskog osvajača.” Aleksandar je očekivao da će Aristotel da ustane, srećan što vidi dragog učenika i što čuje o njegovoj velikoj slavi. Aristotel je samo gledao u njega, pomalo iziritiran što mu je prekinuta meditacija. Aleksandar nije primetio učiteljevu nelagodu, iako ga je iznenadila njegova ravnodušnost kada mu je objavio svoj uspeh. Nastavio je: „Učitelju, duboko se izvinjavam što nisam mogao da ispunim tvoju želju da upoznaš velikog sveca iz Indije. Nije ih bilo. Oni veliki, koje su ljudi preporučili, nisu bili za predstavljanje. A oni koji su hteli da se predstavljaju, zanimalo je samo bogatstvo, ime i slava. Zbog toga nisam mogao da ti ispunim želju. Izvini. Molim te zadaj mi neki drugi zadatak za koji smatraš da mogu da uradim za tebe. Zahtevam da…” Aristotel je pogledao Aleksandra sa apsolutnim bestrašćem. Promrmljao je: “SKLONI SE, NEKA ME SUNCE OBASJA”. Aristotel nije imao drugih želja za budućnost. Imao je duboku želju da upozna nekog sveca iz Indije. Ali, pošto nikada nije živeo u budućnosti, nikada nije ništa ni očekivao. Njegova trenutna želja, a time i jedina želja tada, bila je da se sunča na jutarnjem Suncu. Aleksandar to nije shvatio. Povukao se sa njegovog praga. Dok se vraćao u svoje kočije, podigao je ruku i promrmljao sebi u bradu: „HA! Ti sveci. Kako da ih čovek razume? Šta oni hoće? Svi su oni isti. Ništa ih ne može usrećiti ili uzbuditi! Moj učitelj i svetac koji sedi na vreloj steni isti su. Niko ih ne može shvatiti niti može znati šta u stvari hoće! Nezamislivo je da im ništa ne treba!!!”
Prevod i obrada: Biljana Vozarević
