Sai i “Ja“- Širdi Sai Baba

Sai i „Ja“

Ne postoji ništa što je odvojeno od Saija. Ja ne mogu biti odvojen od njega. Ni vi takođe. Sai je čista svest. Sai ne može biti sadržan u formi, u bilo kojoj formi.

Ovo moram da pišem iz perspektive običnog skromnog privrženika Bhagavan Šri Sai Babe. Baba je avatar. Mi, obični smrtnici nikada ne možemo shvatiti svest tako moćnog entiteta. On je izvan vremena i prostora. Daje iskustvo svakom svom iskrenom posvećeniku, danju i noću, ako je posvećenik otvoren da primi iskustvo. Većinu vremena, da se desi čudo sprečava samo nedostatak vere. Baba je u svako doba dostupan svakom posvećeniku. Ali, većinom ga ljudi prizivaju samo kada im nešto treba. Ovo je tužna zloupotreba ili podupotreba velikog avatara. Unutrašnja čistota je sve što je potrebno za materijalizaciju čûda. Unutrašnja praznina je sve što je potrebno za ispunjavanje suštine Saijem, Sai svešću, našim vozilom postojanja.

Bilo je to krajem 2004, kada sam napustio posao u Iraku i vratio se u Indiju, doslovno, da se primirim posle ekstremnih situacija sa kojima sam bio suočen od gotovo 1998. godine. Bio sam pozvan na razgovor, a tema je bila duhovnost i menadžment. Ovo je vezano za period pre nego što su mi došle meditacije i pre nego što sam postao poznat kao Mohanđi. Tih dana su me više prepoznavali u oblasti menadžmenta. Video je snimljen na plaži u Indiji. Snimanje je počelo na korak od vrata Sai Hrama, u blizini plaže. U to vreme, iako sam čuo za ime Sai Baba, u stvari nisam ništa znao o Saiju, ko je on bio, ili gde je bio, niti čak gde je Širdi. Imao sam naviku da se klanjam i odajem poštu idolima ili slikama duhovnih učitelja, nezavisno od verskih barijera. Tako da sam se i tada poklonio i dodirnuo noge velikog idola Babe, pre nego što sam počeo razgovor.

To je bila prekretnica u mom životu. Ubrzo nakon snimanja sam posetio Mumbai. Kada sam posetio knjižaru, zatekao sam sebe u potrazi za knjigom Sai Sačarita[1]. Ni sam nisam znao zašto sam tražio ovu knjigu. To nije bila svesna, unapred planirana kupovina. Dve nedelje nakon što sam kupio knjigu o Saiju, došao sam u Širdi. To je zaista bila Njegova milost, Njegov poziv.

Moj prvi korak u Samadhi Mandir i dalje mi je kao san. Kada smo stigli, trebala je da počne noć arati[2]. To je bilo 2004.godine i bilo je mnogo manje ljudi nego sada. Nisam bio svestan rituala Širdija, niti sam čuo arati ponuđen Saiju do tada. Zvona su odzvanjala i rečeno mi je da će hram biti zatvoren za  javnost nakon noćnog puđasa[3]. Trčao sam i stigao do samadhi mandira[4]. Arati je počeo. Seo sam, zanosno gledajući prelepu statuu Saija.

Bilo je kao povratak kući. U potpunosti sam se osećao kao kod svoje kuće, kao da sam tamo bio uvek, ili barem mnogo puta u prošlosti. Telo mi se blago treslo. Jeza je svuda izbijala. Osećao sam talas za talasom blede, umirujuće energije koja je tekla oko mene i u meni. Pao sam u trans. Misli su nestale. Um je postao prazan. Samo se jedna misao pojavila u mom umu kao molitva. U sebi sam rekao:“Baba, svi ovi ljudi su došli po tvoj blagoslov. Molim te, blagoslovi sve“. Nisam mogao da pitam ni za šta drugo.

Skoro mesec dana kasnije sam se vratio u Mumbai. Grupa ljudi je odlučila da osnuje logističku kompaniju u Dubaiju i pozvali su me da budem direktor. Sastanak je bio u Mumbaiju. U to vreme sam živeo sa roditeljima u Indiji i nisam imao posao nakon što sam napustio posao u Iraku. Imao sam nešto ušteđevine. Ali, pošto su za vreme mog boravka u Indiji dobrotvorne aktivnosti Ammucare hvatale maha, moja cela ušteđevina se brzo praznila. Odlučio sam da nastavim sa humanitarnim aktivnostima, iako bih morao zbog toga da radim mnogo više. Skoro sve od onoga što sam ikada zaradio je potrošeno u dobrotvorne svrhe. Srećom, s obzirom na to da sam imao malo sopstvenih troškova i malo potreba, bilo mi je lakše.

Nisam imao dovoljno novca da kupim avionsku kartu i platim boravak u Mumbaiju. Jedan od investicionih partnera znao je za to i uredio sve. Stigao sam u Mumbai i dočekali su me. Prijatelj koji mi je sredio putovanje i boravak došao je iz Bahreina. Promenio je valutu svoje države i nosio indijske rupije u paketu. Bilo mu je nezgodno da ih nosi u ruci. Pitao me je da li može da stavi novac u moju torbu. Dao sam mu  torbu, u kojoj mi se nalazio pasoš, ček na 100 000 rupija koje sam dugovao trgovcu na imovinu, plus moja odeća i Sai Sačarita. Stavio je novac na sve to i otišli smo na pogodno mesto, seli i vodili preliminarni razgovor.

Stigli smo u hotel koji je bio udaljen skoro 30 minuta od aerodroma. Sedeli smo u salonu i održali preliminarnu diskusiju. Pošto sam morao da se sretnem i sa drugim ljudima, otišao sam ranije. Prijatelj kod koga je bila moja torba mi je obećao da će mi doneti torbu kasnije, pošto smo odseli u istom hotelu. Otišao je sa torbom. Posle mi je rekao da je uzeo taksi, stavio torbu u prtljažnik, došao do odredišta, zaboravio torbu u prtljažniku i otišao u svoju sobu. Nije zapamtio lik taksiste, pošto je sedeo na zadnjem sedištu, niti je primetio broj tablica automobila. Nazvao me je i saopštio ovaj incident. To je zaista bila bizarna situacija. Pravi test. Izgubljen pasoš i sve ostalo. Biće mi potrebno neko vreme da napravim drugu putnu ispravu. Uveče smo se sreli na večeri. Sve se poremetilo pošto je moje putovanje u Dubai zavisilo od pasoša, a pasoš se izgubio. Iskrsla prepreka nam je poremetila plan. Ali, na mestu gde smo sedeli i razgovarali nalazila se statua Sai Babe i ja sam osetio da on gleda u mene i da se smisleno smeši. Da li je to mogao biti znak da nije trebalo da prihvatim ovaj posao? Ovo je zaista bio razlog koji se ispostavio tačan kada je jedan od partnera prosuo supu i grupa se razišla. U svakom slučaju, ovo je sporedna tema.

Posle večere mislio sam o tome da pozovem jednog prijatelja koji je vidovnjak, ali ne zbog izgubljene torbe, već zato što je jedan od članova grupe želeo da priča sa njim. Pitao me je: „Deluješ uznemireno. U čemu je problem?“ Rekao sam: „Da. Izgubio sam torbu“. „Da li postoji knjiga sa slikom Bhagavan Saija u njoj“? pitao je. Rekao sam: „Da. Imam knjigu Sai Sačarita u njoj“. Rekao je: „Ne brini. Sai će ti je vratiti“. Pomislio sam – gde ću pronaći onaj taksi u kolosalnom betonskom živom blatu kao što je Mumbai? Taksista me ne poznaje, niti znamo mi njega. Kako da odemo u policijsku stanicu i prijavimo nestanak, bez ikakvih detalja? 

Najzad smo u ponoć odlučili da se vratimo nazad u hotel gde smo prvobitno sedeli i razgovarali, odmah nakon što smo stigli sa aerodroma. Moj prijatelj je uzeo taksi izvan tog hotela. Kao što se i očekivalo, recepcioner nije znao ništa kada smo ga pitali da li je možda bio neko i doneo torbu. Izašli smo, prilično potišteni. Kada smo stigli do kapije, čuvar hotela je pitao:“ Gospodine, da li to nema sobe“? Rekao sam:“Nismo došli ovde zbog sobe. Izgubili smo torbu. Došli smo da je potražimo“. Pitao je: „Koje je boje i model vaša torba“? Opisao sam mu detalje. Rekao je:“Gospodine, molim vas, pogledajte da li je ovo vaša torba!“ Izvadio je moju torbu  iz  svoje kabine! Otvorili smo i pogledali unutra, nadajući se da nismo ništa izgubili. Sve je bilo netaknuto. A na samom vrhu bila je Sai Sačarita! U stvari, Sai Sačarita se bila nalazila na samom dnu torbe. Ko ju je stavio na vrh, preko novca? Babina milost je zaista iznad sveg materijalnog bogatstva. Zaista veoma simbolično. Ovo je bio Babin način da iskaže ko je taj koji vuče konce! Organizovao je predstavu. Zamislite šta bi se desilo da taksista nije proverio gepek svog automobila! Zamislite šta bi se desilo da nije dostavio torbu  u ovaj hotel. Postoji mnogo hotela sa obe strane puta. Kako je doneo torbu baš do ovog hotela! Toliko mogućnosti i pitanja. Još jednom je Baba dokazao prisustvo u mom životu na najnedvosmisleniji način.

Evolucija tela, uma, razuma, čak i duhovni rast pojedinca dešava se u svakom trenutku. Svaki pojedinac ima sposobnost da se transformiše preko noći. Dakle, kada kažemo da poznamo ovu ili onu osobu, budite oprezni. Osoba sa nivoom svesti koju ste mislili da poznate može da se transformiše u potpuno različitu osobu preko noći. Zato moramo svaku osobu da vidimo kao potpuno drugačiju svakoga dana. Tako bismo se pobrinuli i za većinu svojih agonija koje su u vezi sa očekivanjima.To je istina postojanja.

Bio sam u korporativnom svetu predugo i previše. Radio sam poslove od izvršioca prodaje do generalnog menadžera, menadžera i izvršnog direktora u korporativnom poslovanju na Bliskom istoku blizu 24 godine. Od uvek sam imao problema u radu sa podmuklim pojedincima, onima koji lažu, varaju i svačiji život čine jadnim. Uvek sam verovao u istinitost i otvorenost. Mnogo puta, upao bih u zamke izdaje, i nekako izašao iz njih bez mnogo rana. Ovo takođe važi i sa vezama. Lako je u njih upasti, bolno je izaći. Uvek su mi bile teške zamke zemaljskih veza  – pošto sam uvek bio povezan sa višim. Ovo je takođe razlog zašto sam lako mogao da prozrem  kroz srž  pseudo spiritualista i da pobegnem od njih što sam brže mogao. Želeo bih sve te efikasne begove da pripišem blagoslovima Sai Babe. On je pazio na mene tokom godina formacije u mom žuvotu, pa čak i sada. Godine formacije su vremena ekstremne ranjivosti. Kada to prođete, vidljivost je mnogo bolja, ranjivost je mnogo manja, iako postoji i dalje mogućnost za to. Često mi je bilo bolje da se pravim blesav i potpuno neupućen u egoističkim grupama, gde pseudo intelektualni razgovori nisu imali cilj i vrednost, sem da naduvaju nečiji ego. U ovim situacijama mi je pružena ruka viših Majstora bila veoma dobrodošla. I Baba je uvek na raspolaganju da pomogne i vodi svakog iskrenog posvećenika. Ali, ko mu se obraća radi onog najvišeg? Većina mu se obraća radi zemaljskih želja. Ovo je tragedija ljudskog postojanja. Ne znamo šta nam treba i šta da tražimo. Ne znamo šta smo i kuda idemo! Ne možemo da razlikujemo pravog majstora od pseudo majstora. Slavimo sveštenika umesto Boga. Mislimo da nas materijalno bogatstvo može učiniti srećnim. Sa materijalnim bogatstvom mnogi postaju duhovno slabi. Postaju puki stražari sopstvenog bogatstva i izbegavaju čak i Boga, razvijajući nesigurnosti zbog gubljenja stvari! Materija ima validnost i specifičnu trajnost, neznanje[5] čini da žudimo za neprolaznošću. Zagađenje postojanja i ništa drugo. Veliki Majstori visokog ugleda bili su ismevani i ranije, a i sada. Oni pompezni i vidljiviji bili su poštovani. Novac je postao kriterijum za poštovanje čak i u duhovnom zemaljskom svetu. Ljudi su poštovali one koji su lepo govorili, a ne one koji su boravili u tišini. Opet, što je veća buka, to je prihvatanje bolje. Svim majstorima koji su postojali u tišini bilo je teško da „govore“. Isto je bilo i sa Babom. Otuda je Baba bio ismevan od strane mnogih tokom svojih fizičkih postojanja.

Uvek me je zanimalo stanje ljudi koji su krali tuđe bogatstvo i posede i živeli bez muke. Takođe sam video i mnoge ljude koji su odbijali da ponovo plate ili da vrate svoje dugove, pateći od velikih gubitaka u životu. Mnoga takva pitanja ljudske egzistencije, uključujući varanje, krađu, gomilanje, ubijanje, povređivanje bespomoćnih, viktimizacija – uključujući i proizvodnju mesa, uticalo je na mene i navelo me da se odvojim od ovih aspekata sveta. Šta može super suptilan čovek koji je znao samo da voli, da radi u grubom svetu neosetljivosti i obmane? Ali, kao da je to bilo radi testa i transformacije, vraćen sam u komercijalni svet, bilo zbog nedostatka novca ili zbog ponude prijatelja koga nisam mogao da odbijem. Mnogo puta sam se izjasnio kao da se ne uklapam u komercijalni svet, iako su moje organizacije postizale odličan uspeh. Osetio sam da se moja ranjivost – stanje suptilnosti povećava iz dana u dan.

Mnogo puta između ovih situacija, napuštao sam posao i prolazio kroz situacije besparice, bez skloništa i hrane. Sve ovo je ojačalo moju veru u Boga. Nikada se nisam žalio. Našao sam dublji smisao usijanja gvožđa do tačke topljenja i kaljenja onda kada je najranjivije. Moćni duhovni mač dobija svoj oblik. Volja čelika je verovatno bila da zadobije teške udarce kako bi to postao. Tokom ovih vremena testa, čak i rođaci su me se klonili, tako da mi je to posredno pomoglo da se oslobodim od svih očekivanja drugih. To mi je takođe pomoglo da stanem na svoje noge, posebno tokom kriza i takođe uklonilo strahove vezane za to da koračam sam. Ova volja je verovatno bila više od strane Boga, nego ovog slabašnog, veoma kratkotrajnog pojedinca, pretpostavljam J Shvatio sam da je ljudska sposobnost da vidi istinu ograničena njihovim čulima i uglavnom umom. Najveći je verovatno intelekt-sposobnost analize. Ove sposobnosti mogu samo da pruže relativne istine, ali ne i pravu istinu. Ja nisam želeo ništa sem prave istine. I bio sam spreman da sve dam za to. Ništa drugo me ne bi zadovoljilo.

Otuda, kada sam počeo da vodim programe meditacije, imao sam običaj da ih posvetim Babi i da koristim njegovo ime kao izvor. Ljudi koji nisu mogli da shvate moj razlog iza ovo i osuđivali su me kako ja to pokušavam da postanem još jedan „Baba“ ili su tvrdili da sam ja on. Zatim, tokom jedne od naših komunikacija, Baba me je zamolio da prestanem  sa posvećivanjem  i da koristim svoje ime. Takođe je rekao: „Bićeš poznat po svom imenu“. Ovu poruku sam takođe pripisao Bagavanu. Voleo bih da verujem da on sve orkestrira, tako da ništa ne ostane meni i da mogu u potpunosti da uživam u praznini.   

Kroz Babu sam takođe došao do korena Data tradicije. Takođe sam shvatio značaj mog klana gotra[6] kada sam postao svestan Data puta. Ovo telo je rođeno u Baradvaja Gotra klanu. Isto kao kod skoro svih Data avatara. Ponovo sam osetio Babine ruke koje su stavile ovu dušu u ovu gotru. Bagavan Data, Šiva, Babađi i Širdi Sai Baba i Satja Sai Baba su jedno. Ne mogu da vidim nikakvu razliku u njima. U stvari, ne mogu da vidim nikakvu razliku ni u kome.

Ovaj tekst ću zaključiti još jednim incidentom koji je izazvao pravo pomeranje u mojoj svesti. Radio sam kao generalni menadžer jedne logističke kompanije tokom 2006-te. Morao sam da prisustvujem jednoj konferenciji u Mumbaiju. Pošto sam morao da letim u Mumbai, odlučio sam da posetim i Širdi – na brzinu, pre nego što konferencija počne i da se vratim na vreme. Dok sam čekao na let, odlučio sam da pozovem svog prijatelja u Indiji koji je imao vidovnjačke sposobnosti. Bilo je kasno u noć. Kada je podigao slušalicu, smešeći se, rekao je: „Još jedno putovanje! Večito putovanje se nastavlja“. Takođe sam se nasmejao istinitosti njegove šale. Pitao je: „Ovoga puta ideš da vidiš Boga“? Rekao sam: “Da, ići ću i u Širdi, takođe“. Rekao je: „Očekuj veliko čudo koje će ti promeniti život. Ovu konferenciju je On organizovao kako bi ti otišao tamo da ti da nešto dragoceno. On zna da ti nemaš novca u džepu, o ti milosni čoveče! Ovu konferenciju će platiti tvoja kompanija“. Smejao sam se njegovom dobroćudnom zadirkivanju.

Kada se takva misao ureže u vaš um, ona će dominirati u vašem misaonom procesu. Ovo se takođe i meni desilo. Počeo sam da tražim čuda. Unajmio sam taksi da me odveze od aerodroma u Mumbaiju do Širdija i nazad. Kada sam došao u Širdi, posle daršana u samadhi Mandiru, uvek volim da sedim i meditiram kod Dvarakamai[7]. Volim Dvarakamai. Uvek osetim neka stara vremena, čak iako ne volim da razmišljam o sebi u drugom telu i mojoj vezi sa Babom dok sam bio u tom telu, ukoliko je bilo. Baba uvek upozorava: „Potreba da se zna prošlost, u cilju da se poboljša sadašnjost,  je čist znak nesigurnosti. Ni jedan pravi posvećenik ne bi trebalo to da ima. Ako prošlost mora da bude otkrivena, onda će tako i biti“. Takođe sam želeo da ponudim neke kvalitetne materijale vatri Duni[8] Babe u Dvarakamaiju. Pitao sam taksistu da mi donese neki dobar materijal da zapalim vatru u kaminu i čekao sam ispredDvarakamaija. Kada je doneo, ušli smo unutra. Ulaz i izlaz su bili obeleženi i čuvari su pazili na oboja vrata. Čovek,  jednom kada bi ušao, morao je da nastavi da se kreće. Bila je velika gužva. Uvideo sam da neću biti u mogućnosti da sednem unutra i meditiram, što me je rastužilo. Stavili smo materijal u vatru i počeli da izlazimo. Taksista je bio iza mene. Kako sam se približavao izlaznim vratima, jedan starac je ušao kroz izlazna vrata sa detetom, uhvatio me za biceps i naredio: “Sar idhar rakho“ (stavi ovde glavu) i pokazao na mali stub. Baba je sedeo naslonjen na taj stub, kada je živeo u Dvarakamaiju. Spontano sam ga poslušao. Već sam bio u stanju bez misli. Kleknuo sam, dotakao glavom stub i ustao. Bilo je mnogo ljudi iza mene, u redu. Brinuo sam da će stražari da nas izguraju napolje. Ali, izgleda da niko nije primetio incident. Čak je i taksista prošao pored mene. Onda sam ustao. Starac me je potapšao po leđima i rekao: „Abhi Jao“(idi sada). Poslušao sam ga bez razmišljanja. Izašao sam i bio sam malo uznemiren zato što nisam mogao da sedim i meditiram u  Dvarakamaiju. Ipak, započeli smo naš povratak u Mumbai i pozvao sam svog prijatelja vidovnjaka. Čim je primio moj poziv, pitao je: „Pa, Bagavan je došao i sreo se sa tobom! Nije li to VELIKO čudo“? Možete da zamislite u kakvoj sam situaciji bio. O, moj Bože. U toj konfuziji, zaboravio sam na čudo i zaboravio da bi to mogao biti sam Baba. Takođe, sa njim je bilo dete, i onda sam shvatio da je to Amu, moja ćerka koju sam izgubio 2000-te u tragičnoj saobraćajnoj nesreći. Uopšte nisam gledao u dete. Toliko mnogo ljudi i konfuziju Baba je udesio da bi izbegao sva moja ometanja i misli! Rekao sam prijatelju: „O, nisam dotakao njegova stopala“. Rekao je:“Jesi. Kada si dodirnuo glavom stub po njegovoj naredbi, po tradiciji, dotakao si i njegova stopala. Dovoljno dobro. Hajde sada. Život nikada više neće biti isti.“

Posle toga, imao sam mnogo iskustava, i mnogi moji sledbenici su imali mnoga iskustva, koja će, usudio bih se da kažem, ispričati i podeliti ih sa vama ukoliko to budu želeli. Ja ne mogu i ne treba to da radim u njihovo ime. Želeo bih da zaključim ovu skromnu priču mojim poniznim klanjanjem lotosovim stopalima Velikog Avatara Sai Babe[9].Mogu da napišem knjigu o njemu. Napisao sam tri bloga o njemu, ali nema reči kojima bih ga mogao ikada objasniti.

Takođe bih želeo da zahvalim Svamiju Govindanandi sa Himalaja koji mi je dao Babinu sliku iz svog oltara i rekao: „Mohane, Baba živi u tvom trećem oku“. Takođe i Bala Saiju koji mi je preneo Babinu poruku da se vratim u Indiju uz obećanje da će Baba živeti sa mnom! Smatram ovo veoma dragocenom porukom i potvrdom. Biće podignut hram u Data Tapovanu u Saijevu čast, ako to bude njegova volja. Preminuli Šri Balačandran, u povratku sa Daršana kod Širdija, dok je ulazio u svoj auto, došao je čovek i predao mu težak paket i rekao: „Ovo je za Sai hram koji će biti izgrađen. Sai je ovo poslao za tebe“. Okrenuo se da ponudi nešto novca Babinom glasniku, ali je on već bio nestao. Otvorio je paket i video mermerne stope Sai Babe. Bili smo spremni da sagradimo Saijev hram na lokaciji sela Ammucare blizu Kerale. Zbog nedostatka finansija, to se nije desilo. Sada će, najverovatnije, stopala Sai Babe krasiti ašram Data Tapovan.

Prostirem se do nogu velike Data Tradicije i slavnog klana gotra mudraca Baradvaja kojoj sam srećan što pripadam.

Moja jedina molba Babi je: „Blagoslovi sve Baba, jer svi tragaju za tvojom milošću, svesno ili nesvesno.“

Aum Sai Ram

M