Mohanđijev govor na temu Korona virusa
Mohanđijeva poruka svetu povodom globalne zdravstvene krize i nasilja u svetu. Mohanđi nas poziva na odgovornost i hitno delovanje.
Jedan virus je bacio čitavo čovečanstvo na kolena. Mislim da je ovo prvi put da se suočavamo sa jednom ovakvom situacijom. Mislim da se u poznatoj istoriji nikad nije dogodila epidemija ovakvih razmera. Bez obzira da li je odnela manje ili više života kao i pošasti iz prošlosti, panika je zahvatila 7,5 milijardi ljudskih bića na ovaj ili onaj način. Najdrastičnija posledica koju trpimo jeste ekonomski krah jer ovaj virus negativno utiče na ekonomiju svake zemlje na svetu.
Vreme je da razmislimo. Virus je bacio čitavo čovečanstvo na kolena. Virus zapravo trenutno diktira čitavo naše postojanje. Čak i uz sav tehnološki napredak, uz svu snagu, visok nivo svesti i naučni razvoj, i dalje ne možemo da se izborimo sa virusom. Postoji toliko faktora koji nas podsećaju koliko smo nemoćni.
Ovo je jasan znak naše nemoći. Mnogi ljudi me pitaju za mantre koje mogu biti od koristi u ovom periodu. Mantre definitivno pomažu. Mantre su vibracije frekvencija. Ako povećate svoju frekvenciju, postajete otporniji. A jedna od mantri koja mi prva pada na pamet jeste Gayatri Mantra koju svi znaju. Ako je ispevavate, mnogo ćete pomoći i sebi i svojoj okolini. To je davno isprobano i dokazano. Isto tako, pomaže i Maha Mrityunjaya Mantra. Dakle, mantre definitivno pomažu.
Gayatri mantra
Om Bhuur-Bhuvah Svah
Tat-Savitur-Varennyam
Bhargo Devasya Dhiimahi
Dhiyo Yo Nah Prachodayaat
Maha Mrityanjaya Mantra
Om tryambakam yajaamahe
Sugandhimpushti-vardhanam
Urvaarukam iva bandhanaat
Mrtyor mukshii ya maamritaat
Mantranje pomaže, distanciranje od situacije pomaže. Čak i samo društvo danas mora da redefiniše svoje postojanje. Svih ovih godina smo vodili prilično bezosećajan, nesvesno bezosećajan život. Nismo vodili računa ni o čemu oko sebe. Nismo vodili računa o ekologiji; zapravo se nismo brinuli o sredini u kojoj živimo. Stalno smo se žalili i toliko pričali o pravima, zanemarujući odgovornosti. Zato je sada došlo vreme da nas ovaj virus dovede do određene svesti, da nas navede da postavimo određena pitanja u našem životu.
Šta mi to zapravo radimo? Šta smeramo? Jesmo li ovo mi? Veoma je bitno definisati čovečanstvo; definisati ljudski rod; mnogo detaljnije definisati naše postojanje u ovom kontekstu i u ovom vremenu. Jedna od glavnih stvari o kojoj ovde možemo diskutovati jeste koliko smo se posvetili ekologiji i životnoj sredini. Slepo smo sledili svoje ukuse, želje, prohteve, svoja sopstvena zadovoljstva. Nijednog trenutka nismo pomislili kako će se to odraziti na svet oko nas.
Idemo u lov, ubijamo životinje koje žele da žive. Ubijamo različita bića zarad razonode, zarad naših čulnih zadovoljstava. Zloupotrebili smo i osakatili toliko bića. Sada je vreme da za to platimo. Ovo je znak da je vreme za naplatu, priroda nam pokazuje ko je zapravo glavni. Ovaj virus nas uznemirava, narušava naš život, naše svakodnevne aktivnosti, čak i ekonomiju. Utiče na nas na svakom nivou. Ali, ako pogledate svet iz drugog ugla, ljudska bića su zapravo najgori virus koji je svet ikada video, jer smo narušili svaki aspekt ove planete – zemlju, vodu, i nebo. Zagadili smo svaki prostor. Naneli smo toliko štete ovom svetu.
Sada je pravi trenutak da razmislimo o tome. Vadimo naftu iz Zemljine utrobe, dok nam je priroda već dala tri izvora energije – sunčevu svetlost, vodu i vazduh. Čiste izvore energije. Umesto toga, mi se odlučujemo da iz Zemlje vadimo naftu, koja bi trebalo da podmazuje Zemlju i drži je u ravnoteži. Danas se susrećemo sa mnogo više prirodnih nepogoda; mnogo više zemljotresa, svedoci smo toliko stvari koje ukazuju na nestabilnost Zemlje. Kada je Zemlja nestabilna, i mi smo nestabilni. To je pod jedan. Pod dva, zbog čitavog tog bezosećjanog načina života, Zemlja se zagrejala – “globalno zagrevanje”. I to nas je pogodilo, i pogađa nas svakog trenutka. Led se otapa. To nam oduzima pijaću vodu, izvore čiste vode. Vidimo kako nivo vode raste i kako će zbrisati neka ostrva. I to je opet uništavanje života. Vidimo kako cunamiji ubijaju mnoštvo ljudi i utiču na njihove živote. Dakle, sve u svemu, priroda nam vraća za sve. Priroda nam uzvraća udarac zbog naše bezosećajnosti.
Svedoci smo mnogih šumskih požara. Većina njih je navodno nastala zbog ljudskog faktora. Zapalili smo šume i milijarde životnja su izgubile živote; uništeni su ogromni prostori. U poslenjih sto godina, desilo se toliko uništenja. U međuvremenu, tehnologija se razvijala. Živimo u doba interneta. Videli smo različite dimenzije tehnologije, tehnološke stručnosti i tehnološkog razvoja. Sve je to za svaku pohvalu. To je sve neverovatno. Svet se povezao. Ali, da li smo porasli u svesti? Da li smo zaista iskoristili tu svest da proširimo dobrotu i saosećanje na ceo svet? Apsolutno ne!
I dalje se borimo zbog pohlepe. Živimo za profit; radimo samo za profit. Ne zanima nas da li naš posao uzrokuje štetu okolini. Toliko smo bezosećajni. Ugrozili smo toliko stvari zarad novca, zarad profita. Kada ugrozimo ljudskost, izgubili smo ljudski rod. Gde god smo se zatekli, ponašali smo se kao virus. Previše pričamo o religiji, ali ne pričamo o ljudskosti. Ljudskost je zapravo najvažnija religija. Mi smo jedna vrsta. Treba da pričamo o sebi kao o jednoj vrsti; treba da pričamo o sebi u okviru onog što činimo za ovu Zemlju; šta možemo da učinimo za ovaj svet? Ne – šta možemo od njega da uzmemo.
Uvek govorimo o pravima. Ali, sada je trenutak da govorimo o odgovornostima. Ovo je trenutak da razmislimo o tome koliko će ljudi umreti zbog ovog virusa. Kao što znamo, mnogo država je zahvaćeno. Uvode se zabrane putovanja. Ugroženi su kanali komunikacije. Putovanja između država više se ne odvijaju nesmetano. Komercijalni transport je ugrožen. Stoga, vidimo da sve ovo utiče na svaki nivo postojanja. Bolnice su preopterećene. Lekovi nisu adekvatni, ili nije svaki lek odgovarajući. I dalje verujem da će samo prirodni lekovi biti adekvatni za ovu vrstu virusa. Ali, da li imamo prirodu od koje ćemo dobiti te lekove? Ovo je još jedno pitanje. Zato što smo našu planetu učinili toliko neplodnom da ona ne može ništa više da nam pruži. Planetu smo koristili vrlo sebično.
Došli smo do stadijuma u kojem više uopšte ne razgovaramo sa ljudima. Na ljude gledamo kao na centre za profit, na potencijal za profit ili kao izvor zarade. Ne vidimo ljude, ne vidimo životinje, ne vidimo ptice, nikoga i ništa ne vidimo. Pretvorili smo se u ostrva. I onda, odjednom, shvatimo da nas je virus bacio na kolena, da je ceo svet na kolenima. Virus nas je uništio. Ovo je sada kao treći svetski rat. Ne rat između država, već između prirode i jedne vrste – ljudske. Ovo nije kraj. Nemojte da mislite da se sve završava ovde. Kada se izborimo sa ovim virusom, ljudi će se vratiti svom starom načinu života. Tada ćemo opet stvarati; kolektivna svest će stvoriti ovakve događaje. Gledamo na osvajanje Zemlje. Ne možemo da pobedimo Zemlju. Zemlja pobeđuje nas.
Nijedno ljudsko biće nikada nije osvojilo Zemlju; bila je to samo iluzija. Ljudi su rekli, „Bogatstvom i materijalnim dobrima kupujemo imovinu i štedimo puno toga.“ Ali dokle? Sve do naše smrti, sve do našeg odlaska u grob. To je to. Odavde ništa ne možemo da ponesemo. Jedino što možemo da imamo tokom postojanja na Zemlji jesu iskustva koja stičemo. Sva iskustva kroz naših pet čula – oči, uši, nos, usta i kožu, kao i kroz procesore. Osećanja se obrađuju u umu, informacije se obrađuju našim intelektom, a elementi koji podržavaju naše postojanje obrađuju se kroz ego. To je sve što imamo. Stoga, imamo pet čula i tri procesora. Ukratko – imamo iskustva. Neke nazivamo dobrim iskustvima, neke nazivamo lošim iskustvima. To je sve što imamo. To je život. U ovom životu, koliko štete nanosimo svetu oko nas, povređujemo ljude i škodimo prirodi? Svemu smo naškodili. Sve smo narušili. I sada se žalimo. Šta sad da radimo?
Vreme je da se preispitamo. Vreme je za reorganizaciju čovečanstva, za reviziju ljudskog postojanja na Zemlji. Sada je trenutak. Ne možemo više da budemo ostrva. Ne možemo više da budemo izolovani. Moramo da se ponašamo odgovorno. Kako novine pišu, mesto u Kini gde u je sve počelo bila je pijaca na kojoj su se prodavale divlje životinja. One bi trebalo da budu u divljini, zašto su bile na pijaci? Takođe, koliko ubistava se još uvek događa? Lov na divlje životinje se događa. Zemlje poput afričkih nude svoje divlje životinje za lov, za novac. Nije ih briga. Ljude to ne zanima. Zašto ubijamo radi svog zadovoljstva? Zar to nije neprirodno? Nije normalno ubiti neko biće, uzeti nešto od bića koje želi da živi. Neprirodno je da ljudska bića ovako razmišljaju.
Moramo da redefinišemo svoje postojanje; moramo da živimo na biljnoj osnovi; moramo da prihvatimo životnu sredinu. Ne bi trebalo da upotrebljavamo bilo kakve elemente (kao što je đubrivo) koji će naneti štetu ili zagaditi Zemlju ili njena bića. Trebalo bi da ih potpuno eliminišemo. Trebalo bi život učiniti čistijim, lakšim i boljim. Trebalo bi da svaku vrstu posmatramo kao deo ove Zemlje, kao deo nas, kao deo suživota. Sve vrste imaju ista prava na Zemlji, istu vrednost na Zemlji. Ne možemo da kažemo da smo superiorni i da smo izolovani od instinkata, jer imamo inteligenciju i sposobnost imaginacije. Nismo superiorni. Kada ćemo znati da smo superiorni? Kada doprinesemo svojoj okolini, kada ne zagađujemo Zemlju, kada ne manipulišemo i ne uništavamo Zemlju ili život. Ako ništa od toga ne uradimo, tada možemo da kažemo da smo napredna vrsta.
Nedavno su šumski požari u poslednjih godinu dana uništili milijarde bića. Mnogo flore i faune je uništeno. Ako su izazvani od strane čoveka, nema milosti ili praštanja. Zato jer smo napravili sopstveno groblje, iskopali grob samima sebi i sada ne možemo da se žalimo. Kada priroda kaže ko je glavni, sve što možemo da radimo je da sednemo, posmatramo i molimo se. Ali, kome da se molimo? Moramo da se molimo za sebe, da budemo racionalni, uviđavni, dobri, ljubazni, saosećajni, da budemo ljudska bića. Humanost je nešto najveće što možemo da pokažemo tokom ljudskog postojanja. To je sve što moramo da uradimo.
Dakle, ovaj virus definitivno predstavlja upozorenje za nas, za naše vrste u celini. Odbacite sve podele između nas; kasta, država, kultura i boja kože. Za virus, oni nikada nisu bili važni. On nije znao za granice. Nije gledao na kojoj je granici, ugrozio je svakoga. Zaista je trenutak da razmislimo i da delujemo. Ako to ne uradimo, ako ne postanemo jedna globalna porodica, jedna vrsta – ljudska vrsta – izvan kasta, država, kultura i religija, ako ne vodimo računa jedni o drugima, sa istom ljubavlju kao što brinemo o svojoj deci, nemamo budućnost. Važno je da znamo to.
Želim vam dobro zdravlje. Želim vam stabilnost i visok nivo svesti. Molim vas, podelite ovu poruku sa svetom. Recite ljudima da je došao trenutak da se ujedinimo i okupimo. Još jednom, želim vam dobro zdravlje.
Mohanđi
11. mart 2020.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Lektorisala: Danijela Mićič
Uredila: Dejana Vojnović
